1

Google maps nije uvek postojao! Sada sa njim izgleda kao da nam je svet na dlanu. Sve je tu. U našem džepu. Samo pitamo i on nam da odgovore na sve, kako od tačke A do tačke B pešice, kako gradskim prevozom, kako kolima najkraćim putem, kako kolima najlakšim putem i kako kolima najekonomičnijim putem. Jel sam propustio nešto? Pa naravno. I pored toga što nas gmaps dovede do same destinacije, postoji i Google street koji dodatno pomaže da na telefonu vidimo fasadu traženog objekta. Sve servirano i sažvakano umesto nas. Mi samo treba da kliknemo. Ali nekima i to bude teško pa kad im kažem gde je Letenka na Fruškoj Gori i pošaljem link sa iscrtanom rutom, čuj mene rutom, rutama do Letenke, ljudi kažu, ma to mi komplikovano, ajde me sačekaj kod Beočina ili kod lokomotive u NS ili kod nekog tako velikog i markantnog objekta da ti ni otvorene oči nisu potrebne da bi ga našao.

U prevodu, sva ta tehnologija nas je malo razmazila. Čuj mene opet malo, mnogo razmazila. Toliko da u isto vreme smo i zavisni od te tehnike i tehnologije, a još treba i da se nauči gde i kako da se klikne na ekranu pametnog telefona. Što je mnogo, mnogo je. Često čujem komentare kako je pre bilo mnogo lepše, finije, mirnije, lakše i tako dalje. Svakome je ono neko prošlo vreme bolje, a zbog čega, pojma nemam. Ali sad to nije bitno. Da vidimo mi ovo naše, da li je, što se tiče snalaženja u prostoru, bilo bolje nekada ili sad. Da bismo sagledali situaciju adekvatno, moramo se vratiti malo u prošlost da vidimo kako je to nekada bilo. Prvi stupanj našeg povratka u ranije periode će biti – praistorija.

PRAISTORIJA

2

U praistoriji, još od prvih začetaka ljudskog društva, čovek je bio u problemu kako istražiti nova prostranstva. Sve je nepoznato. Kao da vas neko pušta da ulazite u nepoznatu pećinu, a nemate pojma šta vas unutra čeka. Tako je bilo i njima. Koliko toliko je bilo poznato ono dokle im pogled doseže. Ovi u ravnicama su imali nešto kraće vizure, ovi na uzvišicama nešto duže, ali to je bilo to. Problemi su bili kako da istraže nove prostore, kako da zapamte gde su bili, kojim putem su se kretali, kako da se vrate na mesto sa koga su krenuli i što je bilo još teže, kako da objasne drugima gde se nalazi neko mesto, skrovište na primer ili krdo bizona.

U tom periodu, kod praistorijskog čoveka nisu postojali pojmovi kao što su gore ili dole, levo ili desno. Nije bilo ni nekog naročitog jezika za sporazumevanje. Sve se svodilo na gestikulacije rukama. Zbog neprestanih bezbedonosnih pretnji po plemena, pračovek se obično nastanjivao na uzvišicama ili pored reka. Prvi razlog je bila zaleđina da su sigurni da bar sa jedne strane ne mogu očekivati opasnost, a drugi i moguće bitniji razlog je taj što su to markantna mesta koja se vide i sa većih daljina i na taj način mogu da lociraju poziciju svoje plemenske zajednice. Lovci su jedini koji su se udaljavali iz plemenskih zajednica, ali ne dalje od vidljivog horizonta. U fazama seljenja celih plemenskih zajednica zbog manjka vode, hrane ili nekih drugih bezbedonosnih pretnji, zajednica bi tada koristila najjednostavniji način orijentacije u prostoru tako što bi pratili tok reke uzvodno ili nizvodno. Razlog tome je jednostavan. Uvek bi znali istim putem da se vrate nazad, a i duža odvojenost od vode bi bio potencijalni rizik od izumiranja plemena.

