Šta ostaje svemiru nego da jednog dana završi kao beskonačno, hladno ništavilo.
Ranije* su naučnici razmatrali i mogućnost ponovnog sažimanja svemira sa adekvatnim povećavanjem temperature do nezamislivog stepena. Naime sve je zavisilo od toga koliko materije u kosmosu ima. Ukoliko je ima dovoljno početno širenje nastalo u Velikom prasku, gravitacija materije bi, po toj teoriji, konačno zaustavilo širenje te bi otpočeo obrnut proces sažimanja i svemir bi se urušio u beskrajno gustu singularnost poput one iz koje je i nastao, što bi moglo da izazove neki novi Veliki prasak… itd.
*(još ranije pretpostavljalo se da svemir postoji oduvek i da je večan ali se to pokazalo nemogućim)
Međutim na samom kraju prošlog veka scenario sažimanja je otišao u istoriju. Dva nezavisna tima astronoma su merila eksplozije supernovih u dubokom svemiru i otkrila da su one mnogo dalje nego što su očekivali i nego što je do tada važeća teorija predviđala. Zaključeno je da postoji neka misteriozna sila koja dodatno ubrzava širenje. Danas se ta sila pripisuje tamnoj energiji o kojoj se zna da postoji i da je ima oko 70 procenata ukupne mase univerzuma. Preostali deo materije otpada na tamnu materiju za koju se takođe zna samo da postoji i da je ima oko 25 ili tako nešto procenta – to je uglavnom sve. Ono što naučnici vide svojim instrumentima, moćnim teleskopima, ono što nam je poznato, čini svega 5 procenata postojećeg. To je sve samo po sebi zanimljivo pa i činjenica da mi poznajemo zapravo tek majušni, gotovo neprimetan delić univerzuma.
Ali da se vratimo sudbini svemira. Tamna energija je toliko moćna da izaziva nepovratno širenje svemira. Svemir se širi i nikad neće prestati da se širi, nikad neće čak ni usporiti širenje i ono će se samo ubrzavati - do kraja vremena.
Sa našeg stanovišta biće to jeziva smrt, mada ne gora od toplotne koju smo pominjali na početku. Ali to nikog ne uzbuđuje suviše (mada ima izuzetaka).
Bruklin se ne širi
A ne uzbuđujuće nas jer će se tako nešto dogoditi kroz besmisleno, nepojmljivo mnogo vremena.
|
Iz članka Kada će smak sveta? Glavnu ulogu u odgovoru na pitanje sudbine univerzuma preuzima teorija po kojoj kosmos ima da se širi i širi... koliko dugo? Pa, toliko dok i samo pitanje ne izgubi smisao. Tada već svakako neće biti nikog da ga postavi i razmišlja o njemu. Glavni događaji tekli bi otprilike ovako. U prvih sto hiljada milijardi godina godina (i ne pokušavajte da zamislite toliki broj) većina planeta već će se survati na svoje, matične zvezde. Mali broj njih gravitacija drugih tela zavitlaće i odbaciti daleko u kosmičku pustoš da besciljno lutaju. Polako, potrošiće se materijal od koga se prave zvezde i njihov broj vremenom će opadati. Onda će doći dan kada će se i poslednja zvezda ugasiti i kosmos će utonuti u konačan, beskrajan mrak, mračniji od najtamnije olujne noći u šumi. Vremenom, zvezdani ostaci, crne zvezde, biće uhvaćene u smrtonosnu zamku. Veoma sporo, ali neumitno, one će u svom poslednjem plesu, po dugoj spirali prilaziti sve bliže i bliže središtu svoje galaksije gde ih čeka - džinovska crna rupa. U međuvremenu univerzum će se već proširiti daleko izvan sfere najsmelije ljudske mašte i tim bezmernim prostranstvom lutaće ono što je preostalo: crne rupe, veoma razređeni oblaci prašine, odbegle planete, crni ostaci nekadašnjih zvezda koje su izbegle nestanak u crnim rupama i fini prah subatomskih čestica, neutrina, pozitrona