Galileo je u Mariji Ćeleste našao dragocenog pomoćnika. Duboko pobožna ni jednog trenutka nije posumnjala u veru svog oca. On je bio katolik koji je verovao u nešto u šta je katolicima bilo zabranjeno da veruju.

celeste
Marija Ćeleste

Najvoljeniji gospodine oče,

Sinjor Đeri me je obavestio o okolnostima koje su Vam nametnute u vezi sa Vašom aferom, Sire, saznala sam da ste nažalost zatvoreni u odajama Inkvizicije. S jedne strane, to me dovodi u veliki očaj, jer sam ubeđena da nemate spokoja i da vam je možda uskraćen svaki komfor: s druge strane, uzimajući u obzir da su stvari morale dotle doći, da bi Vas crkvene vlasti mogle osloboditi, kao i veliku ljubaznost koju su svi dosada ispoljavali prema Vama, i iznad svega pravednost Vaše stvari i Vašu nevinost, tešim se nadajući se srećnom i uspešnom trijumfu, uz pomoć blagoslovenog Gospoda, kome se moje srce stalno plačući obraća, preporučujući Vas sa svom svojom ljubavlju i poverenjem.

Jedino što je sada za vas bitno je da sačuvate dobro raspoloženje, trudeći se da ne ugrozite vaše zdravlje preteranom brigom, već upućujući sve misli i nade Gospodu Bogu, koji, kao nežni otac pun ljubavi nikad ne napušta one koji veruju u Njega i koji Mu se obraćaju u nuždi. Najdraži gospodine oče, htela sam da Vam ovo napišem, i da Vam kažem da ja delim sve Vaše muke, da bi Vam bilo lakše da ih podnesete. Nisam ni napomenula o ovim teškoćama nikom drugom, želeći da sve neprijatne vesti zadržim za sebe, a da drugima govorim samo o Vašim zadovoljstvima i prijatnim stvarima. Stoga mi svi očekujemo Vaš povratak, željni da opet uživamo u razgovoru sa Vama.

A ko zna, Sire, možda ste Vi, dok ja sedim i pišem, već oslobođeni od svega onoga za šta vas terete i bez ikakvih briga? Neka tako bude drago Gospodu, koji će biti vaša uteha, i čijem staranju Vas ostavljam.

San Mateo, 20-ti dan Aprila 1633.

Vaša najodanija ćerka,

S. M. Ćeleste

Ovo je jedno od 120 sačuvanih pisama koja je iz manastira Galileju pisala njegova starija ćerka, Suor Maria Ćeleste. Pisano je u najtežem periodu njegovog života, za vreme dok mu se sudilo od strane Inkvizicije. Galileo Galilej, jedan od najvećih naučnika u istoriji čovečanstva, otac savremene nauke, bio je optužen od strane jezuita, pa i samog pape Urbana VIII, za jeretičko učenje, suprotno crkvenoj dogmi. Sudilo se Galilejevom najvećem delu, čuvenom Dijalogu - raspravi o dva Glavna Sistema Sveta - ptolomejskom (geocentričnom) i kopernikanskom (heliocentričnom). Malo je događaja u istoriji nauke privuklo toliku pažnju kao ovo suđenje. Na tom jednom jedinom suđenju, radilo se o hiljadu stvari: o potiskivanju nauke od strane religije, borbi individualnog protiv autoriteta, sukobu revolucionarnih ideja sa ustaljenim poretkom, sudaru novih otkrića sa starim verovanjima, bitki protiv netolerancije slobode misli i slobode govora.

 

Štampanje takvog jednog dela kao što je Dijalog u Galilejevo vreme nije bilo ni malo jednostavno. Posle brojnih revizija, knjiga je odobrena za štampanje u Firenci.

 

U početku, Galilejevo delo je naišlo na veliki uspeh i u Firenci je takoreći odmah rasprodano. Ali u Rimu reakcija nije uvek bila takva. Galileo je i tamo imao mnogo prijatelja i učenika: Tako naprimer jedan njegov mladi i tada još nepoznat student, Evangelista Toričeli (kasnije poznat kao pronalazač barometra) izjavio je da ga je Dijalog preobratio u kopernikanca. Međutim, neki jezuitski astronomi su ga oštro napali, a papin bes je bio toliki da je naredio da stari (bližio se sedamdesetoj) i bolesni Galileo odmah dođe u Rim, ili će ga u okovima dovući.

