Iako je 12. april dan koji su do sada Ujedinjene nacije uredno slavile kao međunarodni Dan leta čoveka u kosmos, opšta histerija koja trenutno vlada u svetu, a posebno u Evropi zbog ruske intervencije u Ukrajini dovela je do toga da se ove godine taj dan u medijima ni ne pomene. A povod za praznovanje je neverovatan: tog dana je Gagarin poleteo u kosmos i nagovestio jednu potpuno novu eru. Međutim, on je bio Rus i to je dovoljno da se čak i takav istorijski datum zaboravi... Na moju žalost, tome se pridružila i moja zemlja, ali šta ćeš... takva je politika, takav je današnji svet

1 

А možda postoji neka nemi nepoznata naredba? Možda se ne sme pisati afirmativno niočemu gde se pominje Rusija, pa makar to bio i Gagarin? Možda će stvarno da nas ponovo bombarduju i uvedu neke sankcije, ili – na daj bože! – uvedu još neku šikanu na naš put u Uniju... Moram da budem oprezan.

Ali setio sam se kako ću da doskočim dušmanima... Evo ti i sam se uveri:

Elem, 12. april je datum koji se šatro obeležava u međunarodnoj kosmičkoj zajednici jer je na taj dan 1961. godine 26-godišnji mladić po imenu Juri Aleksejevič Gagarin stigao u Zemljinu orbitu, postavši tako prvo ljudsko biće koje je otputovalo u kosmos[1]. No, 12. april je važan datum, jer je sudbina htela da se tog datuma dogodi i prvi let spejs šatla, samo dve decenije kasnije. Uprkos činjenici da je misija STS-1 'Kolumbija' kasnila nekoliko godina[2], očekivanja su bila velika. Nikad ranije putnička letilica nije lansirana sa ljudima u njoj već na svom prvom letu. Hiljade stvari je moglo poći kako ne treba, a mnoge su zapravo to i učinile. Ali jedan elemenat šatla koji je posebno zabrinjavao planere misije bio je osetljiv termički štit sastavljen od hiljada keramičkih i karbon-karbon pločica.

2
Lansiranje STS-1 'Kolumbija' 12. aprila ali 1981. godine

Zbog toga je čak i pre lansiranja planirano fotografisanje termičke zaštite pomoću vojnih teleskopa na Zemlji namenjenih posmatranju neprijateljskih (tj. sovjetskih) satelita. Ali ti teleskopi nisu imali dovoljnu rezoluciju da bi identifikovali gubitak pločica na malim površinama. Kao što je sama 'Kolumbija' nažalost dokazala 2003, čak i relativno mala pukotina u toplotnom štitu mogla je da ima kobne posledice. Činjenica da su termo-pločice imale neugodnu sklonost ka otpadanju samo je pogoršala situaciju. Zbog toga je NASA kontaktirala Pentagon kako bi analizirala 'Kolumbijin' toplotni štit u orbiti pomoću špijunskih satelita. To nije bio prvi put da je kosmička agencija koristila ovaj vojni resurs, jer je još 1973. špijunski satelit serije KH-8 'GAMBIT' korišćen za procenu stanja orbitne stanice 'Skylab' nakon što je pretrpela značajna oštećenja tokom poletanja. Slike, koje su nekoliko dana kasnije u specijalnoj kapsuli s fotografskim filmom dospele na Zemlju, i dalje su klasifikovane, no, po svemu sudeći, orbitna stanica i njeni glavni elementi mogli su da se razaznaju, iako bez previše detalja. Operacija je bila potpuno tajna, budući da samo podsetim da je samo postojanje agencije zadužene za američke špijunske satelite, NRONational Reconnaissance Office [3]), službeno je priznat tek 1992. godine.

3
Stomak 'Kolumbije' pre prve misije.

Za prvi let 'Kolumbije', NASA je ponovno diskretno kontaktirala NRO kako bi procenila izvodivost još jednog elektro-optičkog špijunskog satelita koji bi nadzirao 'Kolumbiju'. U aprilu 1981. Pentagon je (zvanično) imao samo četiri špijunska satelita u orbiti. Dva od njih bili su iz porodica KH-8 'GAMBIT' i KH-9 'HEXAGON', koji su koristili kapsule sa fotografskim filmom[4]. Ali sada je NRO imao na raspolaganju dva KH-11 'KENNEN', krunske dragulje nebeske špijunaže. Ovi kosmički teleskopi – ne zaboravimo da se 'Hubble' temeljio na dizajnu prve generacije KH-11 – mogli su da šalju svoje fotografije direktno u digitalnom formatu, omogućujući analizu informacija gotovo trenutno, bez odgađanja od nekoliko dana ili nedelja. Ta je sposobnost je bila ključna za prvu misiju 'Kolumbije', koja je prvobitno trebalo da bude u orbiti samo dva dana.

