«Hiljadama godina čovek je sanjao da ode na Mesec. Danas je taj san gotovo stvarnost. Mnogi stariji ljudi i svi mladi koji ovo čitaju biće živi svedoci čovekovog spuštanja na Mesec, nešto što će se dogoditi otprilike 2000. godine.»
'Ovako je I.M. Levitt započeo slavni tekst objavljen 1958. godine u časopisu 'Popular Mechanics', u kome je opisao korake neophodne da bi čovek stigao na Mesec. Samo jedanaest godina nakon što je Levitt napisao ove redove, Neil Armstrong je prošetao Morem Tišine. Sjajan primer kako je ponekad teško predvideti budućnost kada tehnologija napreduje velikom brzinom. Ono što je ovde poražavajuće nije to što je Levitt pogrešio, već njegov istaknuti konzervatizam, jer su u to vreme mnogi svetski naučnici već uveliko govorili o kolonijama na Marsu početkom XXI veka…'
A ovako sam ja u februaru 2014. započeo jednu zako zanimljivu i kontroverznu priču o kojoj do tada nisam imao pojma. Naime, kako sam tada napisao, 'Levittov tekst je predviđao da bi sledeći logični korak u osvajanju Meseca[1] trebalo da bude bacanje nuklearnih bombi na lunarnu površinu, čime bi se obeležilo mesto pada sonde. Tako je bilo moguće na licu mesta proveriti funkcionisanje sistema za navođenje i navigaciju, koji su u to vreme bili u povoju. Jer, naravno, kako bi smo znali da je naša letilica pala na Mesec ako ne možemo da je vidimo sa Zemlje? Ništa zato, stavićemo unutra lepu fuzionu bombu i stvar je rešena. I to je mesto gde Levittov članak postaje interesantan, jer je upravo u vreme pisanja tih redova američka vojska razvijala ultra-mega-giga-tajni program koji je izgledao kao preuzet iz romana o Džemsu Bondu...'
U to vreme, a ni danas nije bolje, svaka priča gde se pominje oružje, nuklearne eksplozije i kosmos ima svoju duboku političku pozadinu. Od 1947. i započinjanja Hladnog rata[2], započela je i trka u osvajanju kosmosa u kojoj su Sovjeti suvereno prednjačili. Prvo mesto je bilo zabetonirano lansiranjem 'Sputnjika 1' u oktobru 1957. Bio je to prvi veštački satelit u orbiti oko Zemlje, a zaprepašćenje njegovim uspešnim lansiranjem, propraćeno zvučnim fijaskom projekta 'Vanguard' u dvostruko neuspešnom pokušaju da i oni lansiraju satelit, u zapadnim mediijima je nazvano 'Sputnjim krizom', što je bio okidač za početak kosmičke trke. Pokušavajući da povrati tlo pod nogama, SAD su započele s nizom novih projekata i studija, koji su na kraju doveli do lansiranja 'Explorer 1', formiranja Agencije za napredne odbrambene projekte (DARPA) i kosmičke agencije NASA[3].
Već 1949, istraživački institut 'Armour Research Foundation' (ARF), sa sedištem na privatnom istraživačkom institutu za tehnologiju u Ilinoisu, započeo je proučavanje efekata nuklearnih eksplozija na okruženje. Te studije su trajale sve do 1963, što znači da im je do tada sve već postalo jasno. U proleće 1958. ARF je počeo tajno da istražuje potencijalne posledice nuklearne eksplozije na Mesecu. Glavni cilj programa koji se vodio pod pokroviteljstvom američkog ratnog vazduhoplovstva, koje ga je u početku i predložilo, bio je izazivanje nuklearne eksplozije koja bi bila vidljiva sa Zemlje. Politički i vojni vrh se vajkao da bi takav prikaz svakako ojačao [sic!] poljuljani moral američkog naroda.
U vreme koncipiranja projekta, CIA je smislila a novine su prenele glasine da Sovjetski Savez planira da aktivira vodičnu bombu na Mesecu. Prema novinskim izveštajima s kraja 1957. godine, anonimni 'dobro obavešteni izvor' je agentu tajne službe Sjedinjenih Država otkrio da Sovjeti planiraju da obeleže godišnjice Oktobarske revolucije izazivajući nuklearnu eksploziju na Mesecu koja bi se podudarila sa pomračenjem Meseca 7. novembra. Novinarski izveštaji su pominjali da bi sovjetski cilj mogao da bude tamna strana terminatora, što je bio i američki cilj. Takođe je panično rečeno da bi neuspeli pad na Mesec verovatno rezultirao povratkom rakete na Zemlju.
Sličnu ideju je izneo mađarsko-američki teorijski fizičar Edward Teller, kolokvijalno nazivan 'ocem H-bombe', koji je u februaru 1957. predlagao detonacije nuklearnih uređaja i na Mesečevoj površini i na određenoj udaljenosti od nje kako bi se analizirali učinci eksplozije[4].
'Projekat A119' je bio američki 'naučni eksperiment' iz 1959. a sadržavao je bombardovanje Meseca bombom od 1,7 kilotona TNT-a.
Desetočlani tim pod rukovodstvom fizičara Leonarda Reiffela[5] okupljen je na Tehnološkom institutu Ilinois u Čikagu kako bi proučio potencijalnu vidljivost eksplozije, koristi za nauku i implikacije na Mesečevu površinu. Među članovima istraživačkog tima bili su astronom Gerard Kuiper i njegov student i doktorant Carl Sagan. Sagan je bio odgovoran za matematičku projekciju širenja oblaka prašine u prostoru oko Meseca, ključnog elementa u određivanju njegove vidljivosti sa Zemlje.
Naučnici[6] su u početku ozbiljno razmišljali o korištenju hidrogenske bombe za taj projekt, no američko ratno vazduhoplovstvo je stavilo veto na tu ideju zbog težine takvog uređaja, jer bi bio pretežak da bi ga ponela planirana raketa. Tada je odlučeno da se koristi avionska W25 bojeva glava, mala, lagana nuklearna glava relativno male snage od 1,7 kilotona. Radi poređenja, bomba maksimalno cinično nazvana 'Little Boy'bačena na japansku Hirošimu 1945. imala je jačinu od 13-18 kilotona. W25 bi odnela raketa prema tamnoj strani Meseca gdje bi bila detonirana pri udaru. Oblak prašine koji je nastao eksplozijom osvijetlilo bi Sunce te bi postao vidljiv sa Zemlje. Prema Reiffelu, napredak vazduhoplovstva u razvoju interkontinentalnih balističkih raketa omogućavao je takvo lansiranje 1959. godine.
Projekt je otkazalo Ratno vazduhoplovstvo u januaru 1959. godine, navodno iz straha od rizika za stanovništvo ako bi nešto krenulo kako ne treba pri lansiranju. Sledeći faktor, koji je citirao rukovodilac projekta Leonard Reiffel, bile su moguće nuklearne padavine koje bi mogle da utiču na buduće Mesečeve istraživačke projekte i kolonizaciju.
Samo neka zveckaju oružjem! Jel ovo budućnost najnaprednijeg društva na Zemlji? Neka hvala, dabogda oči povadili, što je govorila moja mudra majka.
Kasniji izveštaji iz 2010-ih su pokazala da je postojao i odgovarajući sovjetski projekat, iako jedini službeni dokumenti o projektu koji su do sada pronađeni potiču iz 1958. a ne iz 1957, tj. godine 'anonimnog' izvora čije glasine su pokrenule američki projekat, a službeni sovjetski plan se na sličan način razlikovao od scenarija objavljenog u američkoj štampi[7]. Započet u januaru 1958. godine, bio je deo serije predloga pod šifrovanim nazivom 'E'[8]. Projekat 'E-1' je podrazumevao planove za sudaranje s Mesecom, dok su projekti 'E-2' i 'E-3' uključivali slanje sondi radi fotografisanja površine dalje strane Meseca. Finalna faza projekta, 'E-4', trebala je da bude nuklearni udar na Mesec, kao prikaz sile[9]. Kao i kod američkog plana, ovaj projekat je otkazan još u fazi planiranja zbog zabrinutosti u vezi sigurnosti i pouzdanosti rakete.
