Allan PoePoslednji veliki roman Poa (1809 – 1849), napisan 1848. godine, godinu dana pre njegove, prerane i nedovoljno razjašnjene smrti. Kod nas je ovaj roman nekako zapostavljen i objavljen je prvi put tek 2013. godine, u izdanju Službenog GLASNIKA.

Pre desetak godina, u Njujork Tajmsu se pojavio naslov: “Šta je Po znao o kosmologiji?” Odgovor je glasio: “Ništa. A ipak, bio je u pravu.”

 

Ovo je esej o materijalnom i duhovnom univerzumu, u božanskom razumevanju Poa. U njemu, pored ostalog, Po govori o večnom, oscilantnom univerzumu, koji se trenutno širi i koji je Večno, živo jedinstvo. Po je smatrao, da je činom Stvaranja, sva materija u kosmosu raspršena iz jedne tačke, pa je logično zaključiti da se kosmos širi.

Piše o univerzumu koji on poima intuitivno, na osnovu svog osećaja da ima direktan odnos sa energijom univerzuma, jer je i sam, kao i svaki drugi atom, deo te iste energije, tj. deo univerzuma. Tek je 1929. godine, na osnovu posmatranja stotina galaksija i izmerenih crvenih pomaka njihove svetlosti, otac moderne astronomije Edvin Habl, zaključio da se sve galaksije razmiču – udaljavaju jedna od druge, dakle – svemir se širi. „Što je galaksija dalje od Zemlje – to se brže udaljava“, a to znači da se univerzum ubrzano širi. Ovaj zaključak je danas poznat kao Hablov zakon.

Čak ni Ajnštajn nije odmah prihvatio uočeni fenomen, pošto je bio zastupnik statičnog kosmosa i osećao se neprijatno, pošto je u razradi svoje slavne teorije Opšte relativnosti i sam došao do istog zaključka, ne na osnovu merenja, nego su jednačine tako nalagale. On se, međutim, plašio da ospori Njutnovu ideju statičnog kosmosa. Zbog toga je u svoje jednačine uveo tzv. kosmološku konstantu lambda, koja je “uravnotežila” silu širenje, tako da kosmos ostane “statičan.”

U to vreme se smatralo da sila širenja potiče od Velikog praska (Big Bang, BB) i da će jednom izgubiti snagu, pa će, pod dejstvom gravitacione sile ukupne mase kosmosa, sve početi da se vraća unazad, tj. kosmos će početi da se sažima, da bi završio u Velikom slomu/sažimanju (Big Crash).

Posle nalaza sondi COBE i WMAP, kao i teleskopa “Habl” i “Plank”, astronomi su zaključili da sila koja razmiče galaksije i razvlači prostor-vremensko tkanje, ne potiče od BB, već se radi o nepoznatoj, tamnoj energiji izvan horizonta “vidljivog” kosmosa. Ta energija čini 68,3% njegove ukupne energije i sve više ubrzava širenje kosmosa.

Belgijski, protestantski sveštenik, Žorž Lemetr, bavio se kosmologijom, želeći da dokaže da i zvanična nauka potvrđuje teološki stav, da je postojeća tvorevina najuverljiviji dokaz o postojanju samog Tvorca. U stvari, dokazuje da je kosmos – čin stvaranja.

Proučavajući Ajnštajnovu teoriju Opšte relativnosti, bio je oduševljen spoznajom da jednačine upravo dokazuju tu ideju. Činjenica da se kosmos širi, može značiti samo jedno – kosmos je morao početi jednom u vremenu (a sa njim i vreme), a nešto tako ogromno i nesagledivo, ne može nastati samo od sebe, pa je logično da je stvoreno. Ako postoji tvorevina, ona nepobitno dokazuje da postoji i tvorac. Kao polaznu „tačku“ Lemetr je uveo pojam „superatoma“ (praatoma, iskonskog jezgra), kao izvorišta nastanka materije i kosmosa u celini. Lemetr je razradio do tančina sve Ajnštajnove jednačine Opšte relativnosti i poslao mu. Ovaj je samo kratko odgovorio da on ne zna dovoljno matematiku. I na zvaničnim konferencijama, najpoznatiji naučnici, uključujući i ser Artura Edingtona, su odbacili Lemetrovu ideju. Neki su joj se i podsmevali.