 

gg-1smPosle preko dva meseca čekanja u toskanskoj ambasadi, Glavni Komesar Inkvizicije je pozvao Galileja na saslušanje u aprilu 1633. Iz tog perioda je gornje pismo Galilejeve ćerke, pisano brižnim, materinskim stilom. Marija Ćeleste, koja je bila najstarija od Galilejevo troje dece, bila je za Galileja više od ćerke - ona je bila njegov anđeo čuvar. Odrasla je u manastiru San Mateo kraj Firence, ženskom manastiru reda Svete Klare, uspevši da u uslovima krajnjeg siromaštva i zatočeništva izgradi karakter nesalomljive čvrstine. Monahinje ovog manastira su živele u velikoj oskuduci, po ugledu na svetu Klaru, i nisu smele da izlaze van manastirskih zidina. U takvom uslovima Marija Ćeleste je razvila svoju inteligenciju, nesumnjivo nasleđenu od oca, koliko god je to bilo moguće. Govorila je i pisala latinski, bila je neobično vešta u spremanju ne samo raznih đakonija od voća koje je raslo u manastirskoj bašti, već i raznih preparata od lekovitog bilja - sve da bi ih poslala svom obožavanom ocu. Njihova duhovna veza je bila neobično jaka, čak i uslovima razdvojenosti. Nije uzalud ova devojka, čije je svetovno ime bilo Virdžinija, uzela monaško ime Marija Ćeleste, nebeska Marija, koje odmah asocira na glavnu preokupaciju njenog oca - nebo. Čak je u jednom pismu ostao trag da je od oca tražila da joj nabavi mali teleskop, da bi u mirnim manastirskim noćima i ona mogla da gleda zvezde.

 

Kad je započeo svoj obimni rad na Dijalogu, Galileo je u Mariji Ćeleste našao dragocenog pomoćnika. Ona mu je prepisivala stranice rukopisa da bi bile pogodne za štampanje. Ali od svega je bila najvažnija njena duhovna potpora - duboko pobožna ona ni jednog trenutka nije posumnjala u veru svog oca. On je bio katolik koji je verovao u nešto u šta je katolicima bilo zabranjeno da veruju. Pa ipak on je verovao da je Svemoćni ostavio ljudima da otkrivaju tajne Univerzuma, čija beskonačnost samo doprinosi slavi Gospoda. Sva Galijejeva ranija otkrića, koja su opovrgavala ptolomejski stav da se Sunce okreće oko Zemlje za jedan dan, našla su svoje mesto u Dijalogu. Tu je bio argument (pokazalo se pogrešan) o plimi i oseci kao posledici Zemljinog kretanja, zatim eksperimentalno utvrđena činjenica da Sunčeve pege menjaju ugao svoje putanje prema godišnjem ciklusu, a ne dnevnom, evidencija o kretanju Jupiterovih satelita, Venerine faze i drugo.

 

Na samom suđenju to je izgledalo drugačije. Galileo je bio opomenut da je kopernikansko učenje pogrešno, i zatraženo je da ga napusti u ime svetog Oca Pape i celog sastava Inkvizicije, naređeno mu je da pomenuto učenje da je Sunce centar Univerzuma i da se Zemlja kreće oko njega mora biti u potpunosti odbačeno, i da ga se on ne sme držati, predavati ili braniti bilo usmeno ili pismeno. U protivnom će Inkvizicija protiv njega preduzeti dalje korake.

 

U strahu da će mu svaki dalji rad biti onemogućen, uz možda još strašnije posledice, Galileo je u svojoj agoniji izabrao ne da prekine sa Crkvom, već da se drži - i u isti mah ne drži - te problematične hipoteze o Zemlji koja se kreće. U svom svedočenju on kaže: ja nisam zastupao u mojoj knjizi, niti branio mišljenje da se Zemlja kreće, a da je Sunce stacionarno, već sam demonstrirao suprotno od Kopernikovog učenja i pokazao da su Kopernikovi argumenti slabi i nekonkluzivni. Da bi se odbranio od optužbe za jeres, Galileo je morao javno, obučen u belu haljinu pokajnika, da pročita svoje pokajanje.

 

Dijalog se pojavio na sledećem Indeksu zabranjenih knjiga, 1664 godine, na kojem je ostao skoro dvesta godina.

 

Kroz nekoliko dana, Galilejevi prijatelji su uspeli da se njegovo tamnovanje u kulama Inkvizicije zameni boravkom u toskanskoj ambasadi. Sam ambasador je molio Papu da oprosti Galileju i da ga pusti kući. Jedino što je uspeo je da prvih pet meseci zatvora Galileo provede pod nadzorom arhibiskupa Siene, koji je već bio poslao pismo u tom smislu.

 

Za vreme svog boravka u Sieni, Galileo je periodično padao u depresiju. U oktobru 1633 poverio je ćerki da se oseća kao da je njegovo ime izbrisano sa spiska živih. Osuda od strane Inkvizicije, koja je toliko prevazilazila ono što je on očekivao kao reakciju na njegov rad, učinila je da se on u sopstvenim očima oseća kao prokažen. U najgorim trenucima, gubio je svaku nadu da će povratiti svoju reputaciju i da će uspeti da iznese na svetlo dana ostatak svojih radova.

 

«Neka da blagosloveni Gospod da krajnja odluka o Vašem povratku kući stigne što pre » odgovorila mu je Suor Marija Ćeleste u svom pismu od 15 Oktobra.

«U međuvremenu, za mene je beskrajno zadovoljstvo kad čujem kako Vas Monsinjior Arhibiskup voli i favorizira. Ni najmanje ne sumnjam da niste izbrisani, kako Vi kažete, de libro vivendum, sigurno ne u većini sveta, pa čak ni u vašoj sopstvenoj zemlji. Naprotiv, čini mi se na osnovu onoga što čujem da iako ste za kratko vreme bili uklonjeni ili izbrisani, sada ste ponovo restaurirani, što me zapanjuje, jer dobro znam da obično: Nemo propheta in patria sua (bojim se da pošto sam htela da upotrebim latinsku frazu nisam napisala neki varvarizam). A ovde u manastiru, sigurno je da ste voljeni i poštovani više nego ikad; neka je za to sve Gospod hvaljen, jer je On glavni izvor tih milosti, koje su i za mene nagrada, i stoga ne želim ništa drugo nego da pokažem svoju zahvalnost, tako da Njegova Božanska Sveuzvišenost nastavi da ispoljava milost prema Vama, i nama svima, ali pre svega da Vam podari dobro zdravlje i večni blagoslov».

Sve što je Marija Ćeleste napisala o Galilijevom položaju na velikoj svetskoj areni je bilo tačno. Njegovi raniji učenici su nastavili da ga poštuju, i širom Evrope su govorii o njegovoj nepravednoj osudi. Njegove pristalice su bile, između ostalih, Rene Dekart u Holandiji, astronom Pier Gasendi, matematičari Maren Mersen i Pier de Ferma u Francuskoj, pa i mnogi crkveni oci.

 

U međuvremenu, zdravlje Marije Ćeleste se pogoršavalo. Uprkos čestim glavoboljama i zuboboljama ona je nastavila da izveštava Galileja o raznim poslovima vezanim za njegovo domaćinstvo, za koje se ona iz manastira starala, i drugim stvarima koje bi ga mogle interesovati.

«Uveravam Vas da mi nikad nije dosadno, pre me muči glad, prouzrokovana ako ne svim naporima kojima sam izložena, onda slabošću mog stomaka, možda zbog toga što nikad dovoljno ne spavam, jer nemam vremena...Pišem Vam sve ovo samo da bi se opravdala za neuredan izgled ovog pisma, jer sam morala da prekidam pisanje i uzimam ponovo pero u ruku više puta. Preporučujem Vas Gospodu, sa puno ljubavi

Vaša ćerka
S. Marija Ćeleste.»

Galilejeva ćerka se plašila da neće doživeti dan povratka svoga oca kući, koliko zbog svog narušenog zdravlja, toliko zbog stalnih frustracija izazvanih lažnim vestima o povratku. Najzad, glasine su se obistinile. Papa Urban VIII se rešio da zameni Galilejevo mesto zatočeništva kućnim pritvorom u njegovoj vili u mestu Arćetri kod Firenze. To je bilo ne da bi ublažio osudu, već da je učini strožijom, jer je ambijent kod arhibiskupa u Sijeni najviše ličio na neki ekskluzivni salon. Galileo je morao u buduće da ograniči svoje društvene kontakte, i zabranjeno mu je da drži nastavu. Pod tim uslovima mu je dozvoljen povratak kući.

