5. „Lunohod-2"
U sklopu bespilotne automatske stanice „Е-8 №204" ("Луна-21"), „Lunhod-2" je lansiran 8. januara 1973. godine, u 09:55 po moskovskom (u 07:55 po našem). Četiri dana kasnije, stanica je ušla u orbitu oko Meseca dimenzija 90 × 110 km, sa nagibom od 60° i periodom od 118 minuta. 13. i 14. januara izvršene su korekcije putanje, što je rezultiralo spuštanjem najniže tačke iznad površine na samo 16 km. „Луна-21" je sletela na Mesec 16. januara 1973. u 01:35 po moskovskom, u Mare Serenitatis („More Vedrine"), sa selenografskim koordinatama 26° 03' N, 30° 27' W. Mesec dana kasnije, samo 172 km južno, sleteće američki "Apollo 17".
Osmog januara 1973. raketa-nosač „Протон-К" (8К82К) sa „блоком Д" kao busterom, iz Bajkonura je ponela automatsku stanicu „Луну-21" na Mesec. Poletna masa čitavog ansambla je bila 5.700 kg, a sâm „Lunohod-2" je bio težak 836 kg.
Ispostavilo se da stanica „Е-8 №204" sletela na samo 3 metra od ivice kratera prečnika 40 km, koji se nalazio unutar velikog kratera Le Monnier. Ivice su bile dovoljno čvrste, ali je malo falilo da se čitav lender sa lunohodom jednostavno prevrne. Sreća mu se osmehnula.
Nepuna 3 sata nakon sletanja, 836 kg teški "Lunohod-2" (8ЕЛ №204) sišao je sa desantnog stepena KT. Sišao je pravo u krater, koji pri prvom osmatranju mesta sletanja niko nije ni primetio. Opet, zahvaljujući sreći, aparat se nije prevrnuo.
Korekciono-kočioni raketni blok KT. Njegova uloga nije bila samo da meko spusti lunohod na Mesec, već i da izvede korekcije putanje na putu ka Mesecu, zakoči radi ulaženja u selenocentričnu orbitu, i silazak s nje pred sletanje stanice. Za te funkcije služio je Isajevljev raketni motor КТДУ-417.
Osnovu bloka KT su činila 4 loptasta rezervoara goriva, povezana cilindričnim odsecima, od kojih su 2 služila za instrumente i sisteme za upravljanje prilikom leta i sletanja. Masa goriva u retervoarima je bila 3.435 kg. U preseku dijagonala nosača rezervoara, nalazio se motor 11Д417, koji je radoi na azot-tetraoskid i NDMG (nesimetrični dimetil-hidrazin). Njegov potisak je bio od 750 do 1929 kg.
Ali navigacioni sistem nije imao sreće. Prilikom sletanja, ispao je iz stroja, što je dodatno opteretilo tim za orijentaciju, koji su sada morali da se koncentrišu na okoliš i položaj Sunca. Položaj samog korpusa određivali su posrednim putem na osnovu amortizera točkova. I pored toga, načinjena je detaljna fotokatra rejona sletanja.
O samom mestu sletanja kružile su u to vreme različite priče. Sâm rejon sletanja „Lunohoda-2" mogla je, u principu, da snimi letilica „Луна-19"[1], koja se u orbiti oko Meseca nalazila 1971/72. godine, sa nagibom orbite od 40°, iako Kenneth Gatland u svojoj knjizi „Svemirska teknika"[2] tvrdi da je stanica snimala samo prostor između 30°-60° S i 20°-30° W. Međutim, u „Godišnjaku Velike sovjetske enciklopedije" od 1972. godine stoji da je „Луна-19" pravila fotografije u Sinus Aaestuumu („Zalivu talasa"), koji leži na širini od 15° N. No, sve to se pokazalo kao netačno.
Oleg Genrihovič Ivanovski je ispričao jednu krajnje zanimljivu priču o fotokarti rejona u kome je radio „Lunohod-2". Odmah nakon sletanja „Луне-19" u More Vedrine, u Moskvu je doletela američka delegacija da bi razgovarali o rezultatima i ciljevima istraživanja planeta Sunčevog sistema. Sastanak je održan od 29. januara do 2. februara 1973. u prostorijama Instituta za kosmička istraživanja sovjetske Akademije nauka (rus. Институт космических исследований Советьской Академии Наук, ИКИ АН СССР). Na večeri u IKI, jedan od članova američke delegacije oprezno je prišao Ivanovskom i u džep njegovog sakoa spustio fotografiju. Pokazalo se da je to detaljna fotografija budućeg mesta sletanja „Луне-21". Područje su slikali Amerikanci uoči sletanja njihovog poslednjeg lunarnog modula, „Apolla 17". Ta fotografija je kasnije iskorišćena za planiranje buduće rute „Lunohoda-2".
Da li je ova „špijunska" priča istinita? Lunohod slučajno sleteo baš tu? Mesec je prevelik da bi se takve slučajnosti događale.
Mesto spuštanja „Lunohoda-2". Svega 172 km južno nepunih mesec dana ranije sleteo je „Apollo 17".
[1] Bio je to prvi „napredni" lunarni orbiter čija je konstrukcija zasnovana na istoj bazi kao lunohodi i sonde za sakupljanje uzoraka. Ti orbiteri, klase „E-8ЛС", imali su odeljak pod pritiskom koji je zapravo bio lunohod (ali bez točkova), u kome su bili smešteni naučni instrumenti.
[2] „The Illustrated Encyclopedia of Space Technology", Kenneth Gatland, Orion Books, 1989.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
