21. oktobar 2010.

Stavlogob92

Jedina revolucija koju priznaju sve zemlje i sve ideologije i koju niko ne dovodi u pitanje je naučno-tehnološka revolucija, koja se odigrava upravo sada, ali (uglavnom) ne i ovde. Ta sveobuhvatna revolucija dodirnula je praktično sve tehnološke oblasti, došavši posebno do izražaja u informatici i komunikacijama, biomedicinskim istraživanjima i razvoju novih lekova, digitalnoj tehnologiji, tehnologiji novih materijala, veštačkoj inteligenciji, biotehnologiji, poljoprivredi.

Piše: Uroš Ćemalović

slika

U eri naučno-tehnološke revolucije postalo je opšteprihvaćeno da fizička radna snaga, bogatstvo sirovinama i nekakav poseban geografski položaj ni iz daleka ne doprinose razvoju koliko količina znanja koje poseduju oni koji rade. Povećanje produktivnosti se gotovo isključivo zasniva na tehnološkim i drugim inovacijama. Ovo postaje sasvim jasno kada se ima u vidu podatak da koeficijent produktivnosti stvaralačkog rada nosi indeks 116 - ako se koeficijent produktivnosti rutinskog rada označi indeksom 1. Rezultati naučno-tehnološke revolucije obuhvaćeni su, gotovo u potpunosti, pravima intelektualne svojine koja se, takođe, eksplozivno razvija, prateći sve ubrzanije tehnološke promene. Ulaganja koja se odnose na intelektualnu svojinu, zajedno sa drugim nematerijalnim ulaganjima, u razvijenim zemljama veoma često čine preko 50 odsto ukupnih ulaganja.

Kakva je situacija kod nas? Ova zemlja nema bogate privredne resurse, geografski položaj joj je, do sada, više štetio nego koristio, tehnološki zaostaje i za zemljama u okruženju, a fizička radna snaga ima svoje fizičke limite. Pa šta onda preostaje? Odgovor se sam nameće. Koristiti resurs koji kod nas, kao i svuda u svetu, postoji, resurs koji ne samo da je neiskorišćen već i sistematski zanemarivan: kreativni i inovativni potencijal. Nema sumnje da i materijalno siromašne zemlje mogu postati izvoznici znanja. Naravno, te zemlje to ne bi mogle činiti da nema pojedinaca koji su razumeli da se danas bogatstvo sve više sastoji u nematerijalnom, tj. u znanju i inovativnosti koji, uz odgovarajuću upotrebu prava intelektualne svojine, postižu svoju punu vrednost.

Svetska organizacija za intelektualnu svojinu istraživala je mesto i značaj nematerijalnih dobara u zemljama u tranziciji, posebno u procesima privatizacije. Generalni zaključak je da u tim procesima intelektualna svojina nije zastupljena uopšte ili da je veoma nisko vrednovana. Razlozi zbog kojih je to tako nalaze se u činjenici da u takvim društvima još uvek vlada kultura materijalnog, tj. uverenje da je vrednost zamisliva samo u sferi materijalne, vidljive i opipljive realnosti. Pored nedostatka znanja o intelektualnoj svojini, u tim zemljama (što je, svakako, slučaj i sa Srbijom) ne postoji kultura intelektualne svojine, tj. svest o rastućem značaju ideja, informacija i inovacija.

U svetu, do sada, nije stvoren bolji i konzistentniji sistem za zaštitu i kapitalizaciju inovativnosti od prava intelektualne svojine. Kada se sledeći put mašite svog verovatno polupraznog, a zasigurno nedovoljno punog novčanika, setite se da postoji jedan resurs koji se upotrebom ne troši, već dobija na vrednosti. To su vaši valjano zaštićeni i mudro valorizovani znanje, ideje i kreativnost.

Autor je doktor Univerziteta u Strazburu i stručnjak za pravo intelektualne svojine

Izvor: Danas.


Dodaj komentar