3

Praistorijski čovek je morao da uradi nešto po pitanju svoje orijentacije u prostoru kako bi mogao dalje da ode u potrazi za hranom pa je počeo da pamti karakteristične detalje kao što su vodopadi, stene karakterističnog oblika, neobično drveće i slično. Tada bi lako mogao da ode i dalje od svog plemena i putem markacija da se bezbedno pre zalaska Sunca vrati nazad svom plemenu. Ali, mnogi su svoje kosti rasuli po pra-lovištima oslanjajući se na to da je njihovo selo "tamo gde Sunce zalazi". Bio je neograničeno veliki problem da se shvati da se kretanjem bočno u odnosu na Istok i Zapad menja i "mesto" izlaska ili zalaska Sunca. Do sledećeg koraka u pogledu napredovanja u orijentaciji, da ne kažem navigaciji, proći će mnogo, mnogo vekova.

STARI VEK

4

Za razliku od praistorije gde smo koristili termin orijentiring i markacije u prirodi, u starom veku možemo ubaciti novu reč koja će nas pratiti do danas, a to je navigacija. To je kovanica koja se sastoji od sve reči, Navis što znači brod i Agare što znači kretati se. U starom veku se još uvek nije odmaklo značajno u orijentaciji u prostoru, ali za razliku od praistorije, napredak je bio primetan. Najstariji način navigacije podrazumevao je plovidbu isključivo po danu i u uslovima dobre vidljivosti od rta do rta u vidokrugu kopna. Od navigacijskih pomoćnih sredstava koristio se samo ručni dubinomer, koji je imao dva pojavna oblika. Dugačka drvena motka sa podeocima ili kamen vezan za kanap, takođe sa podeocima u vidu čvorova. Noćne plovidbe i orijentacije pomoću zvezda opisuje Homer u Odiseji u 15. veku pre nove ere. U tom periodu Feničani se smatraju najveštijim moreplovcima sudeći po njihovim trgovačkim lukama u 19. veku pre nove ere i van Sredozemlja. Postoji zapis da je Tales iz Mileta oko 600. Godine pre nove ere napisao knjigu o primeni astronomije u navigaciji, ali rukopis na žalost nije sačuvan. Iz 5. veka pre nove ere sačuvani su peljari ili grčka pismena uputstva za plovidbu. Grci su pređeni put i udaljenost merili u stadijama, stara mera za dužinu koju je koristio i Eratosten. Uz obalu su se orijentisali uz pomoć markantnih prirodnih i veštačkih objekata na kopnu kao što su bili svetionici, hramovi, i slično (slično kao i u vreme praistorijskog čoveka), a na otvorenom moru su se orijentisali prema nebeskim telima u vedrim noćima i prema vetrovima. Vetrovi su naveli grčkog moreplovca Hipala da u 1. veku pre nove ere otplovi iz Arabije pravo za Indiju.

Srednji vek

5

Konstantna potreba čoveka za putovanjem zbog trgovine, morala je da razvije granu navigacije i orijentacije u prostotu. Da bi se praistorijski čovek orijentisao, koristio je markacije na kopnu, a kasnije su naučnici tog doba ustanovili da se mogu koristiti i markacije na nebu. Najpoznatija markaciona tačka na nebu je Severnjača. U Evropu su primenu astronomije u navigaciji preneli Arabljani, pa se ona izučavala u Španiji u 12. veku. Konstruisani su instrumenti, Astrolab kojim se moglo odrediti zvezdano vreme i položaj Severnjače u odnosu na nebeski pol, a time i geografska širina na moru. 

6

Persijski Astrolab iz 18. veka pre nove ere koji se čuva u Vipl muzeju istorije nauke u Kembridžu

Najveštiji navigatori tog doba su bili Venecijanci koji su imali posebne tablice koje su zvali Matrologio kojima su izračunavali približnu poziciju brodova na otvorenom moru nakon jedrenja od poznate polazne pozicije. Pređeni put u pojedinim kursevima su računali pomoću peščanog časovnika i brzine broda koju su procenjivali odokativnom metodom. Centar unapređenja navigacije postala je početkom 15. veka Portugalija. Tome je najviše doprineo Henrik Moreplovac koji je sistematizovao celokupno tadašnje znanje o navigaciji. Godine 1483. u Portugaliji je formirana posebna komisija za navigaciju, koja je sastavila tablicu deklinacija Sunca, podesnu za izračunavanje geografske širine pomoću visine Sunca u meridijanu i koja je poboljšala konstrukciju i preciznost astrolaba. U to vreme, za pomorce su za navigaciju bile najpodesnije efemeride koje je proračunao Johan Miler Regiomontanus za period od 1470. do 1507. godine. 