 

Ustvari, Galileo kao i da nije bio kod kuće, već u stalnom zatvoru. Kasnije je datirajući svoja pisma stavljao »iz moje tamnice u Arćetriju». Nije mu bilo dozvoljeno da prima posetioce sa kojima bi mogao da diskutuje o nauci, niti da ide bilo kuda sem do obližnjeg manastira San Mateo, da se sastane sa ćerkom. Tu je otkrio koliko je nju koštao dug, uznemirujući rastanak od oca. Bila je često bolesna, ne obraćajući dovoljno pažnje na svoje zdravlje. Galileo se nadao da će se ona, sad kad se on vratio kući, oporaviti. Međutim, ona je bila sve slabija. Krajem marta 1634, dobila je težak oblik dizenterije. Galileo ju je posećivao svakog dana, trudeći se da joj pruži ljubav i utehu. Na kraju, srce joj je popustilo i drugog aprila na noć je umrla. Imala je svega 34 godine. Taj udarac je teško pogodio Galileja. Jedinu utehu je nalazio u radu. S godinama, nova teškoća je došla sa gubljenjem vida. Poslednje godine života mu je olakšao dolazak novog učenika: Vinćenzio Viviani, nadaren mladić od 16 godina, postao je Galilejev stalni pomoćnik. Pisao je pisma umesto njega, i pomagao Galileju da sredi svoja ranija naučna istraživanja i da odgovara na pitanja korespondenata. Viviani je kasnije napisao Galilejevu biografiju. U oktobru 1641. pridružio im se još jedan vatreni pristalica Galileja, Evangelista Toričeli, koga je Galileo pozvao Arćetri «nadajući se da ću još malo uživati u Vašem društvu, pre nego što se moj život, koji je pri kraju, završi». Galileo je umro u januru 1642.

 

Njegov verni pokrovitelj, veliki vojvoda Ferdinand di Medići, želeo je da ga sahrani, prema Galilejevoj želji, u franjevačkoj crkvi Svetog Krsta, u glavnoj bazilici gde je uz mnoge velikaše iz najboljih firentinskih porodica bio sahranjen i Galilejev otac i drugi rođaci. Takođe, veliki vojvoda je planirao svečanu sahranu i podizanje mermernog spomenika. No papa Urban je to sve zabranio, pod izgovorom da bi to bilo uvreda za Crkvu. Galileo je sahranjen u maloj prostoriji van kapele pod zvonikom. Viviani se do kraja svog života trudio da oda dužnu poštu Galileju: našao je jednog vajara da napravi Galilejevu posmrtnu masku, i na osnovu toga spomenik u bronzi; jedan drugi umetnik je dobio zadatak da načini spomenik u mermeru, kao i projekat za još uvek zabranjen mauzolej. Originalni nacrt spomenika Galileju, koji je ugledao svetlo dana tek mnogo posle Vivijanijeve smrti, 1737, za vreme pape Klementa XII, trebalo je da sadrži tri muze, astronomiju, geometriju i filozofiju. Kada je konačno spomenik podignut, uz Galileja su stajale samo dve. Filozofija je izostavljena, bilo od straha od Inkvizicije, bilo da ne bi osvežila neprijatno sećanje na Galilejevu osudu. Pa ipak, tu je bila i treća ženska osoba, nevidljiva od svih, sakrivena u grobu. Kad je najzad dobijena dozvola da se Galilejevo telo premesti u skoro dovršeni mauzolej, na mestu prvobitne sahrane čekalo je iznenađenje. Umesto jednog kovčega, tu su bila dva. Viviani, u očaju što ne može da podigne spomenik svom velikom učitelju, dao mu je poslednji poklon, prenevši posmrtne ostatke njegove ćerke u njegov grob. Galilejeva ćerka je sahranjena - po drugi put - u mauzoleju uz svoga oca. Pa ipak, ni dan danas na toliko posećivanom Galilejevom grobu u crkvi Svetog Krsta nema nikakvog natpisa koji bi nagoveštavao da je tu i Marija Ćeleste. Pa ipak, ona je tu.

Author: Ljiljana Dobrosavljevic-Grujic, prof

Dodaj komentar