Na šta se zapravo tačno odnosi termin „lunarni dan"? Ako se gleda s čisto astronomske strane, to je 13,66[1] „naših" dana. Međutim, na samoj granici prva dva dana, lunohod je počeo da „odlazi" od lunarne noći, dopunjujući brodske akumulatore. Zatim, sredinom lunarnog dana, Sunce je previsoko, senki, praktično, nema, a na televizijskoj slici - monolitna svetla površina. Ponovo pauza u radu od dva-tri dana. A onda, dva dana pred kraj lunarnog dana, trebalo se pripremiti za noć. Potrebno je okrenuti lunohod na istok, da bi prilikom izlaska Sunca panel solarne baterije, podignut pod uglom od 90°, bio osvetljen direktnim zracima.

TABELA 1. Pređeni put „Луноходa-1" tokom lunarnih dana

Dužina dnevnih komunikacionih seansi trajala je u proseku 4-6 sati: trebalo je sačekati da se Mesec podigne na dovoljnu visinu iznad zemaljskog horizonta, i da se uspostavi radio-kontakt sa aparatom. Tokom tih nekoliko radnih sati trebalo je prevaliti određeno rastojanje, ne zaboravljajući pri tom na nauku. Pri tome, vozili su po potpuno nepoznatom terenu. Treba imati na umu da u to vreme sovjetski naučnici nisu posedovali nikakve detaljne mape područja sletanja lunohoda.

Tokom prva tri „garantovana" meseca, lunohod je pored studiranja Mesečeve površine obavio još jedan predviđeni posao: istražio je teren za sletanje budućeg lunarnog modula. Prvo je aparat išao na jugoistok, a krajem trećeg dana njegova maršruta je okrenuta ka severozapadu. Pred timove je postavljen složen zadatak: da samo uz pomoć navigacionih uređaja (ne vozeći starom trasom) dovedu lunohod ponovo do desantnog stepena KT. To im je pošlo za rukom, i 18. januara „Lunohod-1" se vratio na mesto sletanja. Nakon toga, aparat je okrenut na sever, ispunjavajući naučne programe. Tek 20. februara, po okončanju 4 lunarnog dana, sovjetska novinska agencija TASS je objavila da je lunohod u potpunosti obavio prethodno utvrđene programe.

Međutim, „stranac u noći" još nije bio spreman za „umiranje". Zajedno sa naučnicima, pristupalo se planiranju radova za sledeći lunarni dan, pa za sledeći, i tako dalje. Na kraju je lunohod tri puta prebacio prvobitno planiran svoj radni vek.

Za to vreme, svašta se dešavalo. Šestog lunarnog dana, 12. aprila 1971. godine (tačno na Dan kosmonautike), lunohod je upao u duboki krater jako rastresitih i strmih ivica. Izlazak iz njega predstavljao je vrlo složenu operaciju. Proklizavanje točkova je dostiglo 90%, a ugao nagiba čitavog vozila kritičnih 24°. Evo kako se te situacije seća Gari Rogovski: „Nikako nismo uspevali da izađemo iz tog kratera. Idemo po zidu, a on nas nosi dole. A sve to se dešava tokom lunarnog dana, kada se Sunce nalazi visoko. U tim uslovima, zna se: panel solarne baterije mora biti potpuno otvoren, da bi prikupio energiju za punjenje dva akumulatora i napajanje svih brodskih sistema. Panel se zatvarao samo tokom noći, radi čuvanja toplote. Ali sada, za izlazak iz kratera, bilo nam je potrebno da zatvorimo solarni panel. Rizik je bio ogroman, jer je pretila realna opasnost da narušimo toplotnu ravnotežu. Konačnu odluku je donela ekipa: zatvoriti, izaći iz kratera i ponovo otvoriti kapak. Na kraju se sve ipak sretno završilo."

Sedmog lunarnog dana, lunohod se našao na još težem terenu: sa puno malih kratera i krupnog stenja. Kao rezultat, tog meseca je prevalio samo 197 metara.

Ipak, lunohodovi resursi nisu bili beskonačni. Do 18. juna (kraj osmog lunarnog dana) u svojim saopštenjima TASS je govorio da svi sistemi na lunohodu rade „normalno"; posle osme noći, „normalno" je promenjeno u „zadovoljavajuće". Dnevna kilometraža se upadljivo smanjivala. Poslednja seansa sa „Lunohodom-1" završila se 14. septembra u 16:05 po moskovskom vremenu.

Ko bi mogao da pretpostavi da će ovo vozilo, koje podseća na kazan za pečnje rakije sa točkovima od dečijih kolica, biti tako uspešno. „Lunohod-1" će za 301 dana prevaliti 10,5 km i poslati više od 25.000 TV slika i 211 panorama visoke rezolucije. „Lunohod-2" će za 4 meseca preći 37 km i poslati 89.000 TV slika i 86 panorama.

Američki marsovi roveri „Spirit" i „Opportunity", koji su početkom godine slavili petogodišnjicu funkcionisanja, prevalili su zajedno 26,5 km („Spirit" - 7.729,97 m; „Opportunity" - 18.622,44 m) i poslali preko 125.000 slika.

15. septembra, nakon početka jedanaeste lunarne noći „Lunohoda-1", TASS je saopštio da je temperatura u unutrašnjosti hermetičkog kontejnera na lunohodu počela da opada, jer su iscrpjeni resursi radioaktivnog grejača u sistemu „noćnog" zagrevanja.

30. septembra je na mestu na kome je parkiran lunohod nastupio 12 lunarni dan, ali se aparat više nije odazivao. Svi pokušaju uspostavljanja bilo kakvog kontakta s njim prekinuti su 4. oktobra. Aktivnost aparata na Mesecu završila se „prirodnom smrću u poodmakloj starosti".

„Srebro-kadmijumske akumulatorske baterije bile su projektovane za veoma ograničeni broj ciklusa punjenja-pražnjenja," priča O. G. Ivanovski. „Svi su nam garantovali samo tri meseca rada. Slično je bilo i za kućište i sisteme napajanja. Ali za godinu dana u akumulatorima se nakupilo previše gasa, te im je kapacitet počeo da opada. Punjenje za njih je stizalo, ali ih akumulatori više nisu primali."

Među glavne rezultate koje je automatska samohodna laboratorija „Lunohod-1" postigla, spadaju: područje koje je ispitano obuhvata površinu od 80.000 m², uz maksimalnu postignutu brzinu od 2 km/h; uz pomoć telesistema na Zemlju je poslato oko 25.000 fotografija površine i 211 telefotometrijskih panorami visoke rezolucije; u 537 tačaka na površini određene su fizičko-mehanička svojstva Mesečevog tla, a na 25 lokacija izvedene su hemijske analize; pređeno je rastojanje od 10.540 m; ukupna dužina aktivnog funkcionisanja bila je 301 dan 6 sati i 37 minuta, što znači da je višestruko prevaziđen zadati plan[1].

Tako je završena blještava epopeja prvog daljinski upravljivog planetohoda u svetu, konstruisanog i proizvedenog pod rukovodstvom glavnog konstruktora G. N. Babakina, koji je umro baš tokom trajanja misije, 3. avgusta 1971. godine.

Obzirom na sve ostale međuplanetne i vojne porudžbine, Lavočkinov Zavod za mašinogradnju mogao je da proizvede po jedan lunohod tek svake druge godine. Sledeći aparat ove serije nije bio tačna kopija prethodnog. Konstruktori su pre svega udovoljili naučnom timu, i aparatu dodali treću kameru u visini čoveka., što je znatno poboljšalo preglednost. Promenili su i neke instrumente na lunohodu.

[1] Malo se zna da je stanica „Luna-17" bila u to vreme nosilac nekoliko svetskih rekorda za letilice klase „S": maksimalna težina samohodnog vozila na Mesecu, ukupno pređeni put na Mesecu, maksimalna postignuta brzina na Mesecu, najveće produženje aktivnog dejstva aparata na Mesecu (3.390 h 36 min.).

[1] U odnosu na Sunce, Mesecu treba 27 dana i 7,6 sati da napravi punu orbitu. Ovo je polovina te vrednosti.

Author: Draško Dragović

Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:

• 2011-06-12 - Pluton, poslednja oaza za život
• 2010-03-10 - CIVILIZACIJE
• 2024-08-15 - Koliko ima čestica u kosmosu?
• 2018-01-24 - Bor na ispitu
• 2021-08-15 - Može li da se čita uz zvezde?