7

Johan Miler fon Kenigsberg poznatiji kao Regiomontan  je bio nemački matematičar, astronom i prevodilac

  8
Jakovljev štap

Njima su se koristili istraživači Vasko da Gama, Kristifor Kolumbo, Amerigo Vespuči, Bartolomeu Dijas i drugi istraživači tog vremena. Međutim, zbog niskog stepena obrazovanja većine navigatora, efemeridama su se koristili jedino obrazovani pomorci. Zato je bio čest slučaj da su na brodove ukrcavani astronomi i geografi. Navigacija preko okeana je oko 1500. godine još uvek bila na niskom stupnju razvoja. Geografska širina se određivala pomoću položaja Severnjače (samo na severnoj hemisferi) ili Sunca. Taj način primenjivao je i Kolumbo koji je prvi proverio vrednost određivanja geografske širine merenjem visine Sunca u meridijanu. Za tu metodu dobijanja geografske širine postojale su tablice deklinacija Sunca i odgovarajuća uputstva. Greške u određivanju geografske širine po ovoj metodi na brodu su pri povoljnim uslovima iznosile 10 - 20 , a pri lošijim vremenskim prilikama i 40 - 50 pa i više. Određivanje geografske dužine je bilo znatno teže. Iako su astronomima odavno bile poznate metode utvrđivanja geografske dužine pomoću pomračenja Sunca i Meseca i udaljenosti Meseca od ostalih nebeskih tela, one nisu našle praktičnu primenu u navigaciji zbog nepoznavanja tačnog položaja Meseca i zvezda i nedovoljno preciznih mernih instrumenata kakvi su bili astrolab, Jakovljev štap i kvadrant. 

Rešenje problema utvrđivanja geografske dužine postalo je naročito aktuelno posle pape Aleksandra Rodriga Bordžije VI kojom je čitav svet podeljen na špansku i portugalsku interesnu sferu i to meridijanom 480 30' W (otprilike sredinom Atlantskog okeana) čime je geografska dužina te demarkacione linije bila odlučujuća za vlasništvo nad svakom novootkrivenom zemljom.

Novi vek

9

Jeste novi vek, ali smo još mnogo daleko od Google Maps-a. Unapređenje navigacije u 16. veku podstiču sve pomorske države, a naročito Španija, Portugalija i Engleska jer je od primarnog značaja da se što bezbednije, brže i tačnije plovi. Od toga su zavisila i osvajanja. Objavljuje se niz priručnika iz navigacije koji je oko 1509. godine napisao nepoznati Portugalac pod naslovom Regimento do astrolabio e do quadrante, obuhvaćeno je u sažetom i za pomorce u najpotrebnijem obimu celokupno dotadašnje znanje o navigaciji. 

Prvi poznati španski priručnik iz navigacije izdat je 1519. godine pod imenom Suma de geografia. Holandski fizičar i astronom Rainer Gema Frizijus je 1530. godine u svom delu De principiis astronomiae et cosmographiae deque usu globi preporučio je i objasnio upotrebu globusa i predložio da se geografska dužina računa pomoću tačnog časovnika od meridijana koji prolazi kroz Kanarska ostrva. 

10

Portugalski geograf Petro Nuniš je 1537. godine je ukazao na plovidbu po velikoj kružnici (Ortodroma). Međutim, svi ovi predlozi su imali samo teorijski značaj, jer za njihovu primenu u praksi još nije bilo dovoljno tačnih efemerida, instrumenata i časovnika. Jedan od najpoznatijih priručnika o navigaciji u XVI veku bio je Arte de navegar izdat 1545. godine, koji je napisao španski navigator Pedro de Medina. Ovaj priručnik je preveden na francuski, italijanski i engleski jezik i bio je veoma rasprostranjen. U Engleskoj je početkom 16. veka osnovano prvo društvo za unapređenje obalske navigacije (Trinity House), podizani su svetionici, postavljane su balisažne oznake, uveden je nadzor službe pilotiranja.

Mnogi priručnici za navigaciju su isticali da za navigaciju na velike daljine nisu podesni portolani jer ne vode računa o zaobljenosti Zemlje. 

