Sem retkih desničara, lično ne znam nikog ko otvoreno iznosi stav koji, simplifikovan u jednoj rečenici, iznosi tvrdnju da nije bilo vojske ne bi bilo ni kosmičkog istraživanja kakvo mi danas podrazumevamo. Floskule tipa 'žeđ za saznanjem', 'širimo granice', 'naša budućnost je tamo' i slične limunade su čist paravan. Prvi satelit, prvi čovek u orbiti, sve jače rakete, orbitne stanice, šatlovi, put na Mesec, kosmičke opservatorije, spektrometri, neflometri, mreže antena, ultraprecizne kamere, specijalni materijali, elektronika, procesori, računari, AI i da ne nabrajam dalje... sve je poteklo iz jedne glave sa hiljadu tela, koja razmišlja samo o jednoj stvari, slepa i gluva za sve ostalo. Bez razlike i bez izuzetka. Danas ću reći nešto o prvim koracima radio-astronomije... Nepotrebno je reći ko stoji iza svega.
Još se brodske topovske cevi U.S.S. 'Nevade' na Pacifiku nisu ni ohladile a Pentagon je pozvao direktora najveće laboretorije za razvoj radarske tehnike u zemlji, potpukovnika Johna H. DeWitta da ispita da li radarski snop može da probije zagonetnu jonosferu, kako bi mogli da otkriju i prate sovjetske balističke projektile ako se otud pojave.Kao svako vojno lice, DeWitt je odmah sastavio tim od lojalnih inženjera i matematičara i prionuo na top secret posao.
Ubrzo su na placu laboratorije u Nju Džersiju konstruisani predajnik, prijemnik i antenski sistem za traženu svrhu.
Predajnik je bio modifikovani radar SCR-271 koji su Amerikanci koristili (pogrešno!) na Havajima prilikom napada Japanaca na Perl Harbour, koji je proizvodio radarske pulseve dužine ¼ sekunde i snage od 3 kilovata. Kao reflektivna antena korišćena je mreža od 8x8 polutalasnih dipola sa reflektorima. 10. januara 1946. radio-signal je poslat ka Mesecu i otprilike 2,5 sekunde kasnije antena je uhvatila odjek a talasi su prevalili 768.000 km. Antena je mogla jedino da rotira po azimutu, tako da je slanje signala bilo moguće jedino kada Mesec prolazi kroz 15 stepeni širok snop prilikom izlaska i zalaska, kada je elevacioni ugao antene bio horizontalan.
J. DeWitt, rukovodilac projekta, pored modifikovane verzije radara za rano upozoravanja sa Perl Harboura.
Projekat je romantično nazvan po rimskoj boginji Meseca, Dijani, i predstavlja prvi korak u rađanju radarske astronomije, koji je uskoro doveo do pravljenja mapi Venere i drugih planeta. Eksperimenat je pokazao i dokazao da radio-signali mogu da prolaze kroz jonosferu, što je otvorilo vrata za mogućnosti komunikacije sa satelitima i budućim ljudskim istraživačima. Takođe, NASA je posle toga počela i ostalim projektima da daje imena po rimskim bogovima: Merkuru, Apolonu itd.
Radar 'Diana' u tajnom centru Camp Evens. Kako piše u većini američkih istorijskih knjiga, '...ako je Hirošima označila početak nuklearnog doba 1945, onda je projekat 'Diana' otvorio kosmičko doba 1946'.
Jedan od malobrojnih članova tima bio je jedan matematičar i astronom, Walter S. McAfee (1914-1995). Rođen je u velikoj sirotinjskoj mešovitoj porodici na jugu Amerike. Roditelji su uočili potencijal klinca i dali ga u školu, gde se ovaj opredelio za fiziku i hemiju. Posle magistrature (matematika), sa nepunih 25, zaposlio se kao profesor i odmah se oženio sa koleginicom. Vojska je pratila njegov rad i 1942. mu ponudila naučnu saradnju na polju novootkrivene elektronike, a odatle posao na projektu 'Diana'. Danas ga u nacionalnoj istoriji veličaju kao američkog crnog matematičara i fizičara koji je prvi izračunao brzinu Meseca.
Posle projekta vratio se školi i doktoratu na Kornelu. Mc Afee je doktorirao nuklearnu fiziku 1949. kod slavnog (budućeg) Nobelovca Hansa Bethea, jednog od ključnih šrafova u proizvodnju nuklearnih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki. Prvobitni raporti o 'Diani' nigde nisu pominjali McFeeja, tako da nije dobio nikakvo priznanje i nagradu za svoj rad, sve do 25. godišnjice 1971. Tada je promovisan u GS-16, najviši civilni rang koji je osvojio bilo koji crnac u Americi do danas.
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
