Višekratni mlazni raketoplan bi mogao da stigne bilo gde
na Zemlji za manje od četiri sata
Mada se još uvek radi samo o konceptu, engleska aeronautička kompanija „Reaction Engines Ltd.” veruje njihov raketni motor SABRE – Synergistic Air-Breathing Rocket Engine – predstavlja put za buduće kosmičke avione i konvencionalne, komercijalne jetlinere[1]. Uz tajni koncept novog motora i podršku Evropske kosmičke agencije (ESA), “Reaction Engines” se nalaze sve bliže rproizvodnji motora i ealizaciji svojih uverenja.
Navedeni motor bi trebalo da načini pravu revoluciju u modernom letenju kakvo danas znamo, budući da je sposoban da se sa plovidbe po atmosferi prebaci na kosmički let. SABRE može da radi, kako se to kaže, u dva režima. Kao prvo, motor će omogućavati avionu da na visini od 25 km leti oko pet puta brže od zvuka. Na toj visini, avion će se nalaziti na samo 20% puta do kosmosa, ali motor će moći da se tada prebaci u raketni režim rada i omogući avionu dovoljno brzine i visine da prevali ostatak putovanja kroz kosmos.
|
Izvod iz teksta “Britanski šatl HOTOL i Skylon” objavljenog na našem sajtu 2007. godine. Projekat HOTOL [“HOrizontal Take-Off and Landing”] je postavio svoje temelje 1982. godine, kada je jedan iskusni engleski raketni inženjer po imenu Alan Bond (1944) počeo da istražuje novu vrstu (air–breathing[1]) raketnog motora. Patentiran 1983. godine, Bondov koncept motora je trebalo da premosti poslednju prepreku koja je stajala ka realizaciji SSTO [“Single-Stage-To-Orbit”] letilica. Konstrukciju takve letilice uvek je opterećivala potreba da sa sobom nosi i gorivo i oksidant, što bi zahtevalo vrlo veliku i tešku letilicu. Kao rezultat, većina konstruktora se opredeljivala za višestepene rakete, koje bi deo svoje težine odbacivala kada bi stigle u orbitu. Bondova ideja je bila da smanji težinu letilice tako što će tokom najvećeg dela leta potpuno eliminisati potrebu za nošenjem bilo kakvog oksidatora. Zapravo, planirano je da njegov motor koristi kiseonik iz okolne atmosfere, pomeša ga sa tečnim vodonikom koji se već nalazi u rezervoarima u letilici, i sagorevajući mešavinu, stvori snažan potisak na isti način kao što to rade i konvencionalni mlazni motori. Bondov motor bi na takav način radio sve dok ne dosegne brzinu od 5,5 Macha (1.700 m/s). Za to vreme bi stigao na takvu visinu gde u vazduhu ima premalo kiseonika koji bi mogao da hrani njegov motor. Zato bi se ostatak leta odvijao korišćenjem mešavine tečnog vodonika i ovog puta tečnog kiseonika koji bi bio smešten u letilici, te bi se motori ponašali kao konvencionalne rakete. Otprilike u isto vreme kada je Bond završavao planove za svoj motor, Robert Perkinson iz „British Aerospacea“ („BAe“) je dovršavao studiju o jednoj letilici koja bi imala mogućnosti višekratnog lansiranja. Spajanjem Bondovog motora i ove višekratne letilice dobio bi se vrlo atraktivan koncept. Slavna firma „Rolls–Royce“ je otkupila autorska prava za Bondovu mašinu, zvanično označenu kao RB545, i spojivši ga sa BAe, 1985. godine otpočela projekat HOTOL. Tokom sledeće godine, HOTOL je proglašen nacionalnim programom, i tim povodom vlada UK je dala 2 miliona funti za d vogodišnju studiju izvodljivosti.Čitav prijekat i studiju vodili su Robert Parkinson iz „BAe“ i John Scott iz „R–R“, dok je Alan Bond sve vreme bio snažno uključen. Radni dizajn je veoma podsećao na klasičan avion, sem propulzionog sistema koji je bio okačen ispod trupa, pri kraju letilice. U tom delu su se takođe našli i teški tankovi tečnog kiseonika. Zbog velike koncentracije tereta na krajevima HOTOL–a, ravnoteža između centra gravitacije[2] i centra pritiska[3] je postala veoma kritična. To je od konstruktora zahtevalo da krila postave daleko pozadi, da bi njihov potisak mogao da ponese težinu motora i da održe stabilnost letilice. Zato je prednji deo trupa mogao da nosi rezervoare tečnog vodonika i da u sebe smesti preko 7 tona korisnog tereta ...“ |
Ako bi se koristili za konvencionalne, suborbitne letove, ovi avioni bi omogućavali putovanja do bilo koje destinacije na našoj planeti za maksimum četiri sata. Stručnjaci iz „Reaction Engines“ su toliko ubeđeni u svoja uverenja vezana za idejno rešenje motora da nisu čak ni patentirali specijalnu tehnologiju koju koriste u konstrukciji, čuvajući ideje za sebe koliko to bude moguće.