11

Portolan

Međutim, taj problem je još 1569. godine rešio Merkator prikazavši krivu Zemljinu površinu u ravni, ali je u to vreme njegova karta imala više teorijsku nego praktičnu vrednost. Trideset godina kasnije, engleski matematičar Edvard Rajt je 1599. godine u delu Certain Errors in Navigation detected and corrected dao matematičko obrazloženje projekcije i sastavio tablicu uvećanih širina za svaki lučni minut širine, čime je Merkatorovu kartu približio potrebama navigacije. U 16. veku je objavljeno i više peljara i tačnijih pomorskih karata sistematski skupljenih i povezanih u atlase, naročito za severnu i zapadnu Evropu. Najpoznatiji od njih su portugalski peljar za zapadnu obalu Afrike koji je sastavio Duarte Pereira i Spieghel der Zeevaertd Holanđanina Lukas Janszon Vaghenera sa atlasom karata, uputstvom za plovidbu uz zapadnoevropsku obalu i detaljnim podacima o kursevima, udaljenostima, morskim menama i strujama. 

Svi napredniji navigatori, naročito istraživači, vodili su i lične dnevnike u koje su unosili zapažanja. Ovi dnevnici su od 16. veka postali zvanični brodski dokumenti sa podacima o kursevima, prevaljenom putu, vetrovima, varijaciji brodskog kompasa i astronomskim osmatranjima. Kasnije su unošeni i podaci o zanošenju broda i podaci o strujama. Zanošenje se određivalo kompasom ili drvenim kvadrantom pričvršćenim na krmi, a varijacija azimutnim krugom na smernoj ploči.

Pošto je jedini element na koji su se pomorci pri navigaciji preko okeana mogli osloniti, bila geografska širina određena astronomskim osmatranjem, plovilo se najviše po paraleli. Ne pouzdajući se u kurseve iz portolana, navigatori su nastojali da iz polazne luke najpre stignu na paralelu luke odredišta, a zatim bi plovili istočno ili zapadno prema željenoj luci. U to vreme je engleski istraživač Dž. Dejvis prvi otkrio novi problem u navigaciji tražeći Severozapadni prolaz kroz područja koja zbog oštre konvergencije meridijana nisu mogla biti prikazana na kartama. Naime, on je uočio stalnu promenu varijacije kompasa i otežano određivanje geografske širine u polarnim predelima što je dovelo do uvođenja nove oblasti - polarne navigacije.

Početkom 17. veka, navigacija je zahvaljujući razvoju matematike, znatno napredovala i postala veština vezana za znanje matematike. Pronalaskom logaritama u navigaciji je znatno olakšano i ubrzano rešavanje problema ravne i sferne trigonometrije. Izumom nonijusa omogućeno je čitanje osmatranih visina nebeskih tela sa tačnošću od 1'. Određena je dužina jedne milje kao dužina 1' na meridijanu, a po njoj su označene uzice brzinomera čvorovima, iz čega se razvila mera za brzinu broda po kojoj je brzina od jednog čvora ekvivalentna brzini od jedne milje na sat. Keplerovi zakoni kretanja planeta i Njutnov zakon gravitacije omogućili su tačnije određivanje astronomskih elemenata nebeskih tela. Izum teleskopa omogućio je Galileju da otkrije četiri jupiterova satelita. To je, pak, omogućilo da se posmatranjem njihovih pomračenja odredi geografska dužina primenom efemerida Žana Kasinija. Ali, Kasinijev metod se nije održao zbog nestabilnosti brodske platforme i teškog uočavanja jupiterovih satelita na iole nemirnom moru. Problemom određivanja geografske dužine, počele su se baviti i akademije nauka. Za potrebe unapređenja astronomske navigacije podignute su Pariska opservatorija 1667. godine i Grinička opservatorija 1675. godine.

U 18. veku najviše zasluga za unapređenje navigacije imala je Velika Britanija. Britanac Edmund Halej je izradio kartu sveta sa linijama jednakih varijacija koja je omogućila pretvaranje kompasnih kurseva u prave i obratno. Izum kvadranta sa duplim zracima Džona Hedlija, tablice astronomskih podataka Meseca i Sunca Johana Tobiasa Majera i nautički Almanasi (godišnjaci) omogućili su u drugoj polovini 18. veka da se pomoću Mesečeve udaljenosti od drugih nebeskih tela mogla odrediti geografska dužina sa tačnošću od 0,50. Tu metodu je na svom prvom putovanju od 1768. do 1771. godine primenjivao Džejms Kuk. Poboljšanjem mernih instrumenata, uvođenjem sekstanta i Mesečevih tablica ova metoda je postala opšte primenljiva.