i možda još ponekih koje su nam sad nepoznate. Ali to nije kraj priče. Nakon toliko dugog vremena da ga nema smisla pominjati (1066 ili čak i 10100 godina, a ni za neuporedivo manje brojeve ne postoje imena) sve, pa i same crne rupe će ispariti. Jer, iako smo učili da iz crne rupe ništa, ama baš ništa ne može da izađe, one ipak, pod oređenim uslovima, emituju slabašno toplotno zračenje (uz ovu napomenu u popularnoj literaturi je obavezna i primedba da je do tog zaključka došao Hoking 1974. i da eto ispada da „crne rupe ipak nisu sasvim crne"). Ovo zračenje je malo i traje neizmerno dugo, ali kad vremena imate na pretek onda ono nije problem. Pa ni to nije sve. Na kraju se rastaču i sami atomi, pa i čestice od kojih su oni sačinjeni, na fotone i neutrine. I tada počinje večnost, jalova, bez fizičkih događaja. Ostaje još samo da i samo vreme stane. |
Ali, kažemo da nas (sem ponekog) konačna sudbina univerzuma ne obespokojava. Mnogo, mnogo ranije, mada ipak u nepojmljivo dalekoj budućnosti, nestaće i naša planeta, a sa njom čitav živi svet na njoj, nestaće i sama naša galaksija u sadašnjem obliku nakon sudara sa Velikom galaksijom u Andromedi. Sem toga mi imamo dovoljno događaja našoj lepoj planeti Zemlji koji samo iskaču pred nas oko kojih možemo i treba da se brinemo. Što ne znači da nas i sudbina univerzuma ne zanima 😊
Komentari
Pa baš i ne. Teorija o kraju svemira počiva na osmatračkim i teorijskim dokazima. Na osnovu njih tako izlazi i ne vidi se drugo objašnjenje, bar ne ono koje može da izdrži sva druga pitanja i potpitanja u vezi teme. Uostalom kako objasniti opažanje da su daleke supernove mnogo dalje nego što bi bile da se svemir ne širi ubrzano? A iz tog zapažanja proističe razumevanje sudbine univerzuma što je u saglasnosti i sa teorijom i modelima razvoja univerzuma. Zna se da će u dalekoj budućnosti nestati materijala za pravljenja zvezda, poznata je evolucija zvezda, zna se koliki je njihov životni vek, zna se sudbina planeta, pa čak i crnih rupa itd. Dakle, na osnovu poznatih činjenica – tako izlazi.
Svakako bi trebalo da napišemo neki članak na temu: kako nauka zna ono što zna, ali sada smo svi vrlo zauzeti oko kampa i ja mogu samo ovoliko, na brzinu da napišem. Ako nije jasno, javite se nekoliko dana nakon kampa.
Ovo ste izmislili. Ako rečima dajete značenje koje vam padne na pamet, dakle, proizvoljno, onda ne vredi da pričamo. Besmisleno je.
Citat:I ovo ste izmislili. Kad čovek navede nešto primera radi, radi jasnijeg objašnjenja onda to nije skretanje pažnje.
Citat:Naprotiv, vi skrećete pažnju na nešto što nije tema razgovora. Na vašu tvrdnju „čovjek se nakon smrti transformira u skup atoma i molekula - daklem u drugo fizikalno stanje, koje ne vidim zašto bismo i dalje zvali čovjekom. - i dalje stoji moja primedba: svemir se nakon „smrti“ transformira u još sitnije čestice od atoma i molekula, dakle u drugo fizikalno stanje koje ne vidim zašto bismo i dalje zvali svemirom“.
Ovo dalje što ste napisali je imputacije, stavljate mi u usta ono što nisam rekao. Sem toga to je prazno mudrovanje – ili početak trolovanja, a trolovanje u AM nije dozvoljeno.
Hmm, ne shvatam. Demagogija znači obmanjivanje lažnim izjavama i obećanjima kako bi se izazvala mržnja, pohlepa i paranoja (Vikipedija), tj. obmanjivanje i zavođenje naroda radi sticanja moći itd. itd. (velikirecnik.com)
Ne razumem kako je ovo što sam napisao demagogina.