Ako koncept ljudi iz „Reaction Enginesa“ postane realnost, ne samo da će se promeniti brzina putovanja kroz vazduh i kosmos, već bi mogle da se zamene i rakete, budući da će koristiti efikasnije i višekratne motore. Bili bi to prvi motori u istoriji koji bi odneli letilicu u kosmos bez korišćenja raspoloživih višestepenih raketa. Mnogi stručnjaci očekuju da vide kakve će biti reakcije američkog magnata, investitora i inovatora Elona Muska i „SpaceX“.
Prototip inovativnog motora SABRE koštao je £60 miliona. Ovaj motor spada u klasu hipersoničnih predhlađenih hibridnih air breathing raketnih motora. Motor je konstruisan da ispunjava osobine SSTO (single-stage-to-orbit), i pokreće planiranu lansirnu letilicu “Skylon”. SABRE je nastavak serije motora sa ciklusom tečnog vazduha (LACE) i sličnih koje je konstruisao Alan Bond, kojji su razvijani sredinom 80-ih u projektu HOTOL.
Ovi motori neće moći da budu montirani na bilo koji avion, a taj na koji će biti instalirani, verovatno sličan „Skylonu“ (na prvoj slici), takođe predstavlja samo koncept, koji se takođe drži u tajnosti. Kada se SABRE bude nalazio u vazdušnom režimu rada, vazduh će morati da bude sabijen pre nego što se ubaci u komorama za sagorevanje. Međutim, budući da bi vazduh u takvom stanju bio dovoljno vreo da istopi motor, „Reaction Engines“ je morao da smisli način da brzo ohladi vazduh pre nego što ga ubaci u motor zajedno sa gorivom (tečni vodonik). Zato su, osmislivši nov tip izmenivača toplote, njihovi inženjeri uspeli da za samo 10 milisekundi ohlade vazduh sa 1000° C na samo –150° C. „Reaction Engines“ nisu objavili bilo kakve detalje njihove nove metode, nazivajući je „skoro najčuvanijom tajnom“ u kompaniji.
Princip rada tajanstvenog mlazno–raketnog motora SABRE engleske kompanije „Reaction Engines Ltd.“. Potisak i spec. impuls (Isp) na nivou mora – 1,960 kN i 3.600 s; u vakuumu – 2.940 kN i 460 s.
Evropska kosmička agencija je u svojstvu nezavisnog posmatrača od početka nedgleda test–program engleske kompanije, i početkom novembra prošle godine dala je svoje zeleno svetlo (što verovatno znači melo evra) daljem razvoju projekta. „Reaction Engines Ltd.“ procenjuje da će im u sledeće tri godine trebati još oko $400 miliona da proizvedu umanjenu verziju motora, koju će prodavati na tržištu tokom sledećih 10 godina. Ako Englezi uspeju u svojoj nameri, vazdušna i kosmička industrija bi mogli radiklano da se promene za samo nekoliko sledećih godina.
P.S.
Ova tema je i meni bila oduvek interesantna i logična, tako da već godinama na ovom sajtu pišem o njoj. I Amerikanci i Sovjeti su se pre 40–ak godina bavili ovom temom jako mnogo, razvijajući projekte od kojih „da ti pamet stane!“
Koga ova tema posebno zanima, a zanima ga i istorija aeronautike, neka makar prelista neke od sledećih linkova sa našeg bogatog sajta:
- Ruski „Спираль“
- Britanski šatl: HOTOL i "Skylon"
- Raketoplan OOS
- “Sänger II“ i HORUS
- Projekat „48“
- Projektil „Amerika“
- Fau 2
- „Буря“
- XS-1 - novi kosmiki avion
1. Veliki putnički mlaznjaci, poput „Boeingovog“ „747“ , „Erbusovog“ „A320“ ili „Comacovog“ „C919“.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