12

Sekstant

Razvoju astronomske navigacije, posebno izračunavanju geografske dužine, naročito je doprinela primena brodskog hronometra krajem 18. veka. Poboljšane su pomorske karte, a za čitav poznati svet izrađene su karte u Merkatorovoj projekciji. Na kartama je bilo sve više podataka o varijaciji, strujama, morskim menama i dubinama, a geografske dužine pojedinih mesta tačnije su određene. 

13

U 19. veku razvoj navigacije je bio uglavnom usmeren na usavršavanje astronomske navigacije i neutralisanje delovanja lokalnog brodskog magnetizma na brodski kompas. Američki navigator Nataniel Baudič je u svom delu American Practical Navigator iz 1802. godine na popularan način objasnio i pojednostavio način računanja geografske dužine prema Mesečevoj udaljenosti od drugih nebeskih tela i time doprineo napuštanju plovidbe po paraleli.

Krajem 19. veka i početkom 20. veka znatno se tehnički usavršavaju postojeći navigacioni instrumenti i uređaji kao što su brzinomer, daljinomer, dubinomer, kompas, zbirni sto itd. To je doprinelo značajno većoj tačnosti navigacije. Novostvorena vozila kao što su podmornice i vazduhoplovi uslovili su uvođenje novih vrsta navigacije - podvodnu i vazduhoplovnu navigaciju.

Savremeno doba

14

VHF radio prijemnik

Revolucionarni pomak u razvoju navigacije ostvaren je upotrebom elektronike u navigaciji. Prva primena elektronike u navigaciji ostvarena je 1903. godine davanjem vremenskih signala putem radio talasa. Sedam godina kasnije, 1910. godine, počelo se sa emitovanjem putem radio talasa obaveštenja o svim važnim navigacionim parametrima i promenama. Postavljanjem radio farova na kopnu i opremanjem brodova radio-goniometrima posle Prvog Svetskog rata, omogućena je navigacija i u uslovima smanjene vidljivosti. U Drugom Svetskom ratu navigacija na otvorenom moru je uveliko olakšana razvojem novih elektronskih navigacijskih sistema kao što su bili Deka, Gee, Konsol, Lorak, Loran i Sofar. Radar je upotpunio sigurnost navigacije, naročito u uslovima slabe vidljivosti i u uskim prolazima i omogućio utvrđivanje tačne pozicije broda. Podvodna navigacija je usavršena upotrebom zvučnih i ultra-zvučnih dubinomera, podvodnih električnih lokatora i televizijskih uređaja.

I, najzad, razvoj elektronike šezdesetih godina omogućio je lansiranje prvih veštačkih Zemljinih satelita. Sovjetski Savez lansira prvi satelit u Zemljinu orbitu 1957. godine, a prate ih i SAD koje lansiraju svoj prvi satelit 1958. godine. Po lansiranju prvih satelita u Zemljinu orbitu, pristupilo se proučavanju mogućnosti njihove upotrebe za određivanje pozicije brodova i aviona.

15

Satelit Transit B1

13. april 1960. godine je datum koji označava početak satelitske navigacije. Toga dana su SAD lansirale u Zemljinu orbitu prvi eksperimentalni satelit za navigaciju brodova - Transit 1B, a zatim i drugi. Prvi eksperimenti u vezi navigacije vazduhoplova izvršeni su 1965. godine takođe u SAD. Vazduhoplovstvo SAD se prilikom bombardovanja u Vijetnamu, pri nepovoljnim meteorološkim uslovima, za tačan dolazak na cilj ponekad koristilo podacima sa satelita. Ratna mornarica SAD je 1964. godine uvela satelitsku navigaciju u operativnu upotrebu. Do oktobra 1967. godine SAD su lansirale u Zemljinu orbitu 20 satelita tipa Transit. Istovremeno su lansirana po 3 satelita u polarnu, skoro kružnu, orbitu na visini od 11.000 kilometara. Na satelitima Transit prvi put je upotrebljen nuklearni generator za dobijanje električne energije (Transit 4A i 4B sa generatorom SNAP-3, a Transit 5A-3 sa generatorom SNAP-9A od 25 vati). Sem toga, na satelitu Transit 5A-3 prvi put je uspešno primenjena tehnika stabilizacije gradijentom gravitacije. Do jula 1967. godine sistem Transit se koristio samo u vojne svrhe, a od tada je stavljen na raspolaganje i civilnim ustanovama.

