Već nekoliko dana je aktivnost Sunca velika i ono često izbacuje velike količine materijala. Šanse da neki oblak čestica pogodi Zemlju i izazove jaku auroru su prilično velike. Pratim prognoze koje kažu da će u noći između 10. i 11. maja ta šansa biti velika. Poklopile su se i druge važne stvari: vedro je i nema mesečine. Nešto pre ponoći vidim da se aurora jako spustila prema jugu. Pakujem se i odlazim severno od grada, nekih pet minuta vožnje, na uobičajeno mesto za posmatranje severnog  i istočnog dela neba.  

Na severozapadu me dočekuje „aurora“ od rasvete u Boru. Na severu i severoistoku solidna tama. Nema vidljive aurore. Postavljam aparat na stativ i pravim par probnih snimaka. Na njima tek blaga naznaka crvenog neba tj aurore. 

Koristim CHDK za Canon da bih prevazišao ograničenja u dužini ekspozicije i da bih pustio program koji će na savkih desetak sekundi napraviti snimak. Namera je da napravim mnogo snimaka, pa kasnije izaberem najbolje fotografije, a ja da  se prepustim posmatranju. Imam utisak da smo se previše posvetili instrumentima i tehnici pa zaboravili da posmatramo i uživamo u trenutcima i prizorima.

CHDK, odnosno Magic Latern za DLRS Canon aparate, je neka vrsta programa za Canon aparate koja se jednostavno instalira na memorijsku karticu i omogućava vam bolju kontrolu nad postavkama aparata i da po potrebi aktivirate neki program koji će uraditi nešto sa aparatom umesto vas.

Oči se navikavaju na mrak, a aurora postaje intezivnija. Sada se već savim lepo vide crveni ’oblaci’ koji lagano menjaju oblik i intezitet svetla. Nad horizontom kroz to svetlo vidi se lako prepoznatljivo ’W’ sazvežđa Kasiopea i to celoj sceni daje poseban šarm.

Negde dvadesetak minuta nakon ponoći počinje fantazija. Aurora postaje sve sjajnija i sjajnija. Crvenkasta svetlost leluja a ispred nje se pojavljuju svetlo zeleni ’stubovi’. Boje postaju izuzetno sjajne i blještave. Sve se lagano pomera i menja oblik. Horizont mi je daleko i teško uočljiv pa povremeno imam utisak da su ti zeleni stubovi tek stotinjak metar od mene.

Polazim rukom da dohvatim telefon i pošaljem poruku grupi na Viberu ali mi glas razuma govori da stanem i uživam u čaroliji svetla. Poruka nema svrhu: oni koji su napolju i posmatraju verovatno vide to isto, oni koji su unutra propustiće čaroliju, jer dok pročitaju poruku i izađu situacija će se promeniti. Krajičkom oka bacam pogled na ekran aparata i vidim da su trenutne slike preeksponirane ali se odlučujem da ne menjam ništa već da nastavim da posmatram, da pokušam da uočim što više detalja i da zapamtim predivan prizor.

Negde iz sećanja se javlja opis ove pojave iz nekog romana i moja davna dečačka želja da vidim polarnu svetlost. I evo je tu predamnom, neverovatno sjana i prekrasna kao iz sna. Nekoliko minuta kasnije sav taj sjaj bledi i zeleni ’stubovi’ nestaju. Boje su sve slabije i tek ponekad se pojavi jedva vidljiva zelena. 

Nekih sat vremena od dolaska primećujem rosu na staklima automobila. Proveravam i fotoaparat. Na objektivu ima rose, vreme je da prekinem snimanje. Aurora je skoro sasvim izbledela i odlučujem da se vratim.