Međutim, prva letilica iz serije „E-8" ništa od svega ovoga nije ispunila. Iz Bajkonura je 19. februara 1969. godine, u 9:48 po moskovskom vremenu, startovala trostepena raketa-nosač 8K82K, sa dodatnim blokom 11C824 i aparatom na vrhu, sa oznakom „Е-8 №201". Već nakon 51,4 sekunde raketa se raspala, jer je loše procenjena jačina konstrukcije vrha rakete. To lansiranje je bilo prvo sa takvom konstrukcijom, pa je sa porastom brzine došlo do sve većih vibracija koje su dovele do pucanja obloge na vrhu rakete. Krhotine su proletele niz „блок Д", treći i drugi stepen, i zabili se u rezervoare prvog stepena, probivši njihovu oblogu. Kao rezultat, došlo je do kontakta samozapaljivih komponenti goriva u njima, požara, i potpunog uništenja rakete. O radioaktivnoj kontaminaciji okoline u koju su pali ostaci stanice „E-8 №201", izazvanoj izotopom polonijuma iz grejača lunohoda, ne zna se ništa. Pravu istinu o korisnom teretu koji je izgubljen pri ovom lansiranju, Zapad je saznao tek mnogo godina kasnije.
Do sledećeg lansiranja lunohoda protekle su dve godine. Lavočkinov proizvod „Е-8 №203" (oznaku „№202" nosio je Mesečev satelit iz serije „Е-8ЛС", poznatiji kao "Луна-19"), u sovjetskoj štampi nazvan „Луном-17", lansiran je u 17:44 po moskovskom vremenu (15:44 po našem) 10. novembra 1970. godine, i ne sačekavši pun krug oko Zemlje, krenuo ka Mesecu. 12. i 14. novembra izvršene su dve planirane korekcije trajektorije leta (32-36 sati i 80-84 sati nakon lansiranja). Dan nakon poslednje intervencije, „Луна-17" je ušla u orbitu oko Meseca visine 85 × 141 km, sa periodom od 116 minuta. Raketni motor je ponovo uključen 16. novembra, i tada je minimalna visina orbite iznad lokacije sletanja spuštena na samo 19 km.
„Lunohod-1". Na njemu je bio amblem državnog grba SSSR-a i bareljef V. I. Lenjina, ali i naučni instrumenti: automatski spektrometar „Рифма-М" za određivanje hemijskog sastava tla, radiometar „РВ-2Н" za merenje zračenja tokom leta do Meseca i na površini i kolimacioni rendgenski teleskop „РТ-1" za merenje kosmičkog zračenja.
Poletna masa čitavog kosmičkog ansambla „E-8" bila je 5.750 kg, nakon ulaska u selenocentričnu orbitu 4.100 kg, a na površini Meseca 1.900 kg. Sâm lunohod je imao 756 kg.
Konačno, 17. novembra 1970. u 06:46:50 po moskovskom, stanica „Е-8 №203" mekano je sletela u Mare Imbrium („More kiša") na lokaciji sa selenografskim koordinatama 38° 24' N, 34° 47' W. Sledeća dva ipo sata trajalo je analiziranje mesta spuštanja i otvaranje rampi. U 09:28 „Lunohod-1" (aparat „8ЕЛ №203") sišao je sa desantnog stepena KT na Mesečevo tlo i tako postao tek peti pokretni entitet na Mesecu, posle Armstronga, Oldrina, Konrada i Bina[1].
Razmeštaj glavne opreme na „Lunohodu-1": 1 - kontejner sa instrumentima; 2 - grejač-hladnjak; 3 - kolektor solarne baterije; 4 - TV kamere (ukupno teške 12 kg); 5 - telefotometar; 6 - točak sa motorom; 7 - motor za orijentisanje glavne antene; 8 - glavna usmerena radio-antena; 9 - poluusmerena spiralna antena (МНА) za prenos telemetrije (~770 MHz). Usmerena ka Suncu; 10 - šipkasta pomoćna antena; 11 - polonijumski radioizotopski termogenerator; 12 - merni točak za pređeni put; 13 - uređaj za procenu prohodnosti („ПРОП"); 14 - lasersko retro-ogledalo; 15 - blok automatskog rendgenskog spektrometra „Рифма-М".
Pokazalo se, na kraju, da je samo upravljanje lunohodom bio najteži deo. Obe TV kamere na „Lunohodu-1" stajale su prenisko, a i od njih je radila samo jedna, dok je druga bila rezervna. Slika sa Meseca je bila previše kontrastna, bez polusenki. Čitav prvi lunarni dan ekipa lunohoda je provela u prilagođavanju neobičnoj televizijskoj slici.
„Kada sam prvi put ugledao sliku sa lunohoda, iako sam je do tada puno puta gledao prilikom ispitivanja na 'lunodromu', videlo se samo 'nebo i zemlja'," seća se G. N. Rogovski. „Tamo smo videli samo crno-bele tačke. Bilo je nemoguće odrediti gde je kamen ili krater. Bila je potrebna velika veština, puno isprobavanja, da bi se snašli u tom haosu. Krater je, naprimer, izgledao kao tamna pruga, obzirom da je kamera bila nisko, u nivou očiju čoveka koji sedi na stolici. Zato smo u početku često upadali u kratere. A izlaženje iz kratera značilo je početak neprijatnosti. Zidovi su im rastresiti, lunohod počinje da proklizava, da se zanosi."
„Pri tome mora da se uzme u obzir još nešto. Često govorimo da nam je lunohod slao televizijsku sliku, što je, gledano u celini, bilo potpuno netačno," dodaje O. T. Ivanovski. „Pre bi se moglo reći da je to bila 'slajdovizija'. Na prenos samo jedne slike morali smo da čekamo od jedne do 20 sekundi, u zavisnosti od reljefa! A normalni TV ima 25 slika u sekundi. Zato je dinamika snimka bila krajne istrzana. Kadrovi - statični. Jedan stoji, naprimer, šest sekundi, a onda ga zameni sledeći statični kadar. A na sve to dodajte još zadršku u prijemu signala sa Meseca. Bilo je jako teško sagledati okolinu i orijentisati se. Da završim ovu temu o radu ekipe, samo ću ovo da kažem: ti momci su radili izuzetno težak posao. Nismo slučajno radili u dve smene, sa dve 'petorke'. Dva sata rada - i ljudi su tražili zamenu jer više nisu mogli. Nakon toga su bili toliko iscrpljeni od naprezanja i koncentracije da im je bila potrebna pauza. Najveću deo ovog tereta padao je na pleća vozača, zato što je kontrola upravljača bila u njihovim rukama. Svi ti problemi su vrlo otežavali ionako težak posao. Fizički težak. Ekipi koja je, da tako kažem, bila zadužena za život lunohoda. Dešavalo se da kada se pojavi kakva složena situacija, okolo sedne mnogo savetnika. Tada je Babakin govorio: 'Ne momci. Sve ćete prevrnuti ovde. Postoji ekipa, postoji komandir. Pustite ih, i oni će naći rešenje'."
I ekipa je uvek nalazila rešenja. Iako je za nepun prvi dan prešao samo 197 metara, „Lunohod-1" je sledećeg dana prevalio više od pola kilometra (pređeni put „Lunohoda-1" po lunarnim danima prikazan je u tabeli 1). Ekipe i čitav tim za upravljanje i analizu radio je u Centru za daljinsku kosmičku komunikaciju u blizini Jevpatorije, na Krimu. Seanse održavanja veze sa aparatom odvijale su svakodnevno tokom čitavog lunarnog dana.
Parabolična 34-metarska antena ТНА-400 i napušteni poligon НИП-10 u Simferopolju. Antena je radila na „metarskim", „decimetarskim" i „santimetarskim" talasnim dužinama. Služila je za održavanje komunikacije i prijem telemetrije sa Meseca. Mada izgleda neverovatno, i danas funkcioniše, ali ne piše za šta.
„Lunohod-1" je sretno sleteo. Ovo je jedna od fotografija napravljenih 17. novembra 1972. godine, prevog dana na Mesecu. Sa leve strane se vidi desantni blok KT i spuštene rampe sa kojih je lunohod sišao sa „Лунe-19", i tragovi točkova.
G. N. Rogovski: „Tamo smo videli samo crno-bele tačke. Bilo je nemoguće odrediti gde je kamen ili krater. Bila je potrebna velika veština, puno isprobavanja, da bi se snašli u tom haosu. Krater je, naprimer, izgledao kao tamna pruga ..."
Ovako je operator-vozač gledao sliku s Meseca. Vidi se instrumenat za merenje pređene metraže. Put je odabitao navigator, u skladu s dogovorom između vozača i naučnika, koje je interesovao svaki kamen i svaki krater.
[1] Trebalo je čekati sve do 1997. godine i američke sonde „Mars Pathfinder", da bi neki drugi pokretni robot posetio i ispitivao neko nebesko telo.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