Ipak, na jednom skupu astronoma i fizičara u L. Anđelosu, 1930.godine, na kome je glavna tema bio upravo nalaz Edvina Habla o širenju kosmosa, Lemetr je smatrao da je pravi trenutak da još jednom izloži svoje ideje i ubedi naučnike da je univerzum stvoren iz početnog „praatoma.“ Ajnštajn je primorao Lemetra, da na licu mesta, pred svima, izvede matematičke dokaze o svojoj ideji. Lemetr je upravo to uradio, nakon čega je Ajnštajn priznao da je pogrešio i rekao da je kosmološka konstanta „njegova najveća zabluda.“

Ironično je, međutim, da savremeni nalazi istraživačkih sondi COBE (1996. i WMAP 2003.) o mikrotalasnom, pozadinskom zračenju kosmosa (2,74K), uz kasnija osmatranja teleskopa „Habl“ i „Plank“, govore da ukupna temperatura kosmosa opala za 1100 puta, od vremena formiranja prvih stabilnih atoma (uglavnom vodonika i nešto helijuma), oko 387 000 godina posle BB i temperature kosmosa u tom trenutku od 3000K.                         

Planck satellite cmb

Kosmičkakrotalasna pozadina na 2,735K, kako se vidi sa Plank satelita. ESA

To znači da se kosmos širi i posledično tome hladi, pod dejstvom nepoznate tamne energije, pa je lambda dobila novo poreklo, ali je zadržala funkciju. U trenutku Velikog praska temperatura je bila enormna,10e32K da bi, za proteklih 13,8 milijardi godina, koliko je star univerzum, opala na svega 2.74K u današnje vreme.

Gustina materije u kosmosu je označena slovom omega. Pojednostavljeno: omega sažima, a lambda širi prostor-vremensko tkanje svemira. Ranije se mislio da je omega jača i da će kosmos završiti u Velikom sažimanju (Big kraš). Nalazi u zadnjih 20-tak godina, govore da se kosmos ubrzano širi, tj. da je lambda jača i da će se u dalekoj, dalekoj budućnosti sve raspasti/rasplesti, a ostaće samo energija praznog prostora. Konačno će se i prostor pocepati i kosmos će završiti u Velikom rascepu (Big rep). Neki govore o vremenskoj skali reda: (10e120)30 godina.

No, nije Lemetr prvi smislio ideju „praatoma“, nego baš Edgar Alan Po, tvrdeći da svojstvo materije da privlači drugu materiju, navodi na logičan zaključak, da je nekad sva materija morala biti na jednom mestu, a da je činom Stvaranja, raspršena u formi atoma, širom kosmosa. “Voljom i činom Tvorca, koji je stvorio svet da bude baš takav kakav jeste, određeno je i mesto čoveka u njemu. (Lemetr je dosta čitao romane Poa). Neki naučnici, teoriju kreacionizma dokazuju upravo ovim stavom, razrađenim kroz ideju „Jakog antropskog principa“, koji se pojednostavljeno može sažeti u stav:

“Činjenica, da je sve ovako kako jeste, tj. da je sve tako fino podešeno i udešeno na našoj planeti (postojanje tečne vode u ogromnim količinama; plodno, rodno i mineralima bogato tle; pogodna temperatura tla od prosečnih 14C; * (sad je 15,5C); povoljna veličina, masa i geologija planete; podesna rotacija i revolucija; odgovarajuća gravitacija i magnetno polje; na idealnoj udaljenosti od Sunca; Mesec kao stabilizator zemljine rotacije; povoljni vremenski i klimatski uslovi ...), sa neophodnim prisustvom inteligentnog bića, tj. čoveka, kao vrhunskog dokaza samog principa, posmatrača i uživaoca blagodeti same tvorevine, govori o činu stvaranja.“ Zbog toga, neki naučnici misle da smo, mi ljudi, jedinstveni i sami u Svemiru.

Ovakva pozicija naše planete i prostor oko nje (otprilike između Venere i Marsa), zajedno sa svim povoljnim uslovima o kojima je gore rečeno i još nekim, u planetologiji i astrobiologiji nazivaju “nastanjivom zonom”; “retkom zemljom”; “područjem zlatokose.”

*U ono vreme niko nije ni slutio da se klimatski uslovi na Zemlji mogu izmeniti toliko, da zaprete opstanku civilizacije.

Iako ovi, i brojni drugi navodi se čine opčinjavajućim, sugestivnim i uverljivim, oni ipak nisu rezultat ciljanog izbora i “injžinjerskog” poduhvata samog tvorca, nego rezultat delovanja postojećih fizičkih sila i zakona koji njima upravljaju.

