Istraživanja relativno nove naučne grane tzv. evolucijske psihologije u poslednjih nekoliko decenija pokazala su da se religija razvila kao nusprodukt kognitivnog razvoja čoveka i prilika koja mu je omogućila kvalitetniji opstanak tokom evolucije.

Mehanizmi koji je omogućuju i danas su duboko usađeni u našu psihologiju, rekao je na predavanju "Evolucija religioznosti" u dvorani Matice Hrvatske Igor Mikloušić psiholog s Instituta Ivo Pilar. 

Autor popularnog bloga "Darvinova ispovedaonica" istakao je da je religioznost jedan od najraširenijih ljudskih fenomena koji se zatiče u svim civilizacijama sveta. Nauka se religijom bavi od kada postoji, a ključna pitanja na koja je pokušala da odgovori jesu koliko je religija utemeljena u našem umu, kao i koji je njen izvor. 

Upravo ovo drugo pitanje područje je istraživanja evolucijske psihologije, objasnio je Mikloušić. 

U početku je u nauci bilo gotovo blasfemično govoriti o evoluciji uma. Teorija evolucije bila je prihvatljiva samo "od vrata nadole", odnosno samo kada se govorilo o razvoju tela. Um se tada gledao kao tabula rasa. Međutim, u novije vreme postalo je jasno da je on svojevrsna adaptivna kutija s alatima koji su nam omogućavali da savladamo probleme ključne za preživljavanje. 

Evolucijska teorija svojim je istraživanjima ponovno u fokus vratila teme kao što su roditeljstvo, nasilje, delinkvencija, saradnja i altruizam. 

Primera radi, saradnja je bila jedan od velikih problema integracije u evolucijsku teoriju jer je bilo teško objasniti odakle koreni altruizma ako smo biološki sebična stvorenja. 

Studije su pokazale da se čovek ne brine samo za svoj opstanak, već i za preživljavanje svojih gena u čemu je važnu ulogu imala zajednica. 

Kada je reč o religiji, evolucijsku psihologiju izuzetno zanima delovanje evolucijskih pritisaka na njene specifične aspekte kao što su rituali koji se razlikuju među verama, ali su svojstveni svim religijama. 

Još je Čarls Darvin primetio da je u svim društvima postojala ideja o paranormalnom, ako već ne i o religiji. Ali, čemu je ona mogla da služi? 

Ugledni kognitivni naučnik Danijel Denet smatra da je mogla da ima tri funkcije: prvi je uteha, odnosno nošenje sa stresom; drugi je spoznaja – kada ne možemo da shvatimo pravu narav prirode, rupe popunjavamo natčovečanskim, a treći je zajednica – religije omogućavaju koheziju. 

Bog u mozgu

Prva istraživanja evolucije religioznosti krenula su 1990-ih potragom za Bogom u mozgu. Neko vreme bilo je popularno govoriti da postoji centar za Boga ili Božji gen ili se pak igrati kacigom za religiozna iskustva. Nažalost, većina tih studija nije dala naročito vredne rezultate. One su bili uglavnom deskriptivne, a identifikovani centri u mozgu mogli su da se povežu i s nizom drugih funkcija. Ipak, zanimljivo je da je još Mikelanđelo u Sikstinskoj kapeli naslikao Boga i anđele tako da se u grupi jasno vide obrisi mozga, locirajući tako Boga u mozgu. 

U svakom slučaju, deo tela koji je značajno porastao u poslednjih 2 miliona godina bio je upravo mozak. 

Pretpostavlja se da je na to uticao razvoj jezika i naša sposobnost da predviđamo ponašanje drugih i potreba da ih nadmudrimo. U tako stvorenoj trci čovek je morao da trči samo da bi ostao na mestu, odnosno da ne zaostane za suparnicima. 

Foto: Simon Howden / FreeDigitalPhotos.net

Teorija uma

Pretpostavlja se da je kroz ovaj proces čovek konačno razvio samosvest odnosno tzv. teoriju uma koja nije tako napredna kod ostalih primata. Neki oblik religioznosti uočen je i kod majmuna ali samo u tragovima, dok je ona kod nas toliko izražena da se možemo nazvati homo religiosis ili paranormalis. 

