Treba reći da je Koroljev radove na temi „E"razmatrao jedino u svetlu svojih zamisli o proučavanju Meseca tzv. „pilotirajućim sredstvima" (sa ljudskom posadom). Desetdog marta 1962. godine potpisao je idejni projekat kompleksa „Sajuz" ("Союз" 7К-9К-11К[1]), koji je bio namenjen testiranju randevua velikih letilica u kosmosu. Iako je uz pomoć ovog kompleksa Koroljev planirao da sa ljudskom posadom izvede let do Meseca i oko njega, bukvalno mesec dana kasnije (13. aprila 1962. godine), uredbom Vlade SSSR-a, svi radovi na raketama-nosačima serije „H"suspendovani su. Predloženo mu je da se napore ograniči samo na razvoj idejnog projekta raketa, sveobuhvatnu procenu varijanti i troškova njihove realizacije. Ovo se direktno odnosilo i na lunohod.
Lunarni orbiter koji je, kao deo kompleksa „Л-3", trebalo da bude lansiran raketom-nosačem „N-1". Nosio bi 2 kosmonauta, odakle bi jedan prešao u lunarni modul i sleteo na Mesec. Masa orbitera je bila 9.850 kg.
Sergej Pavlovič Koroljev. Ko bi rekao da je ovaj čikica, slikan ispred svoje kuće, u to vreme bio najveći živi stručnjak za rakete, svemirske aparate i tehniku letova na planeti.
Međutim, Koroljeva nije bilo tako jednostavno slomiti. Od 2. do 16. jula 1962. godine, ubeđujući rukovodstvo u neophodnost lunarnog istraživanja, ipak je uspeo da odbrani idejni projekat rakete „H-1"[2]. Već 24. septembra 1962. objavljena je nova odluka Centralnog komiteta KPSS i Saveta ministara SSSR o nastavku istraživanja Meseca, kojom je utvrđena definitivna neophodnost slanja sovjetskih kosmonauta na Mesec. Svemu tome trebala su prethode i neophodna istraživanja uz pomoć automatskih aparata. Zbog svega toga, radovi na seriji nosača „H" u OKB-1 ipak su nastavljeni.
Postepeno je počela da se nazire i tema „E-8". Da bi ubrzali radove, stručnjaci koji su se bavili tematikom lunohoda su 1963. godine izdvojeni u jednu specijalnu grupu, kojom je rukovodio Mihail Tihonravov (rus. Михаил Клавдиевич Тихонравов).
Ali, ubrzo su počeli da se javljuju problemi, a osnovni je bio vezan za šasiju. U maju 1963. НАТИ je otkazao radove na projektovanju šasije lunohoda, koji su po zahtevu OKB-1 trebali da smanje težinu šasije sa 120 na 85-100 kg.
Novog preduzetnika za šasiju pronašao je tadašnji Ministar odbrane, Dmitrij F. Ustinov. Radove na šasiji lunohoda prebačeni su na lenjingradski ВНИИ-100 (Sveruski naučno-istraživački institut; kasnije „ВНИИTрансMаш" odn. Всероссийский научно-исследовательский институт транспортного машиностроения), koji je do tada proizvodio šasije za poznate sovjetske tenkove. Tamo se zadesio dobar stručnjak i entuzijasta - Aleksandar Kemurdžian (rus. Александр Леонович Кемурджиан), koji je kasnije i napravio šasiju za lunohod. Institut je prosto bio „zbunjen" Koroljevovim predlogom, ne toliko nekim konkretnim problemom, koliko pozivom da učestvuju u radovima na istraživanju vozila za rad na Mesecu.
Ali za konkretne radove bilo je još prerano. U oktobru 1963. projektni zadatak aparata „E-8"ponovo je prepravljen, što je bilo povezano sa revizijom projekta rakete iz serije „H". Po novom projektu, „H-II" je pri startnoj masi od 700 tona mogao da na nisku orbitu oko Zemlje (LEO) iznese teret od 20 tona. Za uzvrat, grupa zadužena za lunohod objavila je sledeće osnovne tehničke karakteritike: masa aparata - 900 kg, prečnik kontejnera sa instrumentima - 1.800 mm, maksimalna brzina kretanja po Mesecu - 4 km/h, ograničena potrošnja energije u trajanju od 10 minuta - 1 kW, nominalna potrošnja električne energije - 0,25 kW.
Trećeg avgusta 1964. godine, objavljena je odluka Centralnog komiteta KPSS i Saveta ministara SSSR-a №655-268 „O radovima na istraživanju Meseca i kosmičkog prostranstva", prema kojoj je programu „Н1-ЛЗ" dat pun prioritet. Koroljevu je data podrška za njegov plan slanja kosmonauta na Mesec, što je značilo da je u OKB-1 aktiviran rad na raketi „H-1". Čitav predmet vezan za let oko Meseca prešao je u nadležnost biroa OKB-52[3], a za to je određena raketa 8K82K (УР-500K[4]), čiji prototip je napravljen u OKB-52 1960. godine.
Na osnovu pomenutog dekreta № 655-268 promenjen je osnovni zadatak aparata „E-8". Namera je bila da se lunohod iskoristi za detaljno ispitivanje oblasti predviđene za sletanje lunarnog modula sa kosmonautima. Na osnovu aparata „E-8" trebalo je napraviti lunarni veštački satelit „Е-8ЛС" koji bi telesnimcima visoke rezolucije ispitao budući rejon sletanja lunohoda, a kasnije i lunarnog modula.
Krajem 1964. godine kooperanti OKB-1 po pitanju projekta „E-8", pre svih ВНИИ-100, potvrdili su mogućnost ispunjenja svih utvrđenih zahteva iz projekta. 1965. godine u biroima OKB-1 započinje rad na konkretnom projektu. Izbor je, na kraju, pao na guseničnu šasiju (donja slika).
Lunohod sa gusenicama prema projektu „E-8" Koroljevovog biroa OKB-1. Crtež je iz časopisa „Земля и Вселенная" №4, 1994.
No Koroljev nije imao vremena da se preterano udubi u temu. Njegov OKB-1 je bio preopterećen radovima na brojnim kosmičkim programima, te je rukovodstvo bio primorano da deo prinadležnosti prebaci na druge organizacije. U tom svetlu, automatske međuplanetne stanice (AMS) kompletno su prepuštene Lavočkinovom mašinskom zavodu (MZL) iz Himkija. „Prelazak" AMS iz OKB-1 u MLZ otpočeo je tokom prvih dana aprila 1965. godine. Krajem aprila Koroljev je još uvek nastojao da dâ projektni koncept budućeg lunohoda, ali je u maju čitav posao oko „E-8" ipak predat u Himki bez dovršenog projekta.
[1] Cirkumlunarni koncept „Sojuz A-B-V", koji je bio poznat i kao „Л-1", u koju je spadala letilica sa 2 kosmonauta, „Sojuz-A 7K", koja je trebalo da se u orbiti spoji sa druge dve komponente i krene ka Mesecu. Druge dve komponente su bili buster „Sojuz-B 9K" i tanker sa solarnim panelima, „Sojuz-V 11K". Misija leta do Meseca i nazad trebalo je da traje 7-8 dana.
[2] Ova rakera je trebala da odnese sovjetske kosmonaute na Mesec, a trebala je da bude sovjetski politički odgovor na američki „Apollo" program. U periodu 1969-1972 izvedena su 4 probna lansirnja i sva su završena katastrofalno. Kada je program „Apollo" počeo da donosi rezultate, Sovjeti su prekinuli dalje radove.
„N-1" je bila visoka 105 m, imala je prečnik 17 m, a težinu 2.735 tone. Imala je 4 stepena, a za let na Mesec bi imala još jedan. Trebalo je da u LEO orbitu iznese 75-95 t.
O ovoj raketi sam napisao poseban tekst.
[3] Konstruktorski biro za projektovanje raketa iz Reutova. Osnovan je 1944. kao "НПО машиностроения", pod vođstvom Vladimira Čelomeja (rus. Влади́мир Никола́евич Челоме́й), koji je vodio biro sve do smrti 1984. Biro je promenio ime u OKB-52 tek 1955.
Tokom Hladnog rata su proizvodili nekoliko sistema, među kojima i interkontinentalne balističke rakete SS-19. Danas je, sem Rusije, njihov najveći kupac Indija, koja je do sada kupila protivbrodske projektile P-70 "Ametist", krstareće supersonične rakete BrahMos, supersonične protivbrodske rakete P-800 "Oniks" i verovatno, supersonične krstareće rakete na tečno gorivo P-500 "Bazalt".
[4] Ovo je raketa-nosač teške klase „Протон", koja je izgrađena na osnovu balističke rakete УР-500, koja je trebala da nosi nuklearne bojeve glave snage 100 megatona i više. Glavni konstruktor je bio Pavel А. Ivansen (rus. Павел Альбертович Ивенсен).
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
