Autorka: Sabine Hossenfelder

Paradoks smisla u svemiru koji razumemo

Stiven Vajnberg, jedan od najznačajnijih fizičara 20. veka, ostavio je iza sebe izjavu koja istovremeno fascinira i uznemirava. Ona sažima jedan od najvećih paradoksa sa kojima se suočavamo dok istražujemo kosmos:

"Što nam se univerzum čini razumljivijim, to nam se takođe čini besmislenijim."

Vajnberg, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1979. godine, nije bio poznat po nepromišljenim izjavama. Njegove reči proističu iz dubokog razumevanja zakona koji upravljaju našom stvarnošću. Šta je, dakle, zaista mislio pod tim? Da li nas saznanje zaista vodi ka zaključku da je sve besmisleno?

U ovom tekstu, krenućemo na putovanje da istražimo nekoliko iznenađujućih i kontra-intuitivnih naučnih ideja o "svrsi" univerzuma. Dok zaranjamo u ove ideje, videćemo da nas vode od biologije do najdubljih pitanja kosmologije, otkrivajući da odgovori možda nisu ono što 

Univerzum nije stvoren zbog nas

Nismo zvezde kosmičke predstave

Vajnbergova izjava je, verujem, pre svega komentar na nestanak ideje o "velikom planu" u kojem čovečanstvo igra centralnu, predodređenu ulogu. Kako je nauka napredovala, slika univerzuma se menjala. Umesto pozornice stvorene za ljudsku dramu, otkrili smo bezličan, matematički precizan kosmos kojem je naše postojanje, u najboljem slučaju, slučajan fenomen.

Vajnberg je to i sam pojasnio u jednom intervjuu iz 1997. godine, a njegove reči precizno oslikavaju ovu promenu perspektive:

"...slika prirode, spoljašnjeg sveta, postala je slika bezličnog sveta kojim upravljaju matematički zakoni koji se ne bave posebno ljudskim bićima, u kojem se ljudska bića pojavljuju kao slučajni fenomen, a ne kao cilj ka kojem je univerzum usmeren."

Ova spoznaja može delovati razočaravajuće. Međutim, ona nas istovremeno oslobađa tereta predodređene uloge i daje nam slobodu da sami definišemo sopstveni smisao. Ali ako nismo mi poenta, da li to znači da poente uopšte nema? Da bismo to razumeli, moramo prvo raščlaniti šta uopšte podrazumevamo pod "svrhom", što nas dovodi do jedne neočekivane biološke analogije.

Lekcija o muškim bradavicama

Najčudnija analogija: Šta muške bradavice govore o univerzumu?

Da bismo razumeli Vajnbergovu poentu, moramo napraviti ključnu razliku između "svrhe" (koja podrazumeva nameru) i "funkcije" (koja opisuje ishod, sa namerom ili bez nje). Na primer, kvaka na vratima ima svrhu da otvori vrata, jer ju je neko dizajnirao sa tom namerom. S druge strane, možemo reći da je funkcija belih krvnih zrnaca da eliminišu patogene, ili da je funkcija zemljotresa da oslobodi napetost u Zemljinoj kori. Ni u jednom od ova dva slučaja ne postoji svesni tvorac ili namera.

Uđimo sada u najčudniju analogiju moderne nauke: muške bradavice. Koja je njihova svrha? Odgovor je – nikakva. One ne ispunjavaju nikakvu biološku funkciju. Međutim, mi možemo objasniti kako su nastale. Formiraju se u ranoj fazi embrionalnog razvoja, pre polne diferencijacije. Jednostavno postoje kao nusproizvod razvojnog procesa koji je funkcionalan za ženski pol. U funkcionalnom smislu, one su "besmislene".

Vajnbergova izjava sugeriše upravo to: možda je univerzum, baš kao i muške bradavice, jednostavno posledica fundamentalnih zakona fizike. On postoji, ali ne mora nužno imati krajnju funkciju ili svrhu. On jednostavno jeste.

Kosmička fabrika crnih rupa

Neočekivani cilj: Da li je svrha univerzuma da stvara što više crnih rupa?

Ali šta ako univerzum ipak ima neku funkciju, neki ishod ka kojem teži? Fizičar Li Smolin ponudio je radikalnu ideju poznatu kao "kosmološka prirodna selekcija".