Sovjetski Savez je takođe lansirao satelite za navigaciju i to 1969. godine njih četiri (Kosmos 292, 304, 312 i 315), 1970. godine šest (Kosmos 358, 371, 372, 381, 385 i 387) i 1971. godine jedanaest (Kosmos 407, 409, 422, 425, 426, 436, 437, 451, 460 i 468).

16

Satelit Kosmos

Sovjetski i američki satelitski sistemi za navođenje će kasnije prerasti u globalne navigacione sisteme. Sovjetski u GLONASS, a američki u GPS.

Razvoj sistema za globalno pozicioniranje

Možemo reći da je nastanak GPS sistema započeo šezdesetih godina 20. veka, razvojem navigacionog Transit satelitskog sistema. Ovaj sistem je omogućavao dvodimenzionalno (horizontalno) pozicioniranje sa tačnošću od oko 200 metara

Drugi navigacioni sistem baziran na Timation satelitima koji su nosili stabilne časovnike (kvarc, rubidijum i cezijum) bio je preteča preciznog merenja vremena na GPS satelitima.

GPS sistem je započet kao test program 1973. koristeći zemaljske radio predajnike u američkoj vojnoj bazi u Jumi (Arizona), kasnije proširen ranim verzijama GPS satelita od kojih je prvi lansiran 1978. godine. Tokom 1980. godine, iako još uvek nije bio potpuno operativan i u punoj funkciji, iako je zahtevao vrlo pažljivo planiranje misija da bi se poklopile sa vremenom dostupnosti satelita, ipak se sve više koristio, kako od strane vojnih, tako i od strane civilnih struktura. Zbog toga možemo reći da se nastanak GPS sistema vezuje za 1980. godinu.

Do 1989. godine lansirano je u Zemljinu orbitu deset razvojnih satelita nazvanih zajedničkim imenom Block I satellites. Kako su GPS sateliti imali precizne vremenske reference, do 1990. godine 43 laboratorije kojima je bilo potrebno precizno vreme su počele da koriste GPS sistem za sinhronizaciju svojih atomskih časovnika. Sledećih godina, do 1994. godine u Zemljinu orbitu je lansirano još 24 operativna satelita nazvanih Block II Space Vehicles i Block IIA Space Vehicles. 

17

Block II satelit

Od ovih naziva je nastala skraćenica za GPS satelite "SVs". Block IIA sateliti mogu da prime podatke za 14 dana unapred za slučaj da izgube kontakt sa zemaljskim kontrolnim stanicama i mogu raditi 180 dana sa degradiranim performansama navigacionih prijemnika. Sledeća generacija GPS satelita Block IIR imala je mogućnost da održava precizno vreme bez kontakta sa zemaljskim kontrolnim stanicama za period do 210 dana tako što razmenjuje podatke sa drugim GPS satelitima.

U decembru 1993. GPS sistem je dostigao inicijalnu operativnost sa minimumom od 24 satelita u Zemljinoj orbiti. Na dan 17. jul 1995. američko ratno vazduhoplovstvo je objavilo da je GPS sistem zadovoljio sve zahteve i postigao punu operativnost sa 24 satelita tipa Block II u Zemljinoj orbiti. Od tada GPS sistem ima kontinualnu punu operativnost i broj vojnih i civilnih korisnika neprestano raste. Krajem devedesetih godina XX veka preko 50 kompanija u svetu je proizvodilo više od 300 vrsta GPS risivera čime je GPS sistem postao dostupan celom svetu i postao globalni navigacioni sistem dostupan svim navigatorima, geodetima, geolozima, kao i milionima rekreacionih korisnika širom sveta.