Potpisivanjem Ugovora o delomičnoj zabrani nuklearnih proba 1963. i Ugovora o spoljnjem svemiru 1967. sprečeno je buduće istraživanje koncepta detoniranja nuklearnog oružja na Mesecu. U to vreme su i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez izveli nekoliko nuklearnih eksplozija na velikim nadmorskim visinama, uključujući one iz Operacije 'Hardtack I', Operacije 'Argus', Operacije 'Dominic I i II' i 'Projekat K'.
Do 1969. godine, Sjedinjene Države su postigle značajnu pobedu u kosmičkoj trci nakon uspeha misije 'Apollo 11'. U decembru te godine, 'Apollov' naučnik Gary Latham predložio je aktiviranje 'malog' nuklearnog uređaja na Mesecu kako bi se olakšalo istraživanje njegove geološke građe. Ideja je odbačena, jer bi ometala planove mjerenja prirodnog pozadinskog zračenja Meseca.
Postojanje 'Projekta A119' ostalo je uglavnom tajno sve do sredine 90-ih, kada je pisac Keay Davidson otkrio priču dok je istraživao život Carla Sagana da bi napisao njegovu biografiju. Saganovo sudelovanje u projektu je postalo očito iz njegove prijave za akademsku stipendiju na univerzitetu Kalifornija iz 1959. godine. U prijavi, Sagan je izneo detalje o projektu, za koje je Davidson smatrao da predstavlja kršenje nacionalne sigurnosti. Curenje se sastojalo od toga da je Sagan otkrio naslove dva klasifikovana rada iz projekta A119. Oni su bili deo osam izvještaja o projektu, a svi su uništeni 1987.
Nastala biografija ('Carl Sagan: A Life') objavljena je 1999. Ubrzo nakon toga, pregled objavljen u časopisu 'Nikada razmišlajo o takvom gestu da bi se uticalo na javno mnenje'.ature' naglasio je otkriće procurelih informacija. To je navelo Reiffela da prekine svoju anonimnost i napiše pismo časopisu potvrđujući da se Saganova aktivnost u to vreme smatrala kršenjem poverljivosti projekta. Reiffel je tada iskoristio priliku da otkrije detalje studija, a njegove izjave su izazvale opštu pažnju u medijima. Tada je izjavio da je 'bio užasnut da se
Kao rezultat stvorenog publiciteta, podnet je zahtev za dostupnost informacijama u vezi projekta 'A119', ali je istraga utvrdila da je Tehnološki univerzitet iz Ilinoisa 80-ih godina uništio svu dokumentaciju.
David Lowry, stručni konsultant i nuklearni istoričar iz Ujedinjenog Kraljevstva, nazvao je predloge projekta 'bezobraznim', dodajući 'da su nastavili, nikada ne bismo imali romantičnu sliku Neila Armstronga koji je napravio 'jedan veliki korak za čovečanstvo''.
Šatro-naučni ciljevi 'Projekta A119' bili su detoniranje 'malog' nuklearnog uređaja (preko 1,7 kilotona TNT-a) na Mesecu kako bi se 'olakšalo istraživanje njegove geološke građe'. To se, u principu, može pokušati ne-nuklearnim sredstvima, npr. koristeći energiju znatno slabijeg udara koju je oslobodila misija 'Lunar Crater Observation and Sensing Satellite' (LCROSS) koja je tražila vodu na Mesecu, a koja je lansirana 2009. i izbacila kinetički impaktor 'Centaur' mase 2305 kilograma i udarne brzine oko 9000 km/h.