Njegova teorija predlaže sledeće: svaka crna rupa stvara novi univerzum sa malo drugačijim fizičkim konstantama (poput jačine gravitacije ili mase protona). Vremenom, kroz nebrojene cikluse, počinju da dominiraju oni univerzumi čiji su zakoni prirode najefikasniji u stvaranju novih crnih rupa. Zapanjujući zaključak do kojeg je Smolin došao je da konstante prirode u našem univerzumu deluju gotovo idealno podešene da proizvedu maksimalan broj crnih rupa. Zašto je to tako? Mogli biste pomisliti da bi jača gravitacija stvorila više crnih rupa, ali to nije slučaj. Prejaka gravitacija bi stvorila samo nekoliko ogromnih crnih rupa veoma rano u istoriji univerzuma. Preslaba gravitacija, s druge strane, ne bi dozvolila materiji da se uopšte efikasno skuplja. Naš univerzum je, čini se, "fabrika crnih rupa" sa optimalnim kapacitetom.

Naravno, ako prihvatimo da je svrha univerzuma da pravi crne rupe, to je kao da kažemo da je svrha života da pravi bebe – funkcionalno objašnjenje koje opisuje ishod, ali ne i nameru sa kojom bi se svi složili.

Univerzum kao ultimativni kompjuter

Digitalna sudbina: Da li postojimo da bismo stvorili univerzalne kompjutere?

Fizičar Dejvid Dojč, kroz svoju "Constructor Theory" (Teoriju konstruktora), nudi još jednu fascinantnu mogućnost. Dojč preokreće pitanje. Umesto da pita "Koji su zakoni prirode?", on pita "Šta je sve moguće izvesti u našem univerzumu?". Njegov zapanjujući zaključak je da zakoni moraju biti takvi da dozvoljavaju stvaranje mašina koje mogu izvesti bilo koji mogući zadatak – univerzalnih kompjutera. U suprotnom, univerzum bi bio fundamentalno ograničen u onome što može da proizvede.

Ako je Dojč u pravu, dolazimo do duhovitog i pamtljivog zaključka: svrha našeg postojanja je da budemo dobri prema kompjuterskim naučnicima, jer je njihov rad – stvaranje univerzalnih računara – svrha svega.

San o konačnoj teoriji

Granice nauke: Zašto „teorija svega“ nikada neće objasniti samu sebe

Deo Vajnbergove frustracije, tog osećaja "besmisla", možda potiče iz neostvarenog sna fizičara o "teoriji svega". Tokom sedamdesetih godina, kada je Vajnberg pisao svoju čuvenu knjigu, san nije bio samo da se pronađe jednačina koja ujedinjuje sve sile prirode. San je bio da se pronađe jedinstvena, neizbežna teorija koja objašnjava samu sebe – teorija koja logički ne bi mogla biti drugačija.

Taj san je, međutim, doživeo udarac kada su teoretičari otkrili da teorija struna ne nudi jednu, jedinstvenu teoriju, već ogroman "pejzaž" mogućih teorija, svaku sa različitim konstantama prirode. San o jedinstvenosti se raspao. Ali, fundamentalniji problem leži u samoj prirodi nauke. Naučna teorija se sastoji od dva dela: (1) skupa konzistentnih matematičkih pretpostavki i (2) "recepta" koji povezuje tu matematiku sa onim što posmatramo u spoljnom svetu.

Pojednostavljeno, jedan od razloga zašto je neka naučna teorija ispravna uvek će biti: "zato što opisuje ono što posmatramo". Teorija se uvek mora pozvati na spoljni svet da bi dokazala svoju ispravnost. Zbog toga, ona nikada ne može u potpunosti objasniti samu sebe. Uvek će postojati pitanje: "A zašto su baš te matematičke pretpostavke tačne?". Odgovor će uvek biti vezan za opservaciju, a ne za unutrašnju, logičku nužnost. San o teoriji koja objašnjava samu sebe je, po svemu sudeći, bio i ostaće samo san.

Zaključak: Pronalaženje smisla u besmislu

Naše putovanje kroz ideje o svrsi univerzuma vodilo nas je od odbacivanja ideje da smo mi centar svega, preko spekulativnih teorija o crnim rupama i kompjuterima, do fundamentalnih granica same nauke.

Iako nauka možda nikada neće otkriti inherentnu, namernu svrhu univerzuma, ona nam nudi fascinantne mogućnosti o njegovoj funkciji i krajnjem ishodu. Vajnbergov "besmisao" nije poziv na očaj, već na intelektualnu skromnost i prihvatanje univerzuma onakvog kakav jeste. Međutim, to ne znači da je potraga završena. Možda univerzum zaista teži nečemu što tek treba da otkrijemo – povećanju kompleksnosti ili računarske moći. Naučna teorija izgrađena na takvom teleološkom objašnjenju morala bi da funkcioniše potpuno drugačije od onih koje danas koristimo, otvarajući vrata novim načinima razmišljanja.

To nas ostavlja sa jednim ključnim, provokativnim pitanjem.

Ako univerzum nema unapred definisanu svrhu, da li to čini smisao koji mi sami stvaramo još dragocenijim?

YT