Verovatno ste čuli da je gledanje u nebo jednako gledanju u prošlost. Čak i Mesec koji vidimo iznad naših glava zapravo je slika stara jednu sekundu.

IZVOR: KLIX.BA SREDA, 9.09.2015. | 22:21

Sunce koje nas greje u ugodno sunčano popodne zapravo je izgled naše zvezde od pre oko osam minuta. Znatno dramatičniji primer je galaksija Andromeda. Kada je pogledamo uz pomoć teleskopa, mi zapravo vidimo izgled Andromede od pre 2,5 miliona godina.

Ovo se dešava zbog brzine svetlosti koja je konačna i koja iznosi oko 300.000 kilometara u sekundi. Zato i udaljenost od dalekih objekata merimo pomoću svjetlosti, tj. na osnovu toga koliko joj je bilo potrebno da dođe do posmatrača.

Tako je Zemlja od Meseca udaljena oko jednu svetlosnu sekundu, od Sunca osam svetlosnih minuta, a od Andromede neverovatnih 2,5 miliona svetlosnih godina.

Koristeći ovu ideju, a imajući u vidu da se Veliki prasak desio pre oko 13,7 milijardi godina, zar ne bi trebalo da vidimo trenutak nastanka svemira ukoliko se opremimo dovoljno osetljivim teleskopima?

Ne.

Razlog je jednostavan, a polazi od činjenice da u prvim momentima nakon Velikog praska svetlost jednostavno nije postojala. Fotoni su nastali tek nakon što su se slaba nuklearna sila i elektromagnetna sila razdvojile. Ipak, ni tada ne bismo ništa videli jer je ceo svemir bio izuzetno gust zbog čega novonastala svetlost nije mogla slobodno da putuje.

Od desete sekunde do 380 hiljada (ne miliona) godina nakon Velikog praska, svemirom vladaju fotoni, neutroni, protoni pa i formirani nukleusi budućih atoma.

Nakon tog perioda svemir je dostigao dovoljno nisku temperaturu kako bi se stvorili prvi elementi nakon čega je svetlost po prvi put počela slobodno da putuje. Bio je to trenutak kada je naš svemir postao providan, a to je i najraniji tren postojanja koji možemo posmatrati.

Prva svetlost ima svoje ime - zove se pozadinska mikrotalasna radijacija i ona je nešto najstarije što možemo videti zahvaljujući posebno osetljivim instrumentima kao što su WMAP i Plankova letelica.