Pitanje da li će LCROSS pronaći vodu bilo je ključno za odluku vlade Sjedinjenih Država da li treba stvarati bazu na Meseca. Dana 13. novembra 2009, NASA je potvrdila otkriće voda nakon što je 'Centaur' udario u krater. Kinetički udarač energije LCROSS-ov impaktor je bio slab i stoga samo delimično uspešan, jer nije proizveo očekivani bljesak vidljiv sa Zemlje, niti je uspeo da iskopa i ispari dovoljno podzemnog materijala za kompletnu spektralnu analizu lunarnog tla.
Čitava ideja o bombardovanju svega i svačega što preti ili 'preti' izgleda nije strana Nasi. Sećam se plana da se bombarduje dolazeća kometa ('Deep Impact'), a glavni inicijator je bila vojska. Takođe, jedan od glavnih predloga kako da se odbranimo od nekog budućeg asteroida koji bi mogao fatalno da nas strefi, podrazumeva gađanje nuklearnim bombama iako ima kudikamo delotvornijih metoda... Kao u onoj staroj istini: 'Ako je čekić jedini alat koji imaš, onda ćeš u svakom problemu da vidiš ekser'.
[1] Treba da podsetim sa su Sovjeti već krajem 1959. poslali 'Луна 2' (E-1 №7), koja je udarila o površinu Meseca. Prvi pokušaj ('Луна E-1 No.4') propao je pet meseci ranije, jer je sonda promašila Mesec za 6000 km.
[2] Do zaoštravanja tog geopolitičkog i ideološkog rata niskog intenziteta dovela je tzv. Trumanova doktrina, čiji je cilj bio da 'obuzda' širenje uticaja SSSR-a posle II sv. rata. To je dovelo do formiranja NATO alijanse 1949.
[3] Ko je čitao malo istoriju upoznato je da je u tim prvim koracima Amerike u orbitu odlučijuću ulogu igrao dr Fon Braun i par stotina najboljih nacističkih raketaša na sveru, među kojima i H.A. Wagner, E.W. Neubert, T.A. Poppel, A. Schulze, E. Rees, W. Jungert, W. Schwidetzky. Svi oni su u velikoj i tajnoj akciji 'Paperclip' prebačeni u Ameriku još dok su se topovske cevi pušile po Evropi. Slično su uradili i Sovjeti u operaciji 'Osoaviahim'. Pisao sam par puta i o tome...
[4] Čovek je bio lud za nuklearnim bombama, jer je američkoj vladi sugerisao da na Aljasci naprave pomorsku bazu u zalivu napravljenom termonuklearnom bombom (Projekat 'Chariot'), a uz to je bio za enormno povećanje nuklearnog arsenala. Umro je 2003.
[5] Kasnije je postao zamenik direktora Nase za vreme 'Apollo' programa.
[6] U pisanju ove priče koristim se podacima s neta, Wiki i američkih novina iz 50-ih. Ovo što te ljude zovu naučnicima mi se gadi, jer bi isto tako mogao da kažem i da su recimo Bernardo Gui, dr Joseph-Ignace Guillotin ili dr Mengele bili naučnici. Orfinarna glupost.
[7] Кo nije razumeo, znači da je CIA lagala da bi obezbedila koncenzus.
[8] O ovome sam pisao pre koju godinu i tu sam dao klasifikaciju sondi serije 'E'. Zа 18 godina programa, оd 1958. dо 1976, lansirano 16 uspešnih i 17 neuspešnih misija na Mesec.
[9] Sondu su osmislili Mihajlo Tihonravov i Gleb Maksimov prema uputstvima glavnog inženjera Sergeja Koroljeva. Sonda je trebala da ima težinu od oko 400 kg i bila bi opremljena fisionim oružjem.
