ažurirano 15.05.2024.
U ovom prikazu, probaćemo da bar donekle predstavimo rad i vizije američkog umetnika Donalda E. Davisa (1952). Ovaj neverovatni kreator je radio i sarađivao sa brojnim američkim i međunarodnim timovima, poput recimo Američkog geološkog društva (USGS), gde je za potrebe njihovog Astrogeološkog odseka pravio mape i 3D modele Meseca i ostalih planeta, koristeći u svojim radovima brojne filmove i snimke njihovih površina koje su pribavljale brojne svemirske sonde i teleskopi. Radio je i na vizuelnom identitetu poznatih knjiga Carla Sagana "Cosmos" i "Pale Blue Dot", koje su mogle da se nađu i u našim knjižarama, kao i na knjizi koja je dobila Pulitzerovu nagradu, "The Dragons Of Eden". U Smitsonovom Nacionalnom muzeju se nalaze njegove brojne digitalizovane serije murala i animacija na temu stvaranja Sunčevog sistema, dramatičnog meteorskog udara pre 65 miliona godina i sl. Danas najviše radi za NASA–u, počev od slika onoga što su mogli da vide letilice "Voyageri", pa do maštovitih prikaza kolonijalizovanih svetova u vasioni sa višemilionskim stanovništvom. Težište svog rada je sa slikarstva prebacio u svet vizuelnih efekata za filmove i ostale video medije.
Donald E. Davis
Planete su zasebni svetovi, čija se istorija može pročitati sa njihovih površina, bilo da su one stenovite, pokrivene ledom ili gasovitim omotačem. Sunčev sistem je prilično oskudan u paleti boja – zastupljene su sve nijanse žuto–braon i sive boje, različite jačine i zasićenosti. Retke izuzetke predstavljaju narandžasti tonovi na Marsu, sumporna površina Ia ili plavi okeani Zemlje, koje predstavljaju dominantne boje u njihovim portretima.
Pošto je u tom smislu (pored Zemlje) Mars daleko najživopisniji svet, sa dugom istorijom proučavanja, Donald je osetio da je red i obaveza da se ovoj planeti posveti posveti posebno mesto.
MARS
U ovom delu teksta, Don je pokušao da prikaže takvu boju planete koja će podražavati onu koju se vidi kroz teleskop. Sličan pokušaj je izveo i sa podlogom, čija prašnjavo tlo bi imalo sličnu boju kao i delimično utabano tlo.
Pošto je većina ovih slika predviđena zapravo za Macintoshove kompjutere, a oni generišu donekle drugačije boje, treba napomenuti da su na našim PC–jima sve slike malo tamnije nego što je umetnik originalno zamislio.
Razlog zbog koga se na sledećim slikama javljaju razlika u osvetljenosti leži u kontekstu u kome se boje sagledavaju. Sunčevo svetlo naspram crne pozadine stvara u oku utisak tamnijeg uzorka nego što on stvarno jeste. Gledano sa površine Marsa, boje pejzaža ispunjavaju vidno polje i one postaju referentne za oko posmatrača, a ne crnilo svemira kao što je slučaj kada se planeta gleda kroz teleskop ili sa daljine.Takođe, činjenica da je blizu horizonta Marsovo nebo blještavije, uzrokuje da pejzaž u tom delu generalno izgleda prividno tamniji nego što stvarno jeste.
Na primeru slike Marsove površine, koji je svojevremeno, krajem sedamdesetih, načinio "Viking 1", pokazaćemo kako se slike menjaju i prilagođavaju potrebama, a na taj način se prave boje zanemaruju.
 |
Slika je skenirana sa originalne verzije prve slike u boji Marsove površine. Namera je bila da se prikaže sivo nebo, ali su boje prve serije tih fotografija bile previše podešena ka plavom deliu spektra. |
 |
Sledeći kolor–tretman je bio tipičan za ono što se kasnije objavljivalo u mnogim zvaničnim i popularnim časopisima i knjigama, gde se težilo ka "cigla crvenim" tonovima površine. |
 |
Kasniji prikazi Marsove površine, objavljeni u brojnim publikacijama, zastranili su u primeni raznobojnih tonova, kao što je to slučaj baš na ovom primeru ovde. |
 |
Na ovoj slici je prikazano kako bi po Donu Davisu zapravo izgledala ta prva slika u boji Marsove površine. On je siguran da će u budućnosti slike napravljene ručnim kamerama na licu mesta biti znatno drugačije, i da će mnoge iznenaditi. |
 |
Ovo je još jedna slika "Vikinga 1", snimljena po izuzetno tmurnom danu, punom čestica pračine i peska. Vidi se svetla plavičasta zona oko preeksponiranog Sunca, koje se nalazi sakriveno u gornjem desnom uglu. Uočite potpuni nedostatak senki na stenju oko letilice i dalje |
 |
Ovde je prikazana jedna od mozaičnih i u bojama dobro izbalansiranih slika, koje je uradio NASA–in "Pathfinder", bez pokušaja da se "očisti" preeksponirano nebo. Ovde se već znatno približavamo onom što će budući posetioci stvarno videti na površini Marsa. Blage plave nijanse na najtamnijim komadima stena potiču od refleksije svetlo–plavog haloa oko Sunca. |
MESEC, MERKUR
 |
Ukupno gledano, Mesec (levo) je prilično taman, sa prosečnim albedom od oko 0,12. Tamna "mora" izgledaju malo "plavlja" od kraterskih visoravni, jer reflektuju za oko 7–10 procenata manje svetlosti. Takođe, i na visoravnima i u morima, primećuju se zasebne crvenije ili plavlje površine. Visoravni reflektuju oko 20–25% svetlosti, dok neki sveži krateri, pokriveni stenjem i rastopljenim staklom, čak i do 40 ili 50%. (Pozadinska siva na predstavljenoj slici je podešena na 50%.) Ovi brojevi su dobijeni ekstrapolacijom preliminarnih naučnih izveštaja misije "Apolo". |
 |
Merkur ima verovatno sličan i albedo i boju kao Mesec, samo sa manjim kontrastom između svetlijih i tamnijih regija. I Mesečeva i Merkurova slika su nastale vernim prenošenjem boja i teksture sa fotografija koje su napravile svemirske letilice. |
Vrhovi oblaka Venere (koja ovde nije prikazana) su brilijantno beli, sa albedom koji se penje i do 76%. Tamnije formacije je moguće uočiti jedino na ultraljubičastim snimcima.
ZEMLJA
Po pitanju sjajnosti, Zemlja predstavlja vrlo složen svet, sa proračunskim prosečnim albedom od 0,35. Veliki deo planete je pod okeanom i reflektuje samo 3,5 procenata svetlosti, zanemarujući direktnu (ogledalsku) refleksiju. Oblaci odbijaju oko 78% svetlosti i u svakom trenutku pokrivaju oko 50% površine, opadajući kako se udaljavamo od polova. Kopno varira od tamnog, koje odbija oko 4,3% svetlosti, a predstavljaju ga šume, preko svetlijeg, sa oko 7%, koje predstavlja zemljište bogato vegetacijom (pašnjaci i polja), pa do svetlog, sa oko 13% odbijene svetlosti, koje predstavljaju bezvodna, stenovita područja. Samo svetliji regioni i oni na većoj nadmorskoj visini su oslobođeni plavih nijansi atmosfere.
 |
Ova slika predstavlja modifikovanu fotografiju koju je napravio jedan meteorološki satelit, a sve sa ciljem da se prikažu stvarne boje i približno realne pojave. |
Opet MARS, zatim JUPITER, JO...
 |
Opet o Marsu. Ova planeta je od davnina bila deljena na svetle i tamne regione. Najtamnija područja predstavljaju uglavnom neutralno tamno siva područja bazaltnih stena. Svetliji "pustinjski" regioni su dati u svetlijim nijansama žuto–narandžasto–braon boje. Mars je prilično taman svet, sa prosečnim albedom od 0,16. Tamnija područja se po boji i sjaju približavaju Mesečevim visoravnima, sa širokim rasponom boja peska i prašine koje su svetlije od prosečnog albeda. Za ovu renderovanu sliku Marsa poslužila je tada nova teksturna mapa koju je svojevremeno napravio "Mars Global Surveyor". O drugim detaljima je već bilo reči na početku. |
 |
Jupiter poseduje nekoliko uzanih pojaseva različito obojenih, kao i crvenkasti oval koji predstavlja već vekovima stabilnu ciklonsku zonu, poznatiju kao Velika crvena pega. Ukupan albedo planete je oko 0,52. Obojene trake su slične boje kao i naizmenični pojasevi i zone koji se prostiru sa obe strane najčešće belog pojasa ekvatora. Ovo predstavlja jednu od "Voyagerovih" slika sastavljenu od sirovih signala, a koja je obojena tako da što približnije podražava prave boje i kontraste planete. |
 |
Jo, veliki vulkanski satelit Jupitera, svet je prvi put ugledao na slikama koje je još davno prenela sonda "Voyager 1". Nažalost, njegove kamere nisu posedovale crveni filter, pa su kolor–fotografije često umesto crvene imale narandžastu boju, a umesto plave ljubičastu ... To je dovelo do toga da je Io na mnogim slikama podsećao na sjajnu "pizzu", a negde sve više naginjao ka crvenom, dok nije počeo da liči na čorbu od paradajza! Io je vrlo svetao, uglavnom tamno žut sa sivim, zelenim odn. narandžastim zonama. U definisanju boja, jako su pomgle informacije koje je sakupio "Galileo". Albedo Ia (levo) je oko 0,6. Sledi Europa sa 0,64, Ganymede sa 0,42 i tamni Callisto (desno) sa albedom 0,2. |
SATURN, TITAN
Saturn je naizgled još mirniji svet od Jupitera, sa albedom od 0,47, što ga čini tek nešto malo tamnijim od susednog džina. Karakteristični prsten je zapravo još intenzivnije sivo–braon nego što izgleda nama sa Zemlje, i obzirom da smo skoro uvek "u liniji" sa Suncem i na taj način ga generalno vidimo u "nultoj fazi" bez senki i mogućeg pozadinskog rasipanja, to nam često donesi netipičnu sliku belog Saturna sa prstenom. Sonde "Voyageri" su prišli sistemu prstenova pod drugačijim uglom i tako nam prvi put pružili pravu priliku da vidimo prstenove onakvim kakvi stvarno jesu.
 |
Hablove (levo) i "Voyagerove" (desno) slike pokazuju različitu sjajnost prstenova kao i dugoročne promene u strukturama pojaseva oblaka. Razlike u bojama verovatno nisu stvarne, već su izazvane (ne)sposobnostima "Voyagerovih" kolor–filtera. Dole levo je prikazana slika "Voyagera 1", na kojoj se vidi taman polumesec Saturna osenčen tankim i pljosnatim prstenom. Vrlo lepa slika Saturna i njegovih prstenova, u prirodnim bojama, može da se vidi na stranici "Halovom nasleđu". |
 |
Titan, veliki Saturnov mesec, prekriven je oblacima koji su nas sve donedavno sprečavali da dobijemo uvid u zbivanja na površini. Boja oblaka je umereno smeđa, sa albedom od 0,21. Umetnik je donekle prepravio ovu Hablovu fotografiju. |
URAN, NEPTUN
 |
Planeta Uran poseduje blago nebo blavo–sive boje, sa prosečnim albedom od oko 0,5. Istorijska osmatranja "Voyagera" su sugerisala da je svetlija ekvatorijalna zona odvojena donekle tamnijim pojasevima, ali čekamo da planeta zauzme drugačiju polarnu orijentaciju nego u doba "Voyagera" i da to proverimo Hablovim teleskopom. |
 |
Neptun je plavlji od Urana, sa uočljivijim ali prividno nestabilnijim detaljima u atmosferi. Na toj udaljenosti od Sunca, 30 puta većoj od Zemlje, zbog manje svetla boje počinju da se menjaju i to utiče na ljudsku percepciju. Albedo Neptuna je oko 0,41. |
ZAKLJUČAK
Umesto zaključka, u pokušaju da nam prikaže "prave boje" planeta, Don Davis je napravio jednu tabelu. To je prepravljena i proširena verzija iste takve tablice koju je umetnik predstavio u knjizi "Sky and Telescope" Andy Younga 1985. godine. Moguće je da su boje negde donekle drugačije, jer su ovde prikazane onako kako se očekuje da bi površine planeta bile viđene "golim okom" u podne, kada je Sunce u zenitu, odn. vrhovi oblaka pod sličnim svetlosnim uslovima. Davis je obećao da će uskoro revidirati tabelu, u skladu sa napretkom tehnologije optike na svemirskim letilicama i kako budu dostupne nove informacije. On je ubeđen da svakako ima mesta u promnama boja Meseca (crveniji i plavlji tokovi lave u "morima") i Marsa (tamniji regioni koji su pokriveni peskom i najtamniji oni koji su goli, bez prašine i peska).
Neke od vrlo korisnih sajtova sa plantnim mapama mogu da se pronađu na ovoj stranici linkova. Većina od njih ima svoje verzije i opcije, te ih treba pogledati i uporediti.
Još slika planeta u boji mogu da se vide i ovde.
Don Michell nudi nekoliko izvrsnih slika Zemlje i površine Venere na svom sajtu.
Neki od podataka o albedu potiču i sa sajta Calvina J. Hamiltona, 'Views the Solar Systemthe Solar System'.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
