Šta bi se desilo kada bi nestalo Sunce

Detalji: Kategorija: Astronomija; Datum kreiranja: nedelja, 19 