Divno je to što o nauci u Srbiji ima ko da brine, a to su, kako vidim, sve neki mladi ljudi, pametni i obrazovani, oni kojima se svaka zemlja ponosi ako ih ima, a mnoge se trude da ih imaju što više. Međutim, mene u ovoj borbi za nauku više interesuje gde su stariji? I gde su institucije? Zar ne bi bilo logično da u zaštitu nauke svoj glas podignu, pre svega, Srpska akademija nauke i umetnosti, univerziteti, naučni instituti, Centar za promociju nauke, Ministarstvo nauke… dobro, ovo zadnje nemamo, a i ono pre toga je problematično, no svejedno, zaista me čudi što se pomenuti ne oglašavaju. Možda SANU smatra da ovi mladi greše? Ne vidim ni jednog uvaženog akademika, profesora, ni jednog uglednog našeg naučnika sa međunarodnom reputacijom, da se oglasio jasnim stavom i jasnim zahtevom na tu temu. Ako grešim, drago mi je.

Međutim ne verujem da grešim i stalno me muči pitanje zašto ti čiji glas se najdalje čuje i koji bi trebalo da se najviše zalažu za bolje stanje u domaćoj nauci, koji bi trebalo da su lideri, predvodnici pokreta za nauku, dakle, zašto ti ćute? Ti koji imaju najviše iskustva i najšire poglede, ti najmudriji, koji imaju najveći uticaj i najveći ugled… Zašto oni ne povedu borbu za nauku? Zašto? Možda je njima dobro? Ili se plaše da će im biti još gore? Ili ih se iz nekog razloga sva ta priča oko nauke ne dotiče? Samo onda, zašto ih se ne dotiče?

Neki od njih izgleda i nemaju šta da kažu jer ni sami ne shvataju šta se dešava. Neki opet ćute zato što nemaju kome da pričaju i koga da povedu u protestu za nauku? Mogu da povedu samo te koji su sada na mrežama najaktivniji, ali njih je malo, a njihova snaga slaba. Niko ih izvan njihovog kruga i ne čuje. Kada je ukinuto ministarstvo za nauku demonstrirali su i za to dobili koji minut na televiziji, posle važnih vesti i pre vremenske prognoze i – ništa. To je sve. Možda ih ima hiljadu ili pet, ali šta je sa ostalih nekoliko miliona naših birača?

Uprkos lepom mišljenju o sebi, naš narod nema osećaj za nauku i školu i kada nema para (a njih nikad nema) nama je najlogičnije da se zakine na nauci i kulturi uopšte. I možda zato vlade to tako lako i rade. Nauku i kulturu uopšte, malo ko ceni.

Celo društvo daje velike pare za fudbal, za naš fudbal u kome smo na mapi sveta nevidljivi i od koga imamo samo velike štete. Ali fudbal vole stotine hiljada ljudi i bila bi velika galama, vika i urlanja, pa i gore od toga, ako bi se neko usudio da promeni i uskrati nešto u tom našem neslavnom sportu. Mnogo je lakše zakinuti na nauci.

Sem toga… imamo li mi uopšte velikih intelektualaca? Onakvih kakav je nekad bio Miloš Đurić, na primer? Pa, verovatno imamo nekoliko, samo ih ne čujemo, jer govore tiho, razumno i razložno. Čujemo samo one koji nemaju šta da kažu, a ti su jako glasni i uvereni da su intelektualci.

I tako, izgleda da nam na kraju ipak ostaju samo ovi mladi koji i ne shvataju koliko je njihova borba za nauku beznadežna. I koji će baš zato možda u toj borbi i uspeti. Ja na njih jedino i računam.