Planete, recimo, nisu morale uopšte biti ovako raspoređene. Nauka prosuđuje odnose u solarnom sistemu na osnovu sadašnjeg stanja. Ali, ukazuje na činjenicu, da su faktori od kojih je zavisilo kako će od prasunčeve izmaglice, nastale nakon eksplozije supernove, nastati jezgro buduće zvezde/sunca, a od ostatka gasa nastati nebule i kasnije planete, sateliti i sve ostalo što će kružiti oko sunca, veoma brojni: počev od onih iz najdubljih kosmičkih daljina; preko uticaja matične galaksije, spiralnog kraka u kome je Sunce nastajalo; gustine i rasporeda gasovitih nebula koje su nastavile da se vrte oko mladog Sunca; formiranja drugih zvezda, ili eksplozija supernovih u neposrednoj blizini i još niza uticaja gravitaci-one i EM sile.

Zakon o održanju ugaonog momenta je održan (konzervisan) i od njega zavisi kako će se novonastala nebeska tela rasporediti; kojom će se putanjom i brzinom kretati u jednom, relativno zatvorenom sistemu, kakav je i naš solarni sistem. Ima još naučnih dokaza koji osporavaju zavodljivost antropskog principa.

Ruski naučnik, prof. matematike i meteorologije na Univerzitetu u Sankt Petersburgu, Aleksandar Fridman, dao je najelegantnije rešenje Ajnštanovih jednačina o Opštoj relativnosti. Izveo je svoje – Fridmanove jednačine, koje dokazuju da se kosmos širi. On je tvorac ideje o inflaciji („naduvavanju“) univerzuma, te se smatra ocem Kosmološkog inflacionog modela, kojim se, pored još nekih dokaza, ideja Velikog praska naučno potvrđuje kao tačna. (I on je dosta čitao E. A. Poa.)

Takođe je ironično, da je izraz Veliki prasak, smislio najveći protivnik ideje o Velikom prasku. Najpoznatiji britanski astrofizičar i kosmolog toga vremena i glavni pobornik ideje o stvorenom i statičnom kosmosu, ser Fred Hojl.

Oko 1950. godine, u jednoj od svojih brojnih naučnih popularno radio-emisija na BBC-u, Hojl je, u šaljivom tonu, prvi predložio za svoje kosmološke protivnike podrugljiv izraz "veliki prasak" ("ti ljudi, zaista veruju da je sve što postoji otpočelo jednim velikim praskom", engl. big bang). Pežorativni prizvuk je u međuvremenu nestao, a naziv ostao trajno. Čak je dobio početno veliko slovo.

Njutn je otkrio zakone kretanja nebeskih tela i zakon gravitacije, ali nije ništa rekao o poreklu gravitacione sile, iako je bio svestan tog nedostatka u samom zakonu.

U svojoj teoriji Opšte relativnosti, Ajnštajn će otkriti da svemir nije „navijen“ i pušten da radi kao statičan i nepromenljiv mehanizam, već, da se tela drže u dinamičkom odnosu zahvaljujući osnovnom svojstvu gravitacione sile „delovanja na daljinu“, tako da „sve deluje na sve drugo.“ Prema „principu ekvivalencije“: „masa govori prostoru kako da se krivi – prostor govori masi kako da se kreće.“ Kad velika masa (npr: sunce 1.989e30 kg), savije okolni prostor oko sebe, time je i prostor „rekao“ ostalim telima kako da se kreću, tj. da kruže oko glavne mase, tačnije, oko centra sistema mase, koji ponekad može biti i izvan Sunčevog kruga, sledeći savijenu putanju prostora. Iz istih razloga, oko Sunca kao velike mase, savija se i svetlost udaljene zvezde iza Sunca. To je jedan od prvih dokaza ispravnosti Ajnštajnove teorije Opšte relativnosti. Ajnštajn je tačno izračunao paralaksu te zvezde, a ser A. Edington, merenjem te paralakse, 1919. godine, prilikom pomračenja sunca. Izmerene vrednosti su se poklopile sa Ajnštajnovim predviđanjem i računom.

Džordž Gamov je bivši student A. Fridmana i jedan od najperspektivnijih fizičara carske Rusije. Posle dva neuspela pokušaja, pobegao je u SAD 1933. godine. Gamov je upravo zastupao Fridmanovu ideju o širenju univerzuma preko svoje hipoteze o postepenom hlađenju univerzuma.

