ažurirano 26. maja 2022.

Tako nam je pisao jedan čitalac još pre nekoliko meseci. Odgovor na pitanje ne zahteva veliku stručnost kako to misli naš čitalac, ali pitanje izaziva neka interesantna razmišljanja pa sam ga ostavio da o nejmu u zgodnoj prilici porazgovaram sa prof. Mrđom. Baš zbog traženja takve prilike i kasni odgovor čitaocu.

Ali pre odgovora moram reda radi, jer su u pitanju dobro poznate činjenice, dati nekoliko napomena:

- Najveća moguća brzina u svemiru iznosi 299 792 458 metara u sekundi. U fizici se ona označava slovom „c“. Tom, c brzinom, kreće se svetlost u vakuumu i često tu brzinu nazivamo svetlosnom brzinom.

Međutim, materijalne stvari ne mogu da dostignu c brzinu. Materijalne stvari imaju masu, a masa ima neobičnu osobinu da raste sa brzinom. Pri malim brzinama sa kakvim se srećemo na Zemlji svakog dana, to povećanje mase je neprimetno, ali kada počnete ozbiljno da se približavate brzini svetlosti povećanje mase postaje dramatično upadljivo. Ukratko: pri c brzini materija, makar to bila i obična trunčica prašine imala bi beskonačno veliku masu. Bukvalno, tako kaže matematika.

Ali nije ni to sve. Masa je inertna (fizičari kažu: masa je mera inercije tela), što znači da se opire promeni svog kretanja (ili mirovanja, svejedno). I što je masa nekog tela veća potrebno je više energije da promenite njeno kretanje. Zamislite lokomotivu. Treba vam jako puno energije da je pomerite, a kad jednom ona krene treba vam isto tako jako puno energije da je zaustavite. A sad zamislite koliko je energije potrebno da se neko telo, čija masa teži beskonačnosti, ubrza do brzine svetlosti? Beskonačno mnogo.

Dobro, to smo rešili. Dakle ne samo da materije ne može da prekorači brzinu svetlosti nego ne može ni da je dostigne.

Ali, čovek ima izuzetnu moć da neke nemoguće stvari može da zamisli. Dakle, zamislimo da ipak putujemo brzinom svetlosti poštujući sve zakone fizike sem onog dela o masi. Uostalom, možemo zamisliti da smo mi skup fotona (nemaju masu) koji jezdi svemirom, svetlosnom brzinom.

I tako krenemo od Zemlje ka zvezdi udaljenoj jednu svetlosnu godinu (u stvarnosti ne postoji zvezda na toj udaljenosti od Sunca, ali ovo je misaoni eksperiment). I šta se dešava?

E tu sad u priču ulazi prof. Dušan Mrđa, dakle nuklearni fizičar, astronom, astrofizičar i tako dalje, koga uostalom većina čitalaca poznaje, mnogi čak i lično. Zadesili smo se, on i ja, u jednom finom restoranu blizu novosadskog Štranda, u kome se priča tiho, a Erdinger je tako dobar. I tako mi pričamo, Dušan upita šta ima novo, ja mu rekoh: a eto jedan čitalac pita za koje vreme bi Ajnštajn prešao svetlosnu godinu brzinom svetlosti...

	Prof. Mrđa
	Matematika

Kada je čuo pitanje Dušanu se razvuče nežan osmeh, iz oka mu iskoči varnica, a u ruci mu se stvori olovka. Ja sam podmetnuo papir (jer bi inače počeo da piše po stolu). Za odgovor nije bila potrebna nikakva matematika, ali profesor je uveliko stekao naviku da ono što tvrdi i dokaže. I tako je poletela olovka, a nakon 10 minuta prof. reče: „Eto, vidiš! Prosto“. Eh, prosto? Ali 'ajd sad da ne kvarim priču, uglavnom...

Odgovor

Konačno, evo odgovora:

Putnik koji putuje brzinom svetlosti razdaljinu od jedne svetlosne godine (a što je oko 9.454.254.955,488 kilometara) preći će za tačno: 0 vremena (minuta, sekundi, godina, čega god). Naravno, mereno časovnikom koji je putnik nosi sa sobom.

Otkud taj čudan rezultat? Kako je moguće da se 9,5 biliona kilometara pređe za nula vremena? I ne samo tih 9,5 biliona kilometara nego i svako drugo rastojanje. Odgovor se nalazi u temeljima specijalne teorije relativnosti po kojoj što brže putujete to vam vreme teče sporije. Pri brzini svetlosti ono za putnika potpuno staje!

U redu, znam da niste šokirani ovom neverovatnom činjenicom jer ste istu učili u školi, ali možda ste za trenutak zaboravili drugi deo odgovora. Naime, ovde se prosto nameće pitanje: kako je sve to moguće? Dobro, vreme stane, ali ipak 9,5 biliona kilometara je 9,5 biliona kilometara. Ma koliko vam vreme stane vi ipak morate da prevalite put od tačke A do tačke B, a kretanje je osnov vremena. Čim se nešto pokrene, vreme počne da teče i ono je svakako veće od nula.

Rešenje je divno i elegantno. Postoji, naime, još jedna pojava pri brzom putovanju, a to je da se stvari, svi predmeti u pravcu vašeg suludog kretanja, skraćuju. Kada putujete brzinom svetla vreme staje, a razdaljine nestaju. Dakle, iz vizure putnika koji juri na talasu svetlosnog zraka on je već na svom cilju. Zapravo, iz njegovog ugla posmatranja vreme je besmislica. Njemu je svuda ’ovde’. Nije mu problem da pređe bilo koje rastojanje jer za njega ono ne postoji. U svakom slučaju ono je nula metara, kilometara, milijardu svetlosnih godina... Nula!

Nije ovo samo filozofska spekulacija, nego to tako jeste. Ne samo da je matematički dokazano nego o tome postoje i praktični dokazi.

Od tih, najpoznatiji su oni o mionima. Mioni su čestice sa kratkim životnim vekom. Nastaju u sudarima kosmičkih zraka sa molekulima kiseonika i azota u našoj atmosferi. Jedan tipičan mion živi 2,2 mikroseknde. Za to vreme on, krećući se brzinom koja skoro dostiže brzinu svetlosti, po zdravoj logici (tj. našem satu) može da pređe nekih 600 metara pre nego što se raspadne. Ipak, mioni nekako uspevaju da pređu mnogo duži put, nekoliko desetina kilometara. Zato ih nije teško detektovati i na površini Zemlje. Kako je to moguće?

Pa, mioni imaju svoj časovnik. Prema našem, mioni putuju (od svog nastanka u sudaru sa atmosferom) do zemlje preko 50 mikrosekundi, ali prema njihovom, mionskom satu, oni u putu provedu tek dve mikrosekunde vremena. Za to vreme oni pređu 50-tak kilometara pa sižu do površine planete – ako nas pitate, ali u njihovom prostorno-vremenskom sistemu oni pređu tek nekoliko stotina metara, jer su im sva rastojanja u pravcu kretanja skraćena.

Ah, kako je sve to interesantno! Zamislite da zaista putujete brzinom svetlosti: vreme i razdljine za vas ne postoje i ceo svemir vam je dostupan i najdalje galaksije i praiskonski kvazari i svi svetovi, odjednom. I uvek ste svuda.

Dodatak: