„Fobos-grunt“ slikan 1. januara 2012. Ovo je najbolja slika ove sonde od kako je 9. novembra prošle godine uzletela sa Zemlje. Sliku je načinio nezavisni „satellite tracker“ Thierry Legault. „Grunt“ se nalazio na visini od 237 km.
Toliko o „Fobos-gruntu“. Međutim, sve te objavljivane slike neodoljivo su me podsećale na nešto već viđeno. Da li je u pitanju déjà-vu ili nešto drugo? Prelistam svoju datoteku i konačno prepoznam ... Stvarno već viđeno. Evo, reci i sam:
Slike „Fobos-grunta“ koje je Ralf Vandenbergh načinio jesenas. Visina: 253 km.
Isti Holanđanin je prošle godine napravio i ove slike (u donjem delu je objekat u pravim bojama). O čemu je reč?
Radi se o sledećem:
1972. godine SSSR je lanirao par svojih najnovijih sondi za istraživane Venere. Prva od dve međuplanetne letilice „Venera-72“ serije „3V1“, koje je napravio NPO „Lavočkin“, 27. marta je uspešno krenula ka Zemljinom najbližem susedu u solarnom sistemu. Međutim druga, lansirana samo 4 dana kasnije, ostala je zaglavljena u Zemljinoj orbiti zbog kvara na raketnom busteru.
Raketa „Molnija“ (8K78M) (proizvodni broj № S1500-64) lansiranja je sa rampe 31 sa poligona u blizini Tjuratama (kosmodrom Bajkonur) u jutro 31. marta 1972. godine, u 07:02:33 po moskovkom vremenu (05:02:33 po našem). Raketra je nosila letilicu „V-72“ №671 (tj. „3V1“ ili „Venera-72“ №2) tešku 1.184 kg, koja se sastojala od glavne letilice („busa“) koja je trebalo da odleti do Venere i lendera konstruisanog za meko sletanje na površinu Venere. Prema izveštajima NPO „Lavočkin“, konstrukcija i instrumenti sonde bili su identični kao na sestrinskoj „Veneri 8”, sondi lansiranoj nakoliko dana ranije.
Nakon normalnog rada prva tri stepena rakete, sonda i dodatni stepen „Blok-L” dospeli su na početnu parkirnu orbitu dimenzija 196 х 215 km sa nagibom od 51,78 stepeni prema ekvatoru. Dodatno paljenje motora „Bloka-L” u trajanju od 243 sekunde trebalo je da pošalje sondu ka Veneri, ali pošto je marševski motor radio samo 125 sekundi, sonda je ostala u orbiti 205 х 9.805 km sa nagibom od 52,22 stepena. Na osnovu telemetrije je zaključeno da novom satelitu treba 201,4 minut da načini pun krug oko Zemlje.
Kao što je to bilo normalno u sovjetsko vreme, zvanična štampa je novom objektu dala oznaku „Kosmos-482”, bez dodatnih objašnjenja o njegovoj pravoj nameni i destinaciji.
Zapadni radari su pratili najmanje pet objekata vezanih za lansiranje „Kosmosa-482“, od kojih su dva vrlo brzo izgubila visinu i za samo par dana ušla u atmosferu.
Fragmenti „Kosmosa-482“ padaju na Zemlju
Tokom noći 3. aprila 1972, oko 1 sat po ponoći, mnogi posmatrači neba sa Novog Zelanda (pri)javili su plamteće objekte na nebu. Tokom sledećih nekoliko dana, četiri titanijumske lopte prečnika 380 mm i jedna prečnika 250 mm pronađene su na različitim lokacijama Južnog ostrva. Nakon preciznih analiza, koje su otkrile oznake na ruskom jeziku, delovi su povezani sa „Blokom-L“, gornjim stepenom misije „Kosmos-482“. Loptasti tankovi su sadržavali helijum pod pritiskom koji je korišćen za brodski sistem za ušpricavanje goriva. Međutim, u skladu sa prethodno iznetim, sovjetske vlasti su odbile da zvanično priznaju da fragmenti potiču iz SSSR-a. [Lopte koje je Zorkić nedavno objavio na sajtu su upravo ove novozelandske.]
U junu 1972. još neki objekti su se otkačili od letilice, što je objašnjavano odvajanjem lendera od glavne letilice. U početku se verovalo da je glavna letilica ušla u atmosferu 5. maja 1981, dok su neki delovi ostali u orbiti.
Rešenje tajne „Kosmosa-482”
1. avgusta 2011. godine, bezmalo četiri decenije od lansiranja „Kosmosa-482“, poznati posmatrač satelita, gorepomenuti Ralf Vandenbergh, snimio je izuzetne fotografije „Kosmosa-482“ koja se još uvek okreće oko Zemlje. Svi koji su upoznati sa arhitekturom letilice, odmah su prepoznali njene glavne delove. Međutim, interpertacija pravog stanja sonde bila je mnogo teža.
Logično je bilo pretpostaviti da je istaknuti deo na fotografiji u stvari velika komunikaciona antena u otvorenom položaju. Ali više četvrtasti nego kružni oblik predmeta nametao je da se verovatno radi o sklopljnom solarnom panelu. Ključ pravilne interpretacije fotografija ležao je u njihovom upoređivanju sa fotosima letilice u toku priprema za lansiranje, koje su veoma retke. Međutim, dve fotografije koje su bile dostupne potvrdile su da se stvarno radi o jednoj od dve identične letilice programa „Venera-72“.
U kombinaciji sa slikama iz orbite, utvrđeno je sa velikim stepenom verovatnoće da su nakon prispeća u orbitu solarni paneli „Kosmosa-482“ ostali u neotvorenom položaju. Manje je sigurno, i o tome se da diskutovati, da li je Venerin lender i dalje prikačen za glavnu letilicu. Dobro se vidi da je gornji stepen letilice uredno odbačen.
Glavna komunikaciona antena sonde verovatno se nalazi u senci, na suprotnoj strani letilice, ali na osnovu činjenica, budući da se na fotografijama ne vide čak ni krajevi antene, vrlo je moguće da se antena uopšte nije ni otvorila.
Ona prva letilica, „Venera-8“, stigla je na Veneru 22. juna 1972. godine. Lender težak 495 kg, slao je podatke sa površine čitavih 50 minuta nakon ateriranja.
|
|
Prethodni članci o FG:
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