Citat:OK, ali i svemir se nakon „smrti“ transformira u još sitnije čestice od atoma i molekula, dakle u drugo fizikalno stanje koje ne vidim zašto bismo i dalje zvali svemirom
Citat:Pa toj logici i vi biste morali prvo da definirate što je to čovjek, da bi tek onda tvrdili da se nakon smrti promenilo njegovo fizikalno stanje, kako kažete. (Uzgred, trebalo bi da definišete i pojam smrti). Međutim to ne radite jer je besmisleno definisati nešto što se podrazumeva da znamo, ili je bar definisano u raznim rečnicima i enciklopedijama .
Slazem se da ima nekih logickih paradoksa. A uglavnom nastaju kada se ogranici manevarski prostor tvrdnjama da je svemir ogranicen, da znamo njegovu velicinu, da je nastao iz nicega i slicno. Meni je puno realnija opcija da je ovaj, danasnji svemir jedan od mnogobrojnih ciklusa pretakanja materije i energije i da ce se na 'kraju' pretociti po ko zna koji put u 'novi' svemir, a mi cemo ovom logikom iz teksta tvrditi da je to kraj.
"Da ali po tome ispada da je npr. čovek besmrtan jer se nakon smrti samo transformiše
Pod univerzumom u kontekstu članka podrazumeva se ovakav sadržaj svemira i ovakva njegova forma koju ima sada"
Kao prvo, ovo je čista demagogija, jer se podrazumijeva da se radi o sveukupnosti tvari i energije.
Kao drugo, čovjek se nakon smrti transformira u skup atoma i molekula - daklem u drugo fizikalno stanje, koje ne vidim zašto bismo i dalje zvali čovjekom. Daklem se jedno bio-fizikalno-k emijsko stanje koje zovemo čovjek, pretvorilo u drugi oblik, u skladu s pretvorbama tvari i energije. Nemojmo u to miješati lingvističke nazive.
I kao treće, prvo biste morali definirati što je svemir, a tek onda tvrditi "podrazumeva se ovakav sadržaj svemira i ovakva njegova forma koju ima sada". Što to ima "sadržaj i formu kao što je sada"? Vodite se kružnim razmišljanjem definiriajuć nešto za što niste rekli ŠTO je (daklem, ŠTO je univerzum), već o nečem nedefiniramom tvrdite da ima "sadržaj i formu kao što je sada"! To je kao da me pitate što je QWERTZ, a ja vam odgovorim da je to ono što ima "sadržaj i formu kao što je sada". :) :) :)
Da ali po tome ispada da je npr. čovek besmrtan jer se nakon smrti samo transformiše
Pod univerzumom u kontekstu članka podrazumeva se ovakav sadržaj svemira i ovakva njegova forma koju ima sada
*(još ranije pretpostavljalo se da svemir postoji oduvek i da je večan ali se to pokazalo nemogućim)
Ove dvije tvrdnje imaju smisla samo ako se točno definira što je univerzum, kozmos, svemir, vasiona. Ako je to SVE što postoji - onda je on vječan i nikad neće nestati, već se samo transformirati u drugi oblik, točnije - drukčije fizikalno stanje. I to je sve. Čak je i beskonačan, od beskonačnosti koje mi vidimo tek djelić, koji onda preuzetno smatramo univerzumom, ne videći da zapadamo u logičke paradokse. Jedno od osnovnih spoznaja svekolikog fizikalnog (općenito, ljudskog) iskustva je, da su tvar i energija (jednom rječju - materija) neuništive, već se samo mogu pretvarati iz jednog oblika u drugi. Šteta što i veliki fizičari u svojim popularnim "objašnjenjima" ustvari zavode laike (recimo da je sviemir nastao iz ničega - što nikako nije i stina, a svakako je suprotno prethodnoj tvrdnji o neuništivosti materije). :) :) :)
RSS kanal za komentare na ovaj post