Tvrdio je (tada, 1948. godine), da je temperatura pozadinskog zračenja univerzuma oko 5K. (100 god. posle Poa). Gamov se poslužo iskustvom iz života. Ako, iskusan izviđač/skaut opipa pepeo nedavno ugašene vatre, može na osnovu toplote pepela suditi o vremenu kad je vatra gorela. Primenjujući istu logiku, Gamov je postavio je tezu: „Ako izmerimo, dovoljno precizno, sadašnju temperaturu kosmosa, možemo procenjivati i izračunati prilično tačno i pouzdano pre koliko vremena je „gorela vatra“ Velikog praska. Matematičke proračune je izvrsno izveo i dokazao hipotezu, njegov student Hans Bete, (kasnije dobitnik Nobelove nagrade za dokaze o prvobitnoj bariogenezi i nukleosintezi hemijskih elemenata). (I to je bila ideja Gamova, koga nikad nisu ni nominovali za Nobelovu nagradu, uprkos obilju njegovih genijalnih ideja).

Američki fizičari i astronomi Arno Penzijas i Robert Vilson, podešavajući-kalibrišući rog-antenu za potrebe radiokomunikacija Bellove kompanije, slučajno su 1964. godine otkrili radio šum, čije poreklo nisu mogli utvrditi niti otkloniti, a ometao je kalibraciju antene. U početku su njihovi nalazi odbačeni, ali su kasnije, na predlog astronoma Roberta Dika, prihvaćeni da je šum, u stvari, mikrotalasno (toplotno) pozadinsko zračenje, tj. relikt (ostatak) prvobitne svetlosti i toplote Velikog praska. Za ovo otkriće dobili su 1978. godine Nobelovu nagradu.

Dok je sonda COBE (Cosmic Background Explorer (COBE) mission), emitovala satelitske podatke o toplotnoj neravnoteži univerzuma, koji su se u dlaku poklopili sa grafikom koji je, još 1948. godine nacrtao upravo Gamov, salom se prolomio gromki i dugotrajni aplauz. Bilo je prisutno preko 150 naučnika različitih profila. Gledali su u nešto što je san svih naučnika, a to je trenutak u kome se nalazi eksperimenta potpuno poklapaju sa teorijskim predviđanjima. Kolektivno su doživeli tzv. „Galilijev trenutak“. (bacanjem jedne gvozdene i druge drvene kugle sa tornja u Pizi, ustanovio je da su pali istovremeno na zemlju. To je bio prvi opit-eksperiment u fizici). Podaci o pozadinskom zračenju još detaljnije i preciznije su potvrđeni nalazom druge sonde u eksperimentu WMAP, 2003. godine. Najdetaljniji i još uverljiviji dokazi su pribavljeni osmatranjem teleskopa „Habl“ i „Plank“. Na osnovu podataka koje su oni prikupili, procenjena starost univerzuma od 13,7 milijardi godina, potvrđena je veoma uverljivo na 13,8 milijardi godina, a Veliki prasak je stekao punu validnost kao naučno zasnovana teorija o nastanku i evoluciji kosmosa, koji se ubrzano širi.

COBE Satellite

NASA-in satelit Cosmic Background Ekplorer (COBE) lansiran je da istraži kosmičko mikrotalasno pozadinsko zračenje. Tačke podataka su prikazane, superponirane na teorijskoj krivoj crnog tela.

kriva

Ovi podaci su prilagođeni od Mather, J.C., et al., Astro. Jour. 354, L37 (1990).

Uklapanje Plankove formule zračenja je toliko precizno da pruža snažnu potvrdu ideje da je to ostatak ekspanzije Velikog praska.

Crvena linija predstavlja predviđanje Gamova iz 1948. g, a tačke su podaci sat. COBE. Gledajući kako se nalazi poklapaju sa predviđanjem, starim preko 50 g, naučniči u sali su doživeli „Galilejev trenutak“ - ogromno oduševljenje, divljenje i ushićenje. Nikola Tesla je takve trenutke u svom radu nazvao „Poljupcem Boga“, sa kojim se ništa ne da uporediti.

 

Komentari

  • polux11 said More
    Naljutiće se Kinezi što njihove... 21 sati ranije
  • Boris Saksida said More
    Neka vam uspije,baš lepo!!!!!!!lp 1 dan ranije
  • Baki said More
    Dobar izbor. Kakva je budućnost... 2 dana ranije
  • Baki said More
    Prvo zabeleženo zapažanje T CRB-a... 3 dana ranije
  • Dragan Tanaskoski said More
    Mars je imao aktivno magnetno polje u... 5 dana ranije

Foto...