SUDBINA 'СКИФA-ДМ'
('ПОЛЮСА')
Iz nekog razloga moj poslednji tekst o ruskom naoružanju je izazvao za mene pozitivne komentare. Iako sam obećao da više neću da pišem o oružju jer me svi kritikuju, možda mogu da se nekako provučem jer se ovde radi o svojevrsnom reprintu priče objavljene pre 10 godina. Tada sam bio šokiran spoznajom da neko u svetu uopšte pravi lasersko naoružanje, a kada sam pročitao da je prototip već leteo u kosmos nisam mogao da preskočim tu poslasticu. Još kada sam čuo da je oružje u orbitu ponela najjača sovjetska raketa ikad napravljena, i da je to bio odgovor na Reganov 'Rat zvezda', scena je bila postavljena...
U prošlom tekstu smo videli kako je sve počelo. Sa slavnog kosmodroma Bajkonur, 15. maja 1987. godine prvi put je lansirana nova sovjetska superteška dvostepena raketa–nosač, nazvana po vodećoj korporaciji kosmičke industrije u zemlji jednostavno 11K25 'Энергия' №6СЛ (zapadna oznaka 'SL–17'). Samo lansiranje je senzacionalno odjeknulo u svetu kosmonautike. Pojava takve rakete otvarala je Sovjetima uzbudljive perspektive. Videli smo i da je na tom svom prvom letu 'Energija' na leđima nosila i tajanstvenu eksperimentalnu letilicu pod imenom 'Скиф–ДМ' (17Ф19ДМ), koju su novinari jednostavno prekrstili u 'Полюс' (što na našem znači 'Pol').
ISTORIJA 'POLJUSA'
Svemirska letilica 'Poljus' zamišljena je u julu 1985. godine kao 'gabaritno–težinska maketa'[1] (rus. габаритно–весовой макет – ГВМ), која је trebalo da na leđima 'Energijе' poleti u jesen 1986, odmah nakon što je postalo jasno da sovjetski šatl 'Буран' neće biti spreman za let u tom terminu. U početku, zadatak nije izgledao posebno složen – Rusima nikada nije bilo teško da naprave prostu 'dusu' od 100 tona. Ali iznenada, direktoru konstruktorskog biroa 'Салют'[2] Дмитрийу Алексеевичу Полухину stiže naređenje Ministra opšte mašinogradnje (MOM) Олександра D. Baklanova[3] da se 'balvan' prepravi u kosmičku letilicu za geofizičke eksperimente u Zemljinom okruženju i iskombinuje testiranje 'Energije' i nove, skoro 100-tonske letilice.
Kako je to često bivalo u tadašnjoj sovjetskoj praksi, nove svemirske letilice su konstruisane, ispitivane i proizvođene u procesu koji je često trajao manje od pet godina. Međutim, ovog puta primenjen je sasvim drugačiji pristup. Maksimalno aktivno su iskorišćeni već gotove komponente, uređaji, oprema, već testirani mehanizmi i sklopovi, i projekti sa drugih kosmičkih 'proizvoda'.
[1] Znači maketa koja će po dimenzijama i težini da glumi buduću letilicu. (prim.prev.)
[2] Biro koji je između 1981. i 1988 bio deo Koroljevljeve raketno-kosmičke kompanije RKK 'Energija' (rus. Ракетно-космическая корпорация 'Энергия' им. С.П.Королева). Fabrika je osnovana za vreme II sv. rata radi proizvodnje teških bombardera. Kasnije su proizvodili svemirske stanice 'Mir' i 'Saljut' i module 'Almaz'.Danas je ovaj biro nezavistan, i deo je privatne korporacije 'International Launch Servis' (ILS), koji uz pomoć raketa 'Proton K' obezbeđuje komercijalna lansiranja satelita itd.
[3] Tip je kasnije bio jedan od orgavizatora puča protiv Gorbačova.
| Preuzmite e-knjigu u PDF formatu (31 strana, 4,4 MB) 
|
|
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
