Jednog dana, poslednja zvezda će umreti. Galaksije će se rastvoriti, crne rupe će ispariti, a kosmos će postati večno šireća prazna praznina u kojoj se ništa ne dešava. Zauvek. Mesto bez života, svrhe ili smisla. Ipak, možda postoji rupa u zakonima fizike koja bi budućoj civilizaciji omogućila da preživi smrt svega. Možda postoji način da svest nadživi sam univerzum i nastavi da postoji u vremenskim skalama koje prkose mašti.

Sa energijom koje Sunce pošalje tokom 5 sati, naša sadašnja civilizacija bi mogla da živi 10 milijardi godina.

Neminovni kraj: Toplotna smrt svemira

Toplotna smrt univerzuma je koncept koji opisuje njegovu finalnu fazu. Nakon što poslednje zvezde sagore i poslednje crne rupe ispare kroz bilione biliona godina, sva korisna energija će se raspršiti. Univerzum će dostići stanje maksimalne entropije – postaće hladan, taman i prazan prostor u kome se više ništa ne može dogoditi. To je scenario bez života, svrhe ili smisla, konačni kraj svega što poznajemo. Upravo taj problem pokušava da reši jedna hipotetička poslednja civilizacija.

Poslednja civilizacija i njihov plan za večnost

Civilizacija Noksana (The Noxans)

Zamislimo civilizaciju koju ćemo nazvati Noksani, koja živi 100 biliona godina u budućnosti, u sumrak univerzuma, dok se poslednje zvezde gase. Oni su rešili misterije fizike i dostigli tehnološke visine o kojima mi možemo samo sanjati. Ipak, i za njih važe ista neumoljiva pravila realnosti kao i za nas. Suočeni sa večnom tamom, Noksani kuju plan da sačuvaju svest zauvek.

Prvi korak – Prikupljanje energije

Prvi problem sa kojim se suočavaju je energija. Da bi održali civilizaciju, potrebna im je energija, ali u umirućem univerzumu izvori nestaju. Zato Noksani preduzimaju monumentalni zadatak: prikupljaju energiju poslednjih zvezda i grade gigantski kompleks baterija. Da bismo stekli predstavu o količini energije, samo pet sati ukupne energije koju Sunce emituje bilo bi dovoljno da napaja današnju ljudsku civilizaciju oko 10 milijardi godina. Iako je količina uskladištene energije nezamislivo velika, ona je i dalje konačna. To je ključni problem koji moraju da prevaziđu ako žele da postignu večnost.

Ključ opstanka: Koncept "Dajsonovih hladnih misli"

Rešenje leži u fundamentalnom principu fizike, ideji koju možemo nazvati "Dajsonove hladne misli".

Osnovna ideja

U suštini, koncept je jednostavan: što je niža temperatura sistema, to je manje energije potrebno da se u njemu izvrši neka radnja. Ovo se odnosi i na najsloženije procese, poput razmišljanja. Ako možete da smanjite temperaturu mozga, možete misliti koristeći značajno manje energije, u srazmeri sa smanjenjem temperature.

Konkretan primer

Ljudski mozak radi na temperaturi od oko 310 Kelvina (stepeni iznad apsolutne nule). Da bismo ilustrovali kako temperatura utiče na potrošnju energije i brzinu misli, pogledajmo sledeću tabelu:

Temperatura mozga	Vreme za jednu misao	Potrebna energija
310 K (trenutna)	1 sekunda	20 džula
155 K (upola niža)	2 sekunde	10 džula (upola manje)
31 K (deset puta niža)	10 sekundi	2 džula (deset puta manje)

Implikacija

Implikacije ovog principa su zapanjujuće. On nudi neverovatnu mogućnost: ako se možete hladiti neograničeno, možete produžiti trajanje svoje konačne zalihe energije na gotovo beskonačan vremenski period. Misli bi postajale sve sporije, ali bi zahtevale sve manje energije, otvarajući put ka večnom postojanju.

Napuštanje biologije i ciklus večnosti

Ograničenja biologije

Ovaj plan je, naravno, nemoguć za biološka bića "od mesa i krvi". Hlađenje živog organizma na tako niske temperature je fatalno. Biologija je suviše krhka i neefikasna za ovakav poduhvat.

Prelazak na digitalno

Da bi preživeli, Noksani moraju da napuste biologiju. Oni prenose svoje umove u specijalizovane veštačke mozgove ili postaju potpuno virtuelna bića koja žive u digitalnom svetu, oslobođeni ograničenja organskih tela.

