Naučnici se slažu da se univerzum sastoji od tri različita dela: svakodnevne vidljive (ili merljive) materije i dve teorijske komponente koje se nazivaju tamna materija i tamna energija.

Veća ilustracija

Ove poslednja dve su teoretske jer tek treba direktno da se izmere - ali čak i bez potpunog razumevanja ovih misterioznih delova slagalice, naučnici mogu zaključiti da se sastav univerzuma može razložiti na sledeći način:

Pogledajmo svaku komponentu detaljnije.

Tamna energija

Tamna energija je teorijska supstanca koja se suprotstavlja gravitaciji i izaziva brzo širenje univerzuma. To je najveći deo sastava univerzuma, koji prožima svaki kutak kosmosa i diktira kako se ponaša i kako će se na kraju završiti.

Tamna materija

Tamna materija, s druge strane, ima restriktivnu silu koja blisko funkcioniše zajedno sa gravitacijom. To je neka vrsta „kosmičkog cementa“ odgovornog za držanje univerzuma na okupu. Uprkos nemogućnosti direktnog merenja ostaje misterija, naučnici veruju da čini drugu po veličini komponentu univerzuma.

Slobodni vodonik i helijum

Slobodni vodonik i helijum su elementi koji slobodno lebde u svemiru. Uprkos tome što su najlakši i najzastupljeniji elementi u univerzumu, oni čine otprilike 4% njegovog ukupnog sastava.

Zvezde, neutrini i teški elementi 

Sve ostale čestice vodonika i helijuma koje ne lebde u svemiru su u zvezdama.

Zvezde (i prateće planete) su jedna od najbrojnijih objekata koje možemo da vidimo kada pogledamo u noćno nebo, ali one čine manje od jednog procenta – otprilike 0,5% – kosmosa.

Neutrini su subatomske čestice koje su slične elektronima, ali su skoro bestežinske i nemaju električni naboj. Iako izbijaju iz svake nuklearne reakcije, oni čine otprilike 0,3% univerzuma.

Teški elementi su svi ostali elementi osim vodonika i helijuma.

Elementi se formiraju u procesu zvanom nukleosinteza, koji se odvija unutar zvezda tokom njihovog života i tokom eksplozivne smrti. Skoro sve što vidimo u našem materijalnom univerzumu sastoji se od ovih teških elemenata, ali oni čine najmanji deo univerzuma: mizernih 0,03%.

Kako merimo univerzum?

Evropska svemirska agencija (ESA) je 2009. godine pokrenula svemirsku opservatoriju pod nazivom Plank da bi proučavala svojstva univerzuma kao celine.

Njegov glavni zadatak je bio da izmeri naknadni sjaj Velikog praska koji se desio pre 13,8 milijardi godina. Ovaj naknadni sjaj je posebna vrsta zračenja koja se zove kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje (CMBR).

Temperatura može mnogo reći naučnicima o tome šta postoji u svemiru. Kada istražuju „mikrotalasno nebo“, istraživači traže fluktuacije (anizotropiju) u temperaturi CMBR. Instrumenti kao što je Planck pomažu da se otkrije stepen nepravilnosti u temperaturi CMBR-a i informišu nas o različitim komponentama koje čine univerzum.

U nastavku možete videti kako se jasnoća CMBR-a menja tokom vremena sa više svemirskih misija i sofisticiranijom instrumentima.

Da li ima još nečega?

NASA trenutno planira lansiranje 2027. svemirskog teleskopa Nanci Grace, infracrvenog teleskopa koji će nam, nadamo se, pomoći u mjerenju efekata tamne energije i tamne materije po prvi put.

Što se tiče onoga što je izvan univerzuma? Naučnici nisu sigurni. Postoje hipoteze da možda postoji veći „super univerzum“ koji nas sadrži, ili da možemo biti deo jednog „ostrvskog“ univerzuma odvojenog od drugih ostrvskih multiverzuma. Nažalost, još uvek ne možemo ništa da izmerimo. 

Preuzeto sa: https://www.visualcapitalist.com/composition-of-the-universe/