Pogon sa konstantnim ubrzanjem je najobećavajući pogon za svemirska putovanja. Za razliku od postojećih pogona koji u kratkom vremenu daju veliko ubrzanje, od više G (G je sila kojom nas Zemlja privlači i našoj masi daje našu težinu), pogon konstantnog ubrzanja konstantno ubzava svemirski brod ubrzanjem od 1G (dodatnih 9,81 m/s svake sekunde). 1G je idealno ubrzanje za čoveka jer se time stvora veštačka gravitacija. Putnici bi imali svoje zemljske težine i osećali bi se prijatno kao na Zemlji. Ne bi bili u pogubnom po zdravlje bestežinskom stanju ili pod velikim G.

Konstantni pogon silom od 1G omogućava čoveku da za svog života stigne do zvezda u Mlečnom putu, čak i dalje. I ne samo to, nego da se sa tog puta i vrati na Zemlju.

Kako bi takav let izgledao? Brod bi prvu polovinu puta pod pogonom od 1G neprestano ubzavao dosežući dosvetlosnu brzinu, zatim bi se okrenuo za 180 stepeni, i koristio bi pogon od 1G za usporavanje. Za putnike na brodu taj manevar bio bi neprimatan jer bi sve vreme bili izloženi gravitaciji kao na Zemlji. Drugu polovinu puta brod bi usporavo i sa brzinom bliskoj nuli bi stigao do udaljene zvezde.

Koje su to brzine, daljine i vremena? Pogon od 1G čini da brod za 354 dana doseže brzinu svetlosti od: 299.792.458 m/s. Naravno, to je teoretski, u praksi se brzina svetlosti ne može doseći ali i dosvetlosne brzine omogućavaju daleka putovanja. Na dosvetlosnim, relativističkim brazinama, vreme za putnike teče osetno sprorije od vremena na Zemlji. Zahvaljujući usporenom toku vremena za putnike, a time i njhovom usporenom starenju, mogu za svog života stići do zvezda. Evo konkretnih vrednosti:

Putovanje do Proksime Kentar i nazad, bi trajalo 4 godine, iako je Proksima Kentara daleko od nas 4,5 svetlosne godine. Na Zemlji bi prošlo 5 godina. Na slici gore je Alfa Kentaru a dole je Proxima u svom kretanju oko Alfe. Zahvalnost: Evropska evemirska opservatorija.

Sirujus, putovanje do tamo i nazad, 5 godina, iako je Sirijus daleko 8,6 svetlosne godine. Samo godinu dana duže, za duplo veće rastojanje u odnosu na Proksimu Kentara. Tu dolazi do izražaja relativistčki efekat dosvetlosnih brzina. Na fotografiji Sirijus, Pasja zvezda, najsjajnija zvezda na noćnom nebu. Zahvalnost: Akira Fujii

Do lepe Orinove magline koja je 1000 svetlostnih godina daleko. 15 godina treba do nje i nazad! Zahvalnost: Delberson Tiago de Souza

Do centra Mlečnog puta i nazad, do crne rupe Sagittarius A*. 20 godina do nje i nazad, iako je daleko oko 27.000 svetlosnih godina. Na slici je centar Mlečnog puta snimljen Chandra radio teleskopom. Izvor: NASA https://commons.wikimedia.org/wiki/File: Gcle.jpg 

Do nama najbiže velike galaksije Andromede i nazad: 30 godina. Iako je daleko 2,5 miliona svetlosnih godina, kada budemo imali brod koji neprestano ubrzava sa 1G. Fotografija: NASA.

Da li je izvodljiv takav pogon? Da bi takav pogon funkcionisao morao se imati dovoljno goriva. Postoje dva pristupa. Prvi je da brod nosi svoje gorivo. Drugi je da za pogon koristi meteriju i energiju iz okruženja (kao jedrilica na moru). Prvi pristup po sadašnjem našem znanju bi bio atomski pogon ili pogon na antimateriju. Drgu pristup je tzv. ramjet pogon. Brod pomoću velikog magneton polja veličine hiljada kilometra skuplja atome vodonika iz međuzvezdanog prostora i koristi za termonuklearnu fuziju.

I da napravimo takav pogon, putovanje ima mane? Svakako. Kada se vratite sa deljeg putovanja, na Zemlji će proći stotine, hiljada pa i milioni godina. 2,5 miliona godina ako idete do Andormede i nazad. Čak da prođe samo stotinu ili hiljadu godina na Zemlji, niko neće biti živ od ljudi koje ste znali i voleli. Na Zemlji će najverovanti doći do tako velikih civilizacijskih, tehnoloških, klimatski promena, da je pitanje da li ćete išta prepoznati a pitanje je i da li će biti civlizacije. Zatim, odlazak na daleka putovanja ne garantuje da će odredište postojati kada tamo stignemo. A možda će čovek, dok se takav pogon ne napravi, doći do svih informacija koje ga zanimaju o tim dalekim svetovima, tako da je odlazak i povratak bio uzaludan.

Izvori: