I pored svega putovanje u Mađarsku je proteklo u redu. A problem se pojavio na samom početku. Kada smo Miloš i ja došli u Bački Petrovac po Jaroslava, ispostavilo se da on upravo kreće na porodično imanje nekim poslom i da pojma nema da tog dana putujemo u Mađarsku. Morali smo da ga otimamo od žene i njegovih planiranih obaveza na njivi. Nije se baš mnogo opirao. A onda je iskrsao drugi problem. Njemu je pasoš isticao, podneo je ranije zahtev za nov, ali nije mu se žurilo da ga podigne iz policije. A bila je subota.
Problem smo rešili na stari srpski način: „idemo, valda neće biti problema“. I tako je Jaroslav krenuo sa pasošem na izdisaju. A negde posle Sombora svratili smo do čarde Andrić jer je to postala naša navika, gotovo tradicija da tu predahnemo uz riblji paprikaš. Vrlo sam ponosan na sebe što se jedini od nas trojice ja nisam umusao i isflekao čorbom, dok druga dvojica jesu i pored partikli koje su zaglavili za vrat. Jaroslav je čak i jednu kost progutao.
Na granici su nas hladno primili: službenik je lenjo pogledao u pasoše, rekao srećan put i latio se drugog posla. Na Mađarskoj strani su bili malo rezervisani. Jedna vrlo simpatična carinica je pitala Miloša, koji je inače zavisan od nikotina, je l ima cigarete, a ovaj odgovorio „Ja da nemam cigarete?!?! Pobogu ženo!“. Srećom, mlada žena, sem nekoliko fraza, ne govori srpski pa nam se osmehnula i poželela prijatno putovanje.
Pametni GPS nas je uveo tačno u dvorište opservatorije na periferiji Baje. Dakle, to je fina opservatorija iz prvih decenija prošlog veka koja pamtila i bolja vremena. Mada je znatno skromnija, donekle podseća na beogradsku i druge opservatorije iz prve polovine dvadesetog veka, po ozbiljnosti, jasnim pravim uglovima i strogom izgledu. Kad uđete u takvu zgradu i nesvesno počnete da govorite tiše. Tu smo videli nekoliko interesantnih instrumenata, pa čak, na jednoj polici, i dva broja našeg Astronomskog magazina od pre više godina. Na fotografijama iz albuma koji prilažem ovde možete videti dva poveća teleskopa, jedan drevni binokular (nabavljen davno u vojne svrhe), finu biblioteku, spakovane balone i padobrane za njih itd. Kroz opservatoriju smo zapravo samo projurili jer je već trebalo da krenemo dalje.
Na vrlo prometnoj cesti blizu opservatorije pridružilo nam se nekoliko automobila mađarskih astronoma i ljubitelja prirode te smo napravili kolonu i krenuli dvadesetak kilometara dalje kolskim putem kroz šumu.
Mađarska oskudeva gustim šumama hrastova, bukvi i sličnih stabala. Ova kroz koju smo prolazili je zasađena što se vidi po ušorenim stablima, uglavnom bagrema. Bio je interesantan osećaj nalaziti se duboko u tako urednoj šumi. I baš tu, daleko od cesti, svetala, ljudi, nalazi se mali ograđen posed sa skromnom šumskom kućom. U dvorištu se smestilo desetak naših automobila i dok smo mi iz Novog Sada još razgledali okolinu vredni Mađari su postavili nekoliko šatora, založili vatru, počeli da seku povrće, razna mesa i to sve uz predivnu pesmu raspevanih domaćica. I činilo se da će svakog časa iskočiti neki vilenjaci sa krošnji stabala.
A nekoliko stotina metara dalje nalazila se ogromna poljana. Nebo otvoreno, bistro i verovatno najbolje za osmatranje koje sam bar ja do sada video. Miloš je, uzbuđen i veseo kao dete u radnji igračaka, šarao nebom, išao od jednog do drugog objekta, slikao fotoaparatom. Na ovo putovanje nismo nosili svoju opremu kako bismo izbegli bilo kakvo objašnjavanje na granici.
