Iako su mi neki sa ovog sajta čvrsto obećavali, izgleda da moram da se pomirim da nikad neću da odletim u kosmos. Ostaje mi da, kao i sve ostalo, samo zamišljam. Kako bi se, recimo, osećao prilikom lansiranja?
Pre neku godinu sam napisao fenomenalnu priču o tome šta se detaljno događa pola minuta pre i pola minuta posle pojave prvih plamenova u raketnim motorima pre uzletanja[1]. Nažalost, čitaoce ne interesuju toliko tehnički aspekti raketa, iako su oni zapravo sama esencija svega onoga što mi danas lakonski nazivamo 'istraživanjem kosmosa'. Zato bih danas pokušao da kažem nešto o tome šta osećaju sami astronauti (i kosmonauti, tajkonauti i ostali) prilikom uzletanja. Na You Tubeu ima puno filmića o tome, sa fiksnim kamerama koje prikazuju sve faze uzletanja i iznenađujuće truckav desetominutni let do spasa u orbiti.
Ovde ću izneti iskustva astronauta 'Apollo' programa koji su svi od reda iskusili lansiranja moćnog 'Saturna V'.
Na T-5 sekundi automatskom sekvencom se uključivalo pet ketozinskih motora F-1 prvog stepena[2]. Mi (tobožnji astronauti) osećamo vibracije od najjačih motora na svetu gotovo 100 metara ispod nas, dok čitava raketa počinje da stenje i propinje se prema gore, naprežući držače na rampi dok motori počinju da stvaraju potisak. Vibracije se povećavaju tokom sledećih 5 sekundi, a zatim se držači otpuštaju i raketa počinje da brzo ubrzava. U magnovenji, brinemo da li elektronski sistem za navođenja radi, jer bi nas pogreška od samo 5 inča mogla da odnese ka lansirnom toranju i završi naš let u nekoliko sekundi.
Ali onda u našim slušalicama čujemo smireni glas iz kontrolnog tornja Kenedijevog centra kako monotono najavljuje 'Apollo, you have cleared the tower' – prvu kapiju smo uspešno prošli. Ovo nas malo smiruje i počinjemo da skeniramo svoj segment kontrolnog panela panično tražeći bilo kakvo svetleće upozorenje na oprez ili nedajbože opasnost. Do tog trenutka svi osećamo intenzivno ubrzanje, koje nas sve više lepi za sedišta (čitava posada leži u sedištima, praktično na leđima, licem okrenuti u pravcu leta). Kapsula počinje sve snažnije da se trese, i svi se osećamo kao u onoj mućkalici za boje (Poslušaj ovo).
U slušalicama čujemo kako Hjuston brižno pita našeg CDR-a (zapovednika misije) kako napreduje vožnja. Zubi nam zveče dok čujemo kako on odgovara 'Vrlo glatko Hjustone, sve teče vrlo glatko.'
Upravo kada je posle 150 sekundi prvi stepen potrošio skoro 2 miliona kilograma goriva, naš CDR nas upozorava 'Prepare for staging!' Razmišljamo: 'To je automatski, na šta moramo da se pripremimo?' Odjednom prestaje ubrzanje prema napred koje nas je sve vreme lepilo za sedište, i bivaš katapultiran napred sputan jedino pojasevima za sedište, dok ti je nos vam prilepljen uz kacigu samo nekoliko santimetara od kontrolne ploče. Zatim se pali drugi stepen i svi smo opet bačeni nazad u svoje naslone.
Osećaj ubrzanja i 'G' se smanjuju kako se rezervoari drugog stepena prazne, a kada CDR ponovno objavi 'Prepare for staging!', svi su spremni.
Za to vreme spasilački toranj (LES) odbačen je (oko 30 sekundi posle odbacivanja II stepena) i sada konačno imamo prozor kroz koji možemo da gledamo. Vidimo krivinu Zemlje i crno nebo.
Čim je treći stepen završio sa orbitnim impulsom, počinjemo da osećamo kao da padamo. Gledamo svoje kolege iz posade koji su sve ovo već radili i ne izgledaju zabrinuti. Zatim je CDR svečanim tonom objavio 'Run through the checklist and see how we are doing'. Zatim nam pruža ček-listu i jednostavno je pušta. Ona stoji jednu sekundu, a zatim počinje polako da se vrti i svi konačno shvatamo da smo stigli u orbitu.
Nažalost, neki nisu imali sreće – posada 'Apolla 1'.
[1] Ne znam gde je to, ali se sećam da se priča zvala 'Pola veka od Apolla 11'.
[2] Kako je s tehničke strane teklo samo palenje motora meni je vrlo interesantno.