18

U početku je GPS sistem bio u potpunosti kontrolisan od strane Ministarstva odbrane SAD. 1986. godine Ministarstvo odbrane i Ministarstvo saobraćaja SAD su objavili da GPS sistem od tada mogu da koriste svi civilni korisnici širom sveta bez vremenskog ili prostornog ograničenja, ali sa ograničenom preciznošću na 100 metara sa 95% verovatnoćom tačnosti. U ovom dokumentu je tačnost pozicije određena kao dvostruka standardna devijacija radijalne greške ili 2drms (2 distance root mean squared) sa 95% verovatnoće tačnosti.

Još jedan dokument iz 1986. je vrlo bitan koji definiše servise za korišćenje GPS sistema i to vojni Precise Positioning Service (PPS) i civilni "sa nižim stepenom tačnosti" Standard Positioning Service (SPS). Standardni pozicioni servis (SPS) je definisan kao GPS servis sa standardnim nivoom preciznosti utvrđivanja pozicije i tačnog vremena sa tačnošću od 100 metara (95%) pri utvrđivanju pozicije, 156 metara (95%) pri utvrđivanju altitude i 340 nano sekundi (95%) u odnosu na UTC pri utvrđivanju vremena.

Najvažniji trenutak, sa gledišta civilnog korišćenja GPS-a, nastupio je na dan 2. maja 2000. kada je Predsednik SAD doneo dekret kojim se ukida namerna degradacija GPS signala kod Standardnog pozicionog servisa (SPS) korišćenjem "Selektivne raspoloživosti", odnosno SA.

A gde smo sada?

Pa sada smo tu gde jesmo, sa početka teksta. Imamo sve benefite koje nam je duga istorija razvitka navigacije ostavila. Sada možemo mirno i spokojno da putujemo gde god hoćemo po svetu i da budemo sigurno da ćemo zalutati samo ako nam se isprazni baterija na našem pametnom telefonu ili GPS uređaju. 

19

Ako pričamo o navigaciji kao neophodnom sistemu za rad, onda je tu potpuno druga priča. Tu sad imamo RTK u GNSS uređajima. RTK je skraćenoca od Real-Time Kinematic. Metoda povećavanja tačnosti lociranja do na 1cm. Zato sve češće viđate geodete kako sa nekim čudnim motkama sa tanjirom na vrhu idu upaokolo i nešto mere. To su naši GPS GNSS uređaji koji nam dosta olakšavaju posao i sve to zahvaljujući navigaciji.

Ukratko šta je to RTK imate na ovom kratkom videu na youtube


https://youtu.be/257WX_agvtg

A kako biste shvatili da cela priča oko navigacije i orijentacije u prostoru zapravo leži u geodeziji, pogledajte i ovaj kratak NASAin video o geodeziji i šta je ona zapravo 😊


https://youtu.be/_Cj1vgmXr5M

20

Dve pozdravne slike za kraj sa Fruške Gore

21

22

Izvori:

NASA
Britanica
Wiki
Russianspaceweb
Histoire succincte et cours de navigation astronomique
Du Kamal au GPS, une petite histoire de la navigation
 
Čedomir Stanković
Čedomir Stanković, spec.inž.geodez. Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. Diplomirao na Geodetskom fakultetu. Specijalizirao Geomatiku na Geodetskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao profesor u srednjoj Građevinsko tehničkoj školi Neimar, a sada je angažovan na radovima iz oblasti geodetskog inženjerstva u Zrenjaninu. Astronomijom se bavi od detinjstva. Član AD Alfa iz Niša. Pisanjem naučnopopularnih tekstova na internet portalu i časopisu Astronomskog magazina, radi na popularizaciji geonauka, astronomije i približavanje nauke mladima. Teži iskorenjivanju astroobmana i kvaziučenja vezanih za astronomiju i fiziku. Najveći deo slobodnog vremena provodi na bicikli baveći se brdskim biciklizmom. ..... Više: http://www.astronomija.co.rs/112-autori/biografije/4041-edomir-stankovi

Zadnji tekstovi:


Komentari

  • selena said More
    Na internetu ćete videti da sajtovi... 2 sati ranije
  • dragant said More
    U pravu ste. Pogrešio sam napisao pri... 2 sati ranije
  • Jovan said More
    Jedna mala ispravka, pravilno je reći... 3 sati ranije
  • dragant said More
    To stoji ali cilj kompanija i ostalih... 1 dan ranije
  • Miki said More
    Ima jedan jednostavan način da računar... 1 dan ranije

Foto...