24. avgust 2009.
Biomedicina

Sedimo u kulturnom društvu. Oko nas su pristojni ljudi, prijatelji i poznanici. I baš tad, kad se najmanje nadamo, taj neprijatan osećaj u donjem stomaku počinje da nas tišti, najavljujući neizostavni socijalni fijasko. Prema nekima, ništa nije gore nego „pustiti goluba" u finom društvu. Izveštačeni smešak, krivljenje u stolici, koncentrisanje pune pažnje na prostor između butina i stolice, a sve u cilju toga da se ne proizvede nikakav inkriminišući zvuk. Potom sledi njuškanje, da se proveri da li je reč o nekom ogavnom mirisu ili je u pitanju jedan od onih gasova koji ne ostavlja nikakav trag. Flatus ili kolokvijalno prdež (takođe se naziva još i golub, gas smešljivac, tihi ubica) je nešto što doživljavaju svi sisari i predstavlja deo naše prirode koji će nas uvek, ma koliko se emancipovali, podsećati na naše životinjsko poreklo. 

Piše: Voin Petrović

Foto: N. Đorđević, IS Petnica

Stomačne gasove imaju svi ljudi, u manjoj ili većoj meri. Kao što je to jedan grafit u Beogradu jednom rekao „I žene prde!". Stomačni gasovi su neizostavna posledica činjenice da smo za razliku od naših dalekih jednoćelijskih predaka mi odlučili da živimo na kopnu, okruženi vazduhom, a ne vodom. Kada jedemo, unosimo vazduh. Kada varimo hranu, gasovi prelaze iz krvi u gastrointestinalni trakt. Osim toga, bakterije koje žive u ljudskom digestivnom traktu takođe vrše razmenu gasova sa svojom okolinom i doprinose stvaranju mehurova gasa u našim crevima. Najveći deo ovih gasova izbaci se flatulacijom (prdenjem), a jedan manje deo eruktacijom (podrigivanjem). 

Takođe, najveći deo ovog gasa nema miris. Sastav gasa se razlikuje od stanja organizma, toka varenja i unete hrane. Azot, koji čini najveći deo naše atmosfere je najzastupljeniji u stomačnom gasu i može činiti od 20 do 90% flatusa. Ugljen dioksid, koji proizvodimo u metaboličkim procesima može činiti 10 do 30% gasa. Prisutan je i kiseonik, do 10%. Vodonik i metan su takođe prisutni, ali oni nisu iz vazduha poreklom, već su proizvod metabolizma bakterija koje žive u stomaku. Vodonik ponekad može činiti i do 50% gasa, dok se metan javlja u malim količinama. Osim ovoga, stomačni gas je uvek zasićen i vodenom parom, koja dolazi sa površine creva, koja su vlažna.

Od komponenti sa neprijatnim mirisom, u stomačnom gasu se mogu naći najrazličitiji molekuli. Oni predstavljaju ispod 1% od ukupnog stomačnog gasa, ali je njihov miris vrlo jak. Najneprijatniji i najzastupljeniji su organosumporni molekuli, mali organski molekuli koji sadrže sumpor. To su jedinjenja koja nastaju tokom varenja hrane bogate sumporom ili teško svarljivim proteinima. Mogu mirisati na truli beli luk, merkaptan iz plinske boce ili pokvarena jaja. 

Osim ogranosumpornih jedinjenja, prisutan je i vodonik sulfid (H2S) koji nastaje na isti način i ima sličan miris. Selen je prirodni pratilac sumpora i prisutan je u nekim aminokiselinama, pa je i selen u tragovima primećen u flatusu, takođe vezan u organoselenova jedinjenja. Drugu komponentu neprijatnog mirisa flatusa čine amini. To su organska jedinjenja azota, koja mirišu na crkotinu. Produkti su varenja mesa. Sličan miris, na pokvarenu ribu, imaju i fosfini, organska jedinjenja fosfora, nalik aminima. Oni su manje zastupljeni. U tragovima se ponekad mogu naći i neki egzotičniji gasovi, poput karbonil sulfida, ugljen disulfida, amonijaka ili lako isparljivih aldehida, ketona i karboksilnih kiselina i njihovih amida.

Bakterije?

Crevna flora je slabo proučena, iako postoji dugo koliko i čovek. Procenjuje se da u gastrointestinalnom traktu čoveka živi između 500 i 1000 vrsta bakterija, ali da 99% ukupnih bakterija čini 30 do 40 vrsta, dok su ostale zastupljene u tragovima. Ovu „zbirku" bakterija čovek uglavnom napravi još dok je dete, trpajući prljave ruke, predmete ili hranu u usta. Osim bakterija prisutne su i gljive, arhee i protozoe, ali se o njima malo zna. Čoveku ove bakterije u principu ne škode, već uspostavljaju simbiozu sa nama, jer nakon što pojedu naše ostatke od ručka po crevima, za uzvrat nam proizvode neke molekule koje sami ne bismo mogli da proizvedemo. 

