21.08.2022..
| Prvi deo: | Kako zaista izgleda devojka? |
Naša čula su kreirana prema našim potrebama i dobro nas služe u svakodnevnom životu. Ali ona nisu savršena. Mi ne vidimo boju očiju ove devojke sa velikog rastojanja. Treba da se približimo da bismo videli da ona ima smeđe oči.
 |
 |
Kad smo kod boja, hajde da nešto razjasnimo. Boje zapravo ne postoje, one su naša uobrazilja. Postoje zraci koji se odbijaju od predmeta (ili ih sam predmet isijava), a naše oko informacije o njima šalje centru u mozgu. U tom centru se kreira slika posmatranog predmeta i dobija utisak o boji. A taj utisak zavisi od talasne dužine svetlosti, od kraktaristika površine predmeta od koga se ona odbija i od građe oka. Bilo šta od toga da promenite, menja se boja. Boje u sumraku su drukčije od onih po suncu.
Trava ima zelenu boju ne zato što jeste zelena, nego zato što od sebe odbija zelenu boju - tj. odbija zrake talasne dužine koje vidimo kao zelenu boju. Zrake ostalih talasnih dužina upija. Koje zrake neki predmet odbija, a koje upija zavisi od karakteristika atoma koji grade njegovu površtinu.
Naravno, mi vidimo samo jedan uzan opseg zračenja, koji se često naziva: vidljiva svetlost. Oko je slepo za zrake izvan tog opsega.
|
Obrnuti svet Svetlosni zraci koji ulaze u oči prelamaju se u sočivu oka i takva, obrnuta slika, se sprovodi do centra u mozgu, gde se ona ponovo obrće, tako da je dole dole, a gore gore. Svaki teleskopdžija zna da astronomski teleskopi daju obrunutu sliku posmatranog objekta, što nije ni od kakvog značaja za posmatrača, jer u svemiru ionako ne postoji „gore“ i „dole“. Međutim, za svakodnevni život na zemlji važno je da znamo šta je gore, a šta dole i zato mozak obrće sliku primljenu od oka. Ali... da li mozak zaista obrće sliku? Postoji zanimljiv eksperiment iz prošlog veka koji u svojoj čuvenoj knjizi „Elementi psihologije“ navode Kreč i Kračfild. U eksperimentu je dobrovoljac nekoliko nedelja nosio specijalne naočare koje su obrtale sliku tako da je on sve video naopako. U izveštajima stoji da je on prvih dana imao ogromnih problema i u najbanalnijim situacijama. Bio je dezorijentisan, pružao je ruke u pogrešom pravcu, nije mogao da pogodi viljuškom meso u tanjiru, trebalo mu je mnogo vremena da nožem iseče zalogaj itd. Ali, vremenom se privikao na obrnuti svet i posle nedelju dana nepogrešivo je radio sve što i ranije. Na pitanje da li svet vidi obrnuto odgovorio je: „Voleo bih da me to niste pitali. Sve je izgledalo sasvim normalno dok me niste iznenadili postavljenim pitanjem. Kada se setim kako je to izgledalo pre nego što sam stavio sočiva, moram odgovoriti da sada sve izgleda izokrenuto. Ali pre nego što ste mi pitanje postavili bio sam potpuno nesvestan toga i uopšte nisam razmišljao o tome da li je slika normalna ili izokrenuta. |
E sad, ma koliko se približili ovoj devojci ne možemo da vidimo od čega je ona sastavljena, jer naše oči nisu u stanju to da vide. Ali znamo da se sve materijalne stvari, pa tako i devojka, sastoje od atoma. U proseku jedna lepa devojka tipične težine ima 6 milijardi milijardi milijardi atoma. To se skraćeno piše 6 x 1027
|
Profesor fizike, dva astronoma, konobarica i ja u rešavanju važnog pitanja.
Da bih saznao koliko atoma ima jedna devojka obratio sam se za pomoć profesoru fizike Dušanu Mrđi. Očekivao sam da on otprilike kaže neki broj. Pošto ja ne znam odgovor prihvatio bih svaki iznad milijardu, recimo 5 milijardi, ili 4 triliona, meni je svejedno jer su ti brojevi toliko veliki da ih ja ionako ne shvatam, ali prof. Mrđi zacakli oko, sav se ozari i reče: Daj papir i olovku. Našao se u elementu. Zatim je počeo da piše i drži predavanje. Dva astronoma su Ratko Miljkovac i Rade Marjanović koji su, pili pivo i s razumevanjem se smeškali jer su sve shvatali, a ja sam samo raširio oči. Operacije nije prošla bez problema koji je iskrsao u samom početku jer je trebalo da odredimo težinu tipične devojke. Mrđa je tvrdio da je to 55 kilograma, ali meni se učinilo malo suviše. Kako smo bili na Petrovaradinskoj tvrđavi u restoranu, zamolio sam kelnericu da nam oda tajnu. Nismo je pitali za njene kile, iako je ona potpuono odgovarala našem zamišljenom prototipu, jer je bila mlada i lepa (ovo drgo nije bitno, ali ipak institiram na tome). Rekla je: Pa zna se. Između 50 i 60 kilograma! Eh, čovek se uči dok je živ. Mrđa me je samo značajno pogledao i rekao: Vidiš! |
Prema tome ako hoćete da pričate o realnom izgledu devojke razmislite o atomima. Devojka, kao i svi drugi objekti u suštini je samo gomila atoma koje mi vidimo na jedan način, a koji zavisi od sposobnosti naših čula i mozga koji primljene informacije obrađuje. Mozak stvara sliku, veoma nerealnu, jer devojka nije ni visoka, ni lepa, ni obojena, ona je skup atoma. Atoma koji divljaju u stalnom kretanju, koji titraju, zrače i upijaju zrake.
Da parafraziram Platona: u našem oku devojka je samo senka ideje devojke. To što mi vidimo, pipamo, čujemo itd. samo je naša predstava organizovane gomile atoma, od kojih se odbija svetlo koje mi opažamo pa kažemo: gle kako je ona devojka lepa. Ima smeđe oči.
 |
 |
| Fizički posmatrano, devojka je organizovan skup atom |
Ako u obzir uzmemo i predmete oko devojke onda bi ona izgledala nekako ovako |
I sad, šta je realnost? Kako devojka zaista, realno izgleda? Da li ona stoji, leži ili je okrenuta naglavačke? Da li je vitka, lepa ili nije? Ona nešto od toga postaje tek u našoj svesti. Dok je ne pogledamo ona nije ništa od toga. Možda je dobar odgovor na pitanje kako zaista izgleda devojka dala naša čitateljka Vesna Stamatov, koja je napisala: „Devojka je onakva kakvom je pravi emocija posmatrača.“
| Prvi deo: | Kako zaista izgleda devojka? |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