4
Mogući izgled špijunskog satelita tipa KH-11 'KENNEN', kasnije preimenovanih u 'CRYSTAL'. Bili su teški od 12 do 19,6 tona.

Međutim, satelitsko fotografisanje jedne kosmičke letilice nije lako. KH-11 je postavljen u polarnu orbitu, dok je 'Kolumbija' trebala da prati orbitu nagnutu od 40º. To je značilo da će relativne brzine u tačkama preseka njihovih orbita biti vrlo visoke. A, upravo s ciljem postizanja maksimalne rezolucije, bilo je idealno da se fotograsanje obavlja na tim mestima. No KH-11 prve generacije imali su relativno ograničenu sposobnost okretanja i slikanja u isto vreme –pričalo se da su sposobni za 1,5 stepeni u sekundi – tako da bliže nije nužno značilo bolje. Zbog svih ovih razloga, ako je trebao da KH-11 analizira 'Kolumbijin' termički štit, čitava sekvenca je morala biti pažljivo koreografisana. Razgovori sa NRO u vezi ovog fotografisanje započeli su otprilike godinu dana pre lansiranja 'Kolumbije'. Od dva satelita KH-11 u službi 1981. — jedan lansiran u junu 1978, a drugi u februaru 1980. — samo je najstariji, 5502, bio dostupan za rad, ali pod uslovom da šatl poleti tačno u 07:00 po lokalnom floridskom vremenu (uprkos teoretskom šestočasovnom lansirnom prozoru). Nažalost, ovaj satelit je patio od poverljivog tehničkog problema koji je čitavu operaciju dovodio u opasnost.

5
'Kolumbija' na rampi 39A Kenedijevog centra. Bilo je to prvo američko lansiranje s ljudskom posadom uz pomoć opasnih bustera na čvrsto gorivo.

Posada STS-1 'Kolumbija', John Young i Bob Crippen, znala je da će šatl biti fotografisan u orbiti zemaljskim teleskopima, a možda i satelitima, ali su bili upozoreni da o tome ne mogu ništa da govore u javnoj glasovnoj komunikaciji (Crippen je bio bivši astronaut na projektu vojne orbitne stanice 'MOL', koja je velikim delom otkazana zbog prednosti bespilotnih špijunskih satelita kao što su 'HEXAGON' ili 'KENNEN'). Ipak, astronauti bi morali da izvode manevre kako bi šatl postavili na takav način da mu stomak bude vidljiv iz zemaljskih i svemirskih teleskopa. Ova zona toplotnog štita bila je najkritičnija za ponovni ulazak u atmosferu i astronauti ga nisu mogli da pregledaju iz svoje kabine. 'Kolumbija' je po mogućnosti letela sa stomakon pokrivenim crnim termalnim pločicama okrenutim ka kosmosu radi regulacije temperature, komunikacije i smanjenja rizika od sudara s mikrometeoroidima ili kosmičkim otpadom. Kako bi olakšali fotografisanje zemaljskim teleskopima, Young i Crippen su orijentisali 'Kolumbiju' tako da leti okomito na Zemlju. U slučaju fotografija KH-11, trbuh je trebalo da bude okrenut prema kosmosu – KH-11 je bio u orbiti nekih 80 km višoj od one planirane za 'Kolumbiju'. Posada 'Kolumbije' je dobijala uputstva o tim manevrima putem printera na brodu.

6
John Yang za kontrolama 'Kolumbije' u orbiti. Devet godina ranije šetao je Mesecom kao član posade 'Apolla 16', a leteo je kao pilot i na 'Apollu 10'. Takođe će 1983. ponoovo leteti u 'Kolumbiji' u misiji STS-9. Umro je 2018. u 87. godini.

7
'Kolumbija' na svom prvom letu. Vidi se da nedostaje nekoliko pločica na motorima OMS. (NASA). Analize su pokazale da je od preko 21.000 bilo izgubljeno 16 pločica a da je oštećeno najmanje 148. Sovjetski šatl 'Буран', koji je poleteo 1988, od ukupno 38.000 pločica na svom prvom letu izgubio je samo 8.