Sve je bilo je prilično nestvarno. Stajali smo u noći, na poljani, opkoljeni ogromnom šumom, u potpunoj tišini, sem što se iz daljine, iz one šumske kuće i dalje čula divna pesma. To su dve žene pevale neke nežne, lirske pesme. Posle smo saznali da obe inače pevaju u horu.
U kuću smo se vratili kada je jelo bilo gotovo. Naravno, po mentalitetu Mađari su nam vrlo slični pa smo pre večere svi (sem vozača) toplo nazdravili jedni drugima i seli za sto, a na stolu nekoliko velikih činija sa nečim crvenim. Pitao sam našeg domaćina Tibora šta je to. On se tu malo zamisli pa reče kako je to vrlo zanimljivo pitanje na koje odgovor nije lako dati. Doktor Tibor Hegediš je genije panonskih ravnica. On istovremeno govori sa svima i svaki čas se prebacuje sa mađarskog na engleski (od srpskog zna da kaže rakija), istovremeno je svuda i po tome prkosi zakonima fizike. Svuda kasni, ali sve, bar do sada, stiže da uradi. I stalno melje, nekome nešto objašnjava i na licu mu je uvek zarazan, širok osmeh. Eto, čak i taj paprikaš je napravio odličan.
Malo kasnije okupili smo se oko velike otvorene vatre. Ah, kako je prijala njena toplina.
Tu oko vatre se pričalo o istoriji astronomije i ljudskog saznanja. Tibora je interesovalo kako to da su stari narodi znali mnoge stvari koje su zatim zaboravljene i tek u novo doba ih mi ponovo otkrivamo. Pričalo se o novim teleskopima i planovima da Tibor tu u blizini napravi dobru opservatoriju. Zatim se govorilo o našem zajedničkom projektu koji se bliži kraju i zaključili da taj kraj nikako ne bi trebalo da osujeti našu buduću saradnju.
Ponoć se bližila, još malo smo posmatrali i snimali, naš merač osvetljenosti neba je pokazivao izvrsnih 21,25 što se danas retko gde u Evropi može videti.
I sledeće čega se sećam, bila je naša vožnja u hotel. Miloš koji, da bi nas iznervirao, često peva neke opskurne fudbalerske pesme, ovog puta je prešao na partizanske. Znate ono „Ide Tito preko Romanije“ i druge koje su se pevale poratnih godina kada je jugoslavenski predsednik dočekivan ispred Bele kuće sa sve paradom, ili ono kada su najveći astronauti, umetnici i naučnici dolazili…. Da ne pričam dalje, mladi rođeni u ovom veku ne bi shvatili.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
Scene sa kuglanja. |
Sutradan je došlo vreme za oproštaj, ali je Tibor insistirao da se prvo kuglamo! O bože moj. Ja sam odmah odustao jer o kuglanju znam samo ono što sam video na filmu. Imam dopisni tečaj iz kuglanja. Ali ostali su zdušno navalili na takmičenje. Kada sam video s kakvom veštinom većina njih promašuje čunjeve shvatio sam da bih tako mogao i ja da se takmičim te sam se malo kajao što sam ostao samo da navijam.
Zatim je sledila vožnja, pa granica, sladoled u Odžacima (Miloš se kune da je tu najbolji sladoled u zemlji) i – kraj.
***
Na ovaj put od vojvođanskih Vobanista išli su: Dušan Mrđa, Kristina Bikit, Sofija Forkapić – u jednim kolima, i zatim Miloš Gagić, Jaroslav Grnja i ja, Saša Zorkić, u drugim. I različitim putevima. Samo mi iz drugih kola znamo za čari čarde kod Sombora.
***
Projekat Vobanista ima jaku turističku crtu sa osloncem na astronomiju. Ovo je bio turistički prikaz događaja. O korisnim razgovorima, postignutim dogovorima za buduću saradnju, o razmeni informacija i našem upoznavanju sa radom astronoma iz Baje sada nisam pisao, ali se nadam da će nam sve to stečeno iskustvo biti od velike koristi u budućoj realizaciji ovog i, nadamo se, nekog narednog zajedničkog projekt
ALBUM SA OVOG PUTOVANJA (339 FOTOGRAFIJA)
Svi albumi iz Baje oktobra 2019.
VoBaNISTA - FAQ – pitanja i odgovori