Svi glavni zadaci lunohoda odnosili su se prvenstveno na definisanje mehaničkih i hemijskih parametara lunarne površine. Među instrumentima, nalazila su se i specijalna aparatura za merenje magnetnog polja, televizijsko snimanje i telefotometrijsko panoramsko fotografisanje. Svi ovi zadaci su trebali da se obavljaju tokom kretanja lunohoda. Planirano je da aktivni rad vozila traje oko 3 zemaljska meseca.
Pored tradicionalnih metoda projektovanja i izgradnje kosmičkih uređaja, kada su svi konstruktivni biroi uključeni u radu na određenom programu, Babakin je dodatno organizovao i jednu specijalnu laboratoriju, koja je trebalo da se bavi pitanjima upravljanja i programiranja novog aparata.
Prema rečima Garija Rogovskog, druga organizaciona karakteristika ove ekipe zadužene za lunohod bila je ta što su je činili zaposleni iz Ministarstva odbrane SSSR-a. Oni su bili odgovorni za način upravljanja i realizaciju programa, koji je načinjen u Lavočkinovim laboratorijama. Tim su činili: vozač, inženjer leta, navigator, operator usmerene antene i, naravno, komandir lunohoda.
„Bila je to specijalizovana, disciplinovana ekipa," priseća se Rogovski. „Pažljivo su odabrani. Prolazili su kroz medicinske preglede jednako kao i kosmonauti. To su bili mladi i zdravi momci, kod kojih emocije nisu prevladavale nad delima, koji su imali jake nerve."
„Nijedna zemaljska specijalnost, koja bi mogla da preporuči nekog za upravljanje lunohodom, nije postojala," dodaje Ivanovski. „Niko, ni biciklisti, ni motociklisti, ni automobilisti, ni traktoristi, ni tenkisti nisu imali nikakvo preimućstvo pri izboru ekipe za upravljanje. Zato su odabrali vojna lica[1], koja nisu imala nikva iskustva u upravljanju transportnim sredstvima, jer se smatralo da bi zemaljska iskustva otežavala njihovo prilagođavanje radu na lunohodu. Oni su, jednostavno, krenuli od nule, i počeli sa uvežbavajima na poligonima vojnog komandno-mernog kompleksa."
Do kraja 1967. godine bila je u potpunosti kompletirana projektna dokumentacija letilice „E-8". Sâm aparat je imao 756 kg, sa otvorenim solarnim panelima dužinu od 4,42 m, širinu 2,15 m, i visinu od 1,92 m.
Do tada je bila dovršena i šasija, koju su počeli da prave u „ВНИИТрансМашу" a dovršili kod Lavočkina u МЗЛ. Konačna masa joj je bila 84 kg, što znači da su je inženjeri ВНИИ uspeli da smeste u tražene margine. Prečnik svakog od osam točkova bio je 510 mm, a širina 200 mm. Osovinski razmak između točkova bio je 170 mm, a širina između točkova 1.600 mm. Za uvežbavanje upravljanja lunohodom, u tajnom selu Školjnom (rus. Школьное) kraj Simferopolja na Krimu, bio je napravljen specijalni poligon KIP-10[2] (КИП-10), „lunodrom", gde je ekipa uvežbavala složeno manevrisanje aparatom.
Kosmički aparat "E-8" u Lavočkinovoj montažnoj hali u Moskvi. Tokom projektovanja, masa lunohoda je sa 650 kg porasla na 756 kg, dok je snaga rakete i bustera za ubrzavanje ostala ista. Rešenje je nađeno u razmeštaju dela goriva, neophodnog za ulazak u lunarnu orbitu, u stepenu za odbacivanje (vide se njegovi cilindrični rezervoari levo na slici). Na njemu se nalazi i sistem za astronavigaciju МОКБ "Марс", nepotreban nakon silaska sa orbite, koga su proizveli u НИИ-923 pod rukovodstvom V. P. Moračevskog.
Svi instrumenti za rad kosmičkog aparata i lunohoda smešteni su u hermetički kontejner samog lunohoda (vidi se na vrhu, sa zatvorenim solarnim panelom). Tokom boravka na Mesecu, osunčana strana mu je bila +150° C, a ona u hladu -130° C. Za to vreme, instrumenti u kontejneru su bili na sobnoj temperaturi, pritisku i vlazi.
Aparat „8EЛ", tj. lunohod, sastojao se od hermetičkog kontejnera sa instrumentima i samohodne šasije. Kontejner je imao poklopac površine 3,5 m2, koji je služio kao kolektor arsenid-galijumske solarne baterije i stvarao snagu od 180 W. Unutar kontejnera su bili uređaji za TV i radio-vezu ДРК „Союз", telemetrijski sistemi, sistem za upravljanje, blok za automatiku i dva srebro-kadmijumska akumulatora snage 200 Ah.
Ovo što liči na „oči" su otvori TV kamera, a vide se i njihovi poklopci protiv prašine. Iznad njih (crna kutija) vidi se blok rendgenskog teleskopa i (pored njega) dozimetar.
[1] U najuži izbor ušlo je 45 oficira, a 11. jula 1969. rigoroznu medicinsku proveru prošlo je njih 18 (kasnije je jedan odustao, tako da ih je ostalo 17). Kasnije su podeljeni u 3 grupe.
[2] Poligon je zahvatao 1 hektar i bio je verna kopija Meseca. Bio je posut sa preko 3.000 m3 specijalnog materijala, imao je 54 kratera sa prečnikom većim od 16 m, i oko 160 stena različite veličine.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
