U stvarnosti, nijedna stanica serije „E-6" nije uspela da se meko spusti na Mesec. Svih 11 lansiranja obavljenih od januara 1963. do decembra 1965. (među njima i „Луна-4", „Космос 60", „Луна-5, -б, -7 i -8") završeno je neuspesima: što zbog otkazivanja rakete-nosača, što zbog otkaza „блокa Л" (četvrtog stepena), što zbog otkaza sistema za navođenje letilice[1]. Poslednja dva neuspeha u pokušaju sletanja na površinu („Луна-7" i „Луна-8") bila su uzrokovana nepravilnim funkcionisanjem sistema za orijentaciju prilikom ključne faze kočenja retroraketama. Kod prve letilice za to je bio kriv loše podešen senzor sistema astronavigacije, koji je tokom kritičnog manevra izgubio Zemlju iz vidnog polja, a kod druge, problem je izazvao pneumatski zaštitni jatuk lendera, koji je slučajno probijen, te je prilikom samog spuštanja izazvao rotaciju letilice i njenu dezorijentaciju. To je „zbunilo" merače visine a zatim i kočione motore, te se letilica sunovratila zapadno od Keplerovog kratera.
Ovakav problem mogli su da reše jedino ljudi iz Lavočkinovog konstruktivnog biroa Zavoda za mašinogradnju (МЗЛ[2]), gde je u aprilu/maju 1965. godine iz OKB-1 bila prebačena sva međuplanetna tematika. Rešenje je bilo prosto: naduvavanje pneumatskog jastuka na lederu počinjalo bi tek nakon uključivanja kočionih retroraketa; aparati sa tom modifikacijom dobili su oznaku „E-6M". Dve letilice iz te serije, lansirane januara i decembra 1966. godine („Луна-9[3]" i „Луна-13"), uspešno su ispunile postavljene zadatke, meko se spustivši na površinu, i izvršivši ispitivanja i fotografisanja.
Šematski prikaz mekog spuštanja automatskog lunarnog aparata tipa „E-6". Na visini od 8.700 km od površine stanica se orijentiše vertikalno. Na 75 km od tla (oko 48 sec do sletanja) odbacuju se dva bloka za astroorijentaciju „Юпитер", težine 312 kg. Uz pomoć kočionog raketnog motora (КТДУ), na visini 260-265 metara, brzina se sa 2.630 m/s smanjuje na samo 2-5 m/s, a motor se prebacuje na režim malog potiska. Kada pri brzini od 4 do 24 m/s 5-metarska pipalica dotakne tlo, odbacuje se hermetička „lunarna loptasta stanica" (АЛС).
Na njoj je glavni uređaj bila optičko-mehanika panormska kamera od 3,4 kg. Visina stanice sa antenama bila je 112 cm, a ukupni prečnik 160 cm. Prva takva letilica koja je meko sletela na Mesec bila je „Luna-9", po jednima teška 100 kg, po drugima 84 kg.
Aparati „E-6C"osmišljeni su kao zamene za otkazane „E-5", i konstruisani su za istraživanje Meseca iz orbite. Od dve lansirane letilice te serije u martu 1966. godine, jedna je ostala u orbiti oko Zemje („Космос 111"), dok je druga ispunila zadatke („Луна-10").
Sledeća modifikacija osnovnog aparata dobila je naziv „Е-6ЛФ". Bile su namenjene fotografisanju Meseca iz orbite. U avgustu i oktobru 1966. godine lansirane su dve stanice te serije („Луна-11" i „Луна-12").
Šema kosmičke lunarne stanice „Е-6ЛФ" (ЛФ - „лунный фотограф"). To su bili sonde „Е-6ЛФ №101 Луна-11" i „Е-6ЛФ №102 Луна-12", mase 1.640 kg i 1620 kg. Obe su lansirane nosećom raketom 8K78M „Молния-М".
Poslednje modifikacije „E-6" bili su aparati „E-6ЛС", namenjeni testiranju određenih elemenata sovjetskog programa slanja kosmonauta na Mesec, „H-1 - Л-3". Stanice ovog tipa takođe su sprovodile detaljna ispitivanja Meseca iz lunicentrične orbite. Od tri aparata te serije, koja su lansirana u maju 1967. i februaru i maju 1968. godine, samo je poslednji („Е-6 ЛС №113 Луна-14") ispunio svoje zadatke.
Sve ove modifikacije aparata „E-6" započete su još u Koroljevovim biroima OKB-1, i u različitim fazama dovršenosti 1965. godine predati na doradu Lavočkinovom Zavodu za mašinogradnju.
[1] U tom razdoblju, SAD je imala više uspeha: od 4 lansirane letilice, sve četiri su pogodile Mesec (ne meko sletele!). To su bile sonde „Ranger VI, VII, VIII i IX".
[2] Zavod je nakon Lavočkinove smrti 1960. promenio ime: od Eksperimentalno-konstruktivnog biroa (rus. Oпытно-конструкторское бюро, ОКБ) postao je Lavočkinov Zavod za mašinogradnju (rus. Машиностроительный завод им. С.А. Лавочкина). Tada je za gl. inženjera-konstruktora postavljen G. N. Babakin. Krajem 1971. usledio je nov naziv: Lavočkinovo Naučno-proizvodno udruženje (rus. Научно-производственное объединение имени С.А. Лавочкина). Glavni inženjer-konstruktor bio je S. S. Krjukov. http://www.laspace.ru/rus/history.php
[3] Bilo je to prvo meko sletanje na drugo nebesko telo. Kao što sam rekao, bilo je to tek iz 12. sovjetskog pokušaja. To je bila prva „deep space" svemirska letilica Lavočkinovog biroa, koji će u budućnosti konstruisati praktično sve sovjetske (i ruske) lunarne i međuplanetne aparate. Sonda je poslala i prve slike sa nekog nebeskog tela. Imala je samo 1 naučni instrument: merač zračenja (izmerio je dnevnu dozu od 30 milirada (0.3 miligreja).
| 1 | 2 | 3 | 4 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