Young i Crippen su poleteli u 'Kolumbiji' 12. aprila 1981, dva dana kasnije od plana zbog tehničkog problema uočenog u poslednjem trenutku. Ipak su to uradili u 07:00 po istočnom vremenu kako bi osigurali da KH-11 može da fotografiše toplotni štit. Nažalost, snimci špijunskog NRO satelita, koji su izvorno trebali da budu samo anegdotski, postali su presudni kada je otkriveno da je sa orbitera sa zadnje strane otpalo nekoliko pločica. Broj i površina otpalih pločica nije bio tako opasan, ali da li je oštećena izolacija ispod? Ovde je visoka rezolucija KH-11 bila presudna u otkrivanja da li je misija osuđena na propast. U svakom slučaju, STS-1 je mogao da odgodi svoj povratak za nekoliko dana, ali ne više. KH-11 5502 uspeo je da fotografiše 'Kolumbijin' stomak samo tri puta tokom čitave misije, a Young i Crippen su manevrisali šatlom kako bi se idealno namestili. Aktivnosti KH-11 koordinisane su iz Objekta 1003 u vazduhoplovnoj bazi Sunnyvale u Kaliforniji (kasnije nazvane Onizuka Station u čast jednog od astronauta poginulog u misiji STS-51L 'Challenger' 1986.). Objekat 1003 dobio je nadimak 'Plava kocka' zbog svog oblika i boje, koja je podsećala na... plavu kocku. NASA je samo dobijala tajne instrukcije o tome kada i kako postaviti šatl da bi ga KH-11 mogao da vidi, a sve ostale operacije vojska je izvodila unilateralno. Navodno su Young i Crippen uspeli da uoče satelit u daljini kao svetlu tačku prilikom barem jednog od tri sastanka, iako iz očitih razloga nisu nikom ništa pričali.

8 
'Blue Cube'
u bazi Sunnyvale u Kaliforniji, odakle su koordinisane operacije KH-11 NRO-a (Wikipedia).

9
Detalj na kome se vidi problem s pločicama na STS-1.

Pokušati dobiti slike bila je jedna stvar. Biti uspešan u tome je nešto sasvim drugo. Špijunskom satelitu je trebao pokazati gde bi 'Kolumbija' 'trebala' da bude, ali uvek postoje greške u proračunima trajektorija i brzina i moglo je vrlo lako da se završi snimanjem zvezdanog neba – gotovo jednu deceniju pre svog civilnog brata 'Hubblea'.

Detalji operacije KH-11 ostali su tajna, ali znamo da je špijunski satelit uspeo da pošalje barem jednu detaljnu sliku 'Kolumbijinog' donjeg termoštita. NRO je jako oklevao da ljudima van vojne zajednice dopusti pristup snimcima sa ovog satelita, čak i ako su imali vrlo visoke nivoe sigurnosti. Međutim, samo su Nasini tehničari umeli ispravno da procene stanje štita, pa se konačno nekoliko pojedinaca iz svemirske agencije ipak izborilo da se divi slici. Među njima je bio i Gene Kranz, legendarni direktor leta 'Apolla 13', a potom i zamenik direktora Nasinih misija sa ljudskim posadama u Hjustonu. Kranc, koji je očekivao da će 'Kolumbiju' videti kao svetlo zamućenje na slici KH-11, bio je iznenađen dobijenom visokom rezolucijom. Nije bio potreban stručnjak da potvrdi da 'Kolumbijin' donji toplotni štit nije ozbiljno oštećen. Dolazak kući nije vše smatran za opasnost.

10
Prvo sletanje spejs šatla. Savršeno precizno. Tokom misije je zabeleženo preko 70 većih ili manjih kvarova na najkomplikovanijoj mašini tog vremena.

Young i Crippen su konačno sleteli sa brodom 'Kolumbija' 14. aprila 1981. u vojnoj vazduhoplovnoj bazi Edwards. Iako je, opet, mnogo stvari moglo da pođe naopako tokom ulaska u atmosferu i sletanja, kontrola misije u Hjustonu znala je da stanje toplotnog štita nije zabrinjavajuće zahvaljujući slikama moćnog KH-11 'KENNENA'.

Reference:

§  Rowland White, U crno: naelektrizirana istinita priča o tome kako je prvi let Space Shuttlea umalo završio katastrofom (izdanje 2017.).

 

 

[1] Mala trivija: sva trojica Nasovaca u 'Apollu 11' bila su Gagarinovi vrsnici! Znači, strašna generacija.

[2] Samo u OPF, hangaru za pripremi letova i spajanje šatla sa spoljnim busterima, 'Kolumbija' je provela rekordnih 610 dana.

[3] Pre više godina sam napisao za mene u to vreme zaprepašćujući text o ovoj američkoj tajnoj službi, samo jednoj od 16 obaveštajnih služni ove zemlje.

[4] Da ne bude zabune, ovo su nazivi serija satelita. KH-8 je za 22 godine obuhvatio 54 satelita, a KH-9 dvadesetak. A i to je bio samo deo globalne špijunaže. Zamisli danas šta se gore radi...

 
Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar