Posle smrti Džona Glena, nikog iz plejade prvih sedam američkih astronauta programa "Merkjuir" nema više među živima. Ovo je kraći osvrt na ove pionire osvajanja kosmosa.
Nedoživljena prošlost zbog koje još uvijek nismo na Marsu
Iz istorije astronautikePre pedeset godina završen je jedan od najimpresivnijih kosmičkih programa. Zahvaljujući kosmičkim brodovima “Džemini” Amerika je napravila most između pionirskog programa “Merkjuri” i projekta “Apolo” kojim je osvojen Mesec.
Tražeći nedavno podatke o retkoj vrsti veštačkih satelita – onima na nuklearni pogon – naleteo sam na jedan podatak koji me je nagnao da ga bliže upoznam. Pre tačno 40 godina srušio se tajanstveni sovjetski satelit na teritoriju Kanade, što je izazvalo paniku na tom kontinentu: Gajgerovi brojači su merili značajan porast radijacije! Da li su Rusi poludeli ili se radilo o stvarnom incidentu?
 |
 |
Od povijesti se ne živi, nju stvaramo svakog dana, neki su dani tijekom povijesti bili iznimno važni za opstanak (čitaj; sadašnjost i budućnost) naše civilizacije. U punom jeku hladnog rata, postavljanju stotina i stotina interkontinentalnih raketa nakrcanih atomskim bojevim glavama sa obje strane „željezne zavjese”, jedna je svemirska misija svojom tehničko-političkom, ljudskom porukom čovječanstvu dala nadu za opstanak na planeti.
Kada je 5. jula sonda “Juno” ušla u orbitu oko Jupitera, mnogi ljudi su bili iznenađeni brzinom koju je tokom tog manevra dostigla letilica. Ni manje ni više nego 265.540 km/h, ili što mu dođe isto, 0,02% brzine svetlosti! NASA je požurila i objavila (a i ja s njima) da je to najveća brzima koju je ikad dostigao neki ljudski artefakt. Da li je to baš tako? U stvarnosti, stvari su komplikovanije nego što izgledaju na prvi pogled.
Lovel je bio sasvim siguran u postojanje kanala. Bio je ubeđen da kanale gradi visokorazvijena i mudra civilizacija kako bi sa ledenih polova dovela vodu u suve ekvatorske predele. Kanali su dugi i 3000 km i Marsovcima su bile potrebne snažne crpke da poteraju toliku vodu preko planete.
Naš čitalac Bogoljub je postavio nekoliko zanimljivih pitanja u vezi misija spuštanja čoveka na Mesec. Na prva, "Kolika je bila temperatura za vreme boravka ljudi na Mesecu u Apolo misijama? Zar ne bi visoke temperature spalile zastavu, točkove rovera, odelo itd?" naš saradnik, Grujica Ivanović, odgovara sledeće (na ostala, o problemu toaleta tokom kosmičkih letova, odgovor očekujemo narednih dana):
Raketoplani “M-46” i “M-48”.
Tokom II svetskog rata veliki broj sovjetskih inženjera i naučnika je radio u “šaraškama”[1], “originalnim” izumu Staljinovog režima, koji je imao za cilj da (is)koristi talente i veštine kadra optuženog za političke zločine. Među radnicima u jednoj od tih “šariški”, zvanično nazvanoj ЦКБ-29, bio je i Sergej Koroljev, budući „šef inženjera“ i otac sovjetskog kosmičkog programa. Biroom ЦКБ-29 rukovodio je slavni konstruktor aviona Andrej Tupoljev, iako je i on bio samo još jedan zatvorenik Gulaga. Pored Koroljeva, u „šaraški“ je radio i Vladimir Mjasiščev[2]. Prijateljstvo koje se razvilo između dva čoveka rezultiralo je par godina kasnije prvim projektom sovjetskog kosmoplova.
Nema pouzdanih podataka o tome kada je i kako pronađen magnetni kompas, ali se svi slažu da su stari Kinezi bili ti koji su mnogo pre Nove ere, po nekima čak 500 godina pre Hrista, prvi koristili neku vrstu takvog kompasa. Najraniji zapis da je korišćen u navigaciji potiče iz knjiga iz 1117. godine takozvane Nove ere.