A koliko su ovi organizmi bitni, govori podatak da na čovekovom telu, koje ima oko 10^13 ćelija, živi deset puta više ćelija mikroorganizama. Drugim rečima, da se glasa u skupštini u Vašem telu, Vi ste u manjini. Bakterije proizvode vitamine, aminokiseline, koenzime, pomažu nam u varenju šećera i proteina, a za uzvrat dobijaju sklonište, toplotu, hranu, vodu i minerale. Najveći deo Vašeg ručka na kraju ode njima, tako da u nekom smislu bakterije vode računa i o Vašoj liniji. S druge strane, bakterije proizvode metan i vodonik, kao i neke molekule neprijatnog mirisa, ali to je cena koju moramo platiti za sopstveni opstanak. Crevna flora se razlikuje od čoveka do čoveka, pa se tako i sastav stomačnog gasa razlikuje od čoveka do čoveka. Metanogene arhebakterije („prabakterije") su glavni proizvođači metana, ne samo u čovekovim crevima, već inače u prirodi. 1 do 2% metana koji se oslobodi u atmosferu je poreklom iz creva sisara i doprinosi globalnom zagrevanju.

Kako sprečiti gas?

Ako se traži bukvalan odgovor na postavljeno pitanje, onda je odgovor - nikako. Gas ćemo uvek proizvoditi, a jedino što možemo da uradimo, to je da smanjimo njegov neprijatan miris. Unošenjem lakše svarljive hrane, hrane koja nema visok sadržaj sumpora, unošenjem dovoljne količine tečnosti i redovnim pražnjenjem creva obezbeđuje se crevni ambijent u kome se proizvodi manje neprijatnih mirisa. Antibiotici, teško svarljivo meso, velike količine hrane, malo tečnosti i prehlađen stomak je nešto što garantuje da ove nedelje prijatelji neće hteti da se nađu u Vašem društvu. 

Crevna flora se mora negovati, jer je izuzetno bitna za naše zdravlje. Probiotici, pre svega jogurt i žitarice su jako bitni za crevnu floru. Biljna vlakna su prava poslastica za većinu stanovnika naših creva. A kada crevna flora funkcioniše kako treba, kada je srećna, kada je odnos vrsta dobar, tada ni samim bakterijama nije u interesu da proizvode toksične i smrdljive odbrambene molekule koji bi nas kasnije brukali u društvu.

Mit o pasulju

Jedna od moralnih dužnosti svakoga ko se bavi širenjem znanja jeste i da razbija mitove i sujeverja. Pa ipak, ne sme tu biti suviše arogancije, mora se priznati da su mnogi mitovi zasnovani na vekovnom empirijskom poznavanju nekih fenomena u prirodi, kao što je flatus. Narod kaže da kada se jede mnogo pasulja, mnogo se i prdi. I to je zaista tačno. Međutim ono što je bitno reći je da tada stomačni gas ne nosi neprijatan miris. Pasulj je bogat ramnozom, teško svarljivim ugljenim hidratom koji mi ne možemo da svarimo, ali naše bakterije mogu. 

Pasulj je stoga dobra hrana za bakterije, pa se povećava metabolička aktivnost naše mikroflore u crevima. Bakterije počinju da se dele, rastu i kao nusprodukt nastaju gasovi, pre svega ugljen dioksid, koji onda čine najveći deo flatusa. Takva smeša gasova mnogo manje neprijatno miriše, čak vrlo često nema miris. Tako da ako među čitaocima ima onih koji strahuju od pasulja, poruka teksta je da Vas pasulj neće obrukati proizvodnjom neprijatnih mirisa. To je hrana koja veoma pogoduje rastu i razvoju bakterija naše mikroflore i treba je unositi.

* * *

Iako je flatus nešto čemu ne pridajemo veliku akademsku pažnju, u eri globalnog zagrevanja, biogasa i dijetalne ishrane, puno toga možemo naučiti iz biohemije koja stoji iza njegovog nastanka. Gajenjem bakterija koje proizvode metan i vodonik od našeg otpada možemo sebi obezbediti preko potrebne energente. Kanalisanjem izvora metana može se istovremeno smanjiti brzina globalnog zagrevanja i rešiti energetska kriza. 

Razumevanjem odnosa između nas i naše mikroflore i međusobnih odnosa unutar naše mikroflore možemo da naučimo više o mnogim bolestima i da u potpunosti iskoristimo narodnu izreku „zdravlje na usta ulazi". Flatus je zato jedan od tabua koje treba razbiti, razumeti i eksploatisati, jer možda upravo u dubini naših creva postoji neki biohemijski proces koji će gurnuti svet u novu tehnološku revoluciju!

Komentari

Izvor: http://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=377794

***