„Hiljadama godina čovek sanja da ode na Mesec. Danas je taj san bezmalo realnost. Većina zrelih ljudi i svi mladi koji ovo čitaju doživeće dan kada će se čovek spustiti na Mesec, koji će svanuti negde oko 2000. godine.“
Tako je I.M. Levitt započeo slavni tekst objavljen 1958. godine u časopisu „Popular Mechanics“, u kome je opisao korake neophodne da bi čovek stigao na Mesec. Samo jedanaest godina nakon što je Levitt napisao ove redove, Neil Armstrong je prošetao Morem Tišine. Sjajan primer kako je ponekad teško predvideti budućnost kada tehnologija napreduje velikom brzinom. Ono što je ovde poražavajuće nije to što je Levitt pogrešio, već njegov istaknuti konzervatizam, jer su u to vreme mnogi naučnici već uveliko govorili o kolonijama na Marsu početkom XXI veka.
“Projekat A119” (Popular Mechanics)
Moguće je da je bomba B53 trebala da bude upotrebljena za bombardovanje Meseca.
Levittov tekst je predviđao da bi sledeći logični korak u osvajanju Meseca[1] trebalo da bude bacanje nuklearnih bombi na lunarnu površinu, čime bi se obeležilo mesto pada sonde. Tako je bilo moguće na licu mesta proveriti funkcionisanje sistema za navođenje i navigaciju, koji su u to vreme bili u povoju. Jer, naravno, kako bi smo znali da je naša letilica pala na Mesec ako ne možemo da je vidimo sa Zemlje? Ništa, stavićemo unutra lepu fuzionu bombu i stvar je rešena. I to je mesto gde Levittov članak postaje interesantan, jer je upravo u vreme pisanja tih redova američka vojska razvijala ultra-mega-tajni program koji je izgledao kao preuzet iz romana o Džemsu Bondu.
Nazvan je Projekat A119, a namera je bila … da, eto, SAD pošalje termonuklearnu spravu na naš prirodni satelit. Delovi projekta i dan-danas su obavijeni velom tajne. Njegovo postojanje otkriveno je tek kada je devedesetih godina piscu Keay Davidsonu palo na pamet da napiše biografiju čuvenog astronoma Carla Sagana. Ispostavilo se da je 1959. Sagan aplicirao za akademsku stipendiju na kalifornijskom Berkliju, i da je u svom rezimeu (izneđu ostalog) naveo dva poverljiva rada koja su se odnosila na projekat A119. Ne zna se da li je Sagan bio svestan ili ne da je jednostavnim citiranjem svojih radova prekršio pravila o nacionalnoj sigurnosti (mislim da nije, ali je takođe istina da u to vreme nije bilo zatvora u Gvantanamu i sl.), ali se ispostavilo da je pita iskliznula iz ruke i da je javnost saznala za tu aferu. Preko trideset godina kasnije.
I da – za slučaj da se neko zаpita – i Sovjeti su imali svoj slični ultra-mega-tajni projekat E-4[2], koji su оsmislili Mihail Tihonravov i Gleb Maksimov,prateći smernice Sergeja Koroljeva. Sonde serije E-4 su imale težinu od oko 400 kg i bile su opremljene nuklearnim oružjem, dajući Jenkijima na znanje da mogu da lansiraju nuklearne glave na daljinu od 380.000 km. Stvari u ovoj tački postaju zamršene, jer postoje indicije (eh taj Hladni rat!) da je projekat A119 rođen kao odgovora na sonde E-4, čim je CIA doznala za njihove planove. Za razliku od E-4, projekat A119 nije imao toliko nameru da obeleži mesto pada koliko da „podigne moral američkom narodu“ i, uz put, pruži šansu za spektralno proučavanje lunarnog rigolita.
Obično se kaže da je dogovor o zabrani nuklearnih proba u kosmosu (LTBT), koje su obe nuklearne sile[3] potpisale 1963. godine, označio kraj oba projekta, ali u stvari do tada su projekti već godinama bili odbačeni od vojnih štabova. Pored toga, lansiranje nuklearnog oružja u kosmos modifikovanim interkontinentalnim raketama predstavljalo je opasnu igru tokom Hladnog rata. Ali važnija činjenica jeste da nuklearno oružje uopšte nije potrebno da bi se označilo mesto udara sonde o Mesečevu površinu. Tehnike praćenja sa Zemlje posredstvom radio-veze i vizuelni markeri – Sovjeti su koristili natrijumske oblake radi obeležavanje trajektorije[4] – postali su više nego dovoljni da bi se utvrdilo da li je neka sonda pala na Mesec ili ne.
Šta je na kraju ispalo dobro iz ovog Levittovog teksta? Pokazao nam je da je, iako su svi ti projekti bili ultratajni, ideja o detoniranju nuklearnih bombi na Mesecu bila vrlo popularna krajem pedesetih godina. Srežom, niko to nije preozbiljno shvatio.
Pogledaj filmić aktera ove teme.
1. Treba da podsetim sa su Sovjeti već krajem 1959. poslali „Луна 2“, koja je udarila o površinu Meseca. Prvi pokušaj („Луна E-1 No.1“) propao je godinu dana kasnije.
2. Prema planovima konstruktorskog biroa ОКБ-1 za prvu generaciju sovjetskih sondi za Mesec postojala su četiri tipa letilica. E-1 (lunarni impaktor), E-2 (fotografisanje druge strane), E-3 (još detaljnije fotografisanje) i E-4 (nuklearni impakt).
3. Ugovor je tada potpisala i Velika Britanija.
4. Prva takva sonda bila je automatska stanica „Луна 1“, ispaljena u januaru 1959. Sudeći po velikoj brzini i velikom broju vojnih amblema koje je nosila, Sovjeti su hteli da je zakucaju u Mesec, ali je ona posle 34 sata leta promašila Mesec za skoro 6.000 km. Kada je bila na 113.000 km od Zemlje ispustila je narandžasti oblak natrijuma, vidljiv iznad Indijskog okeana kao zvezda 6. magnitude (recimo, kao najslabija zvezda u Malom Medvedu), što je omogućilo astronomima da prate njen let.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