Što je teorija uma? To je zapravo kognitivni mehanizam, a ne naučna teorija o umu. Mi smo ti koji imamo teoriju uma, odnosno mi prepoznajemo da i drugi imaju um kojim percipiraju nas. Jedno ispitivanje poznato kao test Sally i Anne, pokazalo je da mala deca nemaju tako razvijen osećaj za prepoznavanje nezavisnog uma drugih. U tom testu Sally stavlja lopticu u korpu i izlazi iz sobe. Dok je Sally odsutna, Anne uzima lopticu i premešta je u kutiju. Sally se konačno vraća u sobu, a deca treba da odgovore gde će prvo potražiti lopticu. 

Starija deca, koja imaju razvijenu teoriju uma, reći će "u korpi" pošto shvataju da Sally nije videla premeštanje loptice. Međutim, mala deca odgovoriće "u kutiji" jer misle da svi znaju isto što i ona – uključujući i roditelje i Boga. 

Drugim rečima, za malu decu svi smo bogovi. Prateći teoriju uma naučnici su zaključili da će jedan njen deo, uprkos odrastanju, ostati nerazvijen pa će predstavljati temelj za doživljaj duhova ili bogova – umova bez tela. 

Pamćenje protivintuitivnog

Drugi kognitivni temelj percepcije natprirodnog je pamćenje. Naime, pokazalo se da najbolje pamtimo stvari koje su minimalno protivintuitivne, odnosno koje malo odudaraju od normalnog. Takvo je pamćenje bilo evolucijski povoljno jer je bilo važno prepoznati i najmanje promene u prirodi. To se posebno ogleda u činjenici da deca dobro pamte priče u kojima likovi imaju sve normalne osobine, ali uz mala odstupanja poput životinja koje govore. 

Na sličan način lako ćemo zapamtiti osobe koje imaju uobičajena svojstva poput osećanja, govora i misli, ali su nevidljive. Tako dobijamo duhove ili duše. 

Hiperaktivni mehanizam detekcije namera

U evoluciji čoveka bilo je takođe vrlo korisno biti malo paranoičan. Naime, kada bi naši preci u savani začuli neke šumove, za njih je bilo bolje da budu malo previše oprezni nego neoprezni. Zbog toga mi danas često u zvucima, aktivnostima i drugim signalima oko nas prepoznajemo nečiju nameru čak i kada je nema. Osim toga, ljudi su jako prilagođeni traženju uzoraka i prepoznavanju likova. 

Kada vidimo jednu crtu i dve tačke, odmah u njima vidimo lice - ta naša intuitivna paranoidnost i sposobnost da spajamo nespojivo čini nas jako sklonim bizarnim verovanjima, što je, između ostalog, važan temelj za stvaranje teorija zavere. 

Verovanje u zagrobni život

Još jedna ljudska osobina koja ide u prilog religioznosti je naša sklonost da verujemo u zagrobni život. Zamislite sledeću priču: Marko se vraća kući s posla. Žena ga čeka s lepim ručkom za godišnjicu braka. Međutim, u naletu kamiona Marko gubi život. Sada pokušajte da odgovorite na pitanja: 

1. Nakon što je umro da li je još uvek gladan? 
2. Hoće li ikada ponovo jesti? 
3. Može li videti lekare koji pokušavaju da ga ožive?
4. Da li želi da bude živ? 
5. Misli li još uvek na svoju ženu? 

Na prva pitanja koja se tiču bioloških stvari većina ljudi lako će odgovoriti negativno, jer je nama dobro poznato kako to izgleda kada nismo gladni ili žedni. Međutim, na ostala, koja se tiču naših emocija ili želja, mnogi će odgovoriti potvrdno jer je nama teško da pretpostavimo kako izgleda biti bez njih. Zanimljivo je da će čak i ateistima trebati više vremena da na ova poslednja pitanja odgovore negativno. 

To se naziva teorijom ograničene simulacije. Mi pretpostavljamo da postoji život nakon smrti jer ne znamo kako bi izgledalo da ne postoji. 

Navedene osobine su evolucijski nusprodukti, potrebne su nam za preživljavanje, a razvile bi se nezavisno od toga da li želimo da verujemo u natprirodno ili ne. 

Foto:think4photop / FreeDigitalPhotos.net

Teorija adaptacije

U evolucijskoj psihologiji postoji i teorija prema kojoj je religija biološka ili čak kulturna adaptacija, odnosno promena koja pomaže opstanku jedinke ili zajednice. 

U tom kontekstu postoji i teorija da se religioznost razvila kao adaptivni sistem koji nam omogućava da se suočimo s idejom da smo smrtni. 

Zamislite prvog pračoveka čiji se mozak dovoljno razvio da postane svestan svoga postojanja, ali istovremeno i umiranja. Zbog povećanog straha od smrti on je podložan depresiji i stoga je nefunkcionalan. Dakle, razvoj inteligencije nosi određenu dobrobit i odgovarajuću štetu. 

Religioznost bi se tu mogla javiti kao sistem koji se nadograđuje na našu samosvest i omogućava nam da budemo funkcionalni uprkos spoznaji o smrtnosti. 

U adaptacijskoj teoriji vrlo je važno i shvatanje onoga što religija može da učini za grupu. Dobar primer za ovo su džainistički isposnici. Oni žive goli i hrane se isključivo minimalnim darovima u hrani, a i njih prihvataju samo od ljudi u čiju čistoću nemaju nikakve sumnje. 

Ovakvo ponašanje za njih je evolucijski nepovoljno, međutim, dobro je za celu grupu jer se ona trudi da deluje u skladu sa svojim pravilima, a isposnici deluju kao svojevrsni nadzornici u sistemu. 

Porodice koje ne deluju ispravno mogu izazvati glad pa i smrt svetog čoveka što je strašna sramota. To neki od istraživača navode kao primer društva koje deluje poput superorganizma i prolazi kroz procese grupne selekcije. 

Religija kao nadzorni sistem

Pretpostavlja se da su ljudi kroz evolucijsku istoriju većinu vremena provodili u manjim skupinama do 150 ljudi. Međutim, statičnim načinom života razvijaju se veće zajednice čije članove više ne možemo da direktno pamtimo i povezujemo, pa se javlja potreba za mehanizmom koji će osigurati da delujemo kao jedan organizam, poput mrava. 

Prema jednoj teoriji religija je neka vrsta natprirodne kontrole – primitivnih nadzornih kamera. Brojna testiranja ove ideje pokazala su da ljudi deluju moralnije kada su upozoreni da su pod nadzorom boga ili duhova. 

Rituali kao screening

Kada je reč o ritualima, posebno je zanimljivo jedno tumačenje koje se zove teorija skupih signala. Prema njemu rituali su neka vrsta menadžmenta ljudskih potencijala. Od ljudi se traži da se žrtvuju u ritualu inicijacije, u godišnjim obredima samopovređivanja ili u postovima. Ovi rituali omogućuju zajednici da se uveri da određeni pojedinac nije slučajna pridošlica koji će samo iskoristiti grupne resurse, već ozbiljan član koji je ulaganjem u grupu dokazao da joj je predan. 

Na ulogu religijskih sistema u izgradnji zajednice upućuje i činjenica da postoje dva temeljna oblika religioznosti – imaginacijski i doktrinarni. Prvi je karakterističan za male grupe poput lovačko-sakupljačkih plemena koja, ako su izložena stalnim ratnim sukobima, održavaju jako bolne rituale poput umetanja štapova u uretru muškaraca, šibanja i sl. 

S druge strane je doktrinarni oblik koji podrazumeva veće zajednice poput hrišćanske i prenosi veliki korpus znanja i zahteva pisanu reč, hijerarhijsku strukturu i česte, gotovo umirujuće rituale koji omogućuju stalno utvrđivanje kompleksnih pravila kojima se društvo mora voditi. 

Doktrinarni oblici nastali su s razvojem većih društava. Zanimljivo je primetiti da rituali nemaju ulogu samo u religijskom kontekstu - rituale inicijacije pronalazimo i u vojsci pa čak i u nekim poslovnim organizacijama. 

Ateizam

Prema evolucijskoj psihologiji ateizam je relativno nov izum. On se javlja u dobro uređenim društvima u kojima nismo izloženi uslovima koji traže aktivaciju naše intuitivne paranoidnosti, kada nas ne plaše opasnosti iz prirode, kada imamo dobar zdravstveni sistem i sigurnost u životu. U takvim okolnostima imamo luksuz da više ne moramo da brinemo o preranoj smrti pa nam svi oni okidači religije više ne okidaju, zaključio je Mikloušić. 

Foto: hinnamsaisuy / FreeDigitalPhotos.net

Pročitajte i ovaj članak:

Mirko Đorđević: Sveti Sava nije faraon