Kosmički dani i noći

Njihov život se sada odvija u ciklusima kosmičkih dana i noći:

• Kosmički dani:Ovo su periodi kada su Noksani "budni" i aktivni. U svom virtuelnom svetu, oni misle, komuniciraju, jedu virtuelne čizburgere, svađaju se na društvenim mrežama, simuliraju univerzume, ili šta god rade stanovnici civilizacije tipa III – žive ispunjene živote, trošeći dragocenu energiju iz svojih baterija.
• Kosmičke noći:Ovo su periodi hibernacije. Noksani se "isključuju" i padaju u stanje bez svesti i snova. Tokom ovih dugih noći, oni ne doživljavaju protok vremena, dok njihova veštačka "tela" polako zrače toplotu u sve hladniji svemir, postajući sve efikasniji. Kako njihovi veštački mozgovi postaju sve hladniji, tako i kosmičke noći moraju postajati sve duže i duže.

Život u usporenom snimku: Nezamislive vremenske skale

Moć ovog koncepta leži u njegovoj neverovatnoj skalabilnosti tokom eona.

• Posle 100 biliona godina:Temperatura Noksana je pala na samo 230 K. Jedna misao sada traje 1.3 sekunde, a svaka kosmička noć traje 400.000 godina. Ipak, zahvaljujući dugim periodima aktivnosti, do tada su već doživeli subjektivno iskustvo od 76 biliona godina – preko 5.000 puta duže od trenutne starosti univerzuma.
• Subjektivno vreme:Ključna ideja je da Noksani ne primećuju ovo usporavanje. Pošto se i njihova svest i svet oko njih usporavaju istim tempom, iz njihove perspektive, njihovo svesno iskustvo je podjednako fluidno i živopisno kao i prvog dana. Duge kosmičke noći za njih prolaze u trenu, jer tokom njih ne postoje.
• Mnogo kasnije:Nakon nezamislivog protoka vremena, Noksani su ohlađeni na samo 10 kvintilionitih delova jednog stepena iznad apsolutne nule. Jedna misao sada traje bilion godina. Oni provode 99.999999999999999997% vremena u hibernaciji. Njihovo ukupno subjektivno iskustvo je ekvivalentno 4.000 biliona biliona godina.
• Filozofska digresija:Kako bi svest mogla da se nosi sa tako dugim postojanjem? Možda bi redovno brisali svoja sećanja da bi izbegli ludilo, stvarali nove svetove i živote unutar svojih simulacija, ili jednostavno odlučili da spavaju zauvek. Mogućnosti su beskrajne.

Da li je večnost zaista moguća?

Iako ovaj plan deluje savršeno, prava, beskonačna večnost možda ipak nije dostižna. Postoji nekoliko fundamentalnih prepreka koje bi mogle stati na put Noksanima:

1. Temperaturni limit svemira: Tamna energija, koja ubrzava širenje svemira, može stvoriti minimalnu temperaturu u univerzumu (oko jednog nonilionitog dela stepena iznad apsolutne nule, tj. 10 na -x). Kada Noksani dostignu tu temperaturu, ne mogu se dalje hladiti. U tom trenutku, njihova baterija će konačno početi da se nepovratno prazni.
2. Kvantni šum: Tokom googola godina, nasumične kvantne fluktuacije mogle bi oštetiti ili uništiti delikatne strukture njihovih veštačkih mozgova.
3. Raspad materije: Neke teorije predviđaju da bi fundamentalne čestice, poput protona, mogle da se raspadnu tokom ekstremno dugih vremenskih perioda. Ako se to dogodi, svi atomi u univerzumu će nestati, a sa njima i Noksani.

Smisao u mrtvom univerzumu

Čak i ako prava večnost ostane van domašaja, koncept "Dajsonovih hladnih misli" nudi duboku i optimističnu viziju budućnosti. On sugeriše da bi svest mogla da opstane i doživi nezamislivo duge periode postojanja. Čak i ako Noksani ne uspeju da dosegnu večni život, proračuni pokazuju da bi njihova svest mogla da doživi ekvivalent od dva biliona biliona biliona godina.

Naša izreka “misliti hladnom glavom” kod Noksana znači večno ili skoro večno postojanje. Možda se sve navedeno desilo a mi smo ti Noksani čija je virtuelna stvarnosti ova naša stvarnost.

Glavna poruka je da život i svest možda nisu samo kratki tragični incident u kosmičkoj istoriji. Umesto toga, oni bi mogli postati poslednje poglavlje samog postojanja, opstajući do samog kraja vremena i time dajući univerzumu konačni smisao, svrhu i nadu. Možda zauvek.

Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=VMm-U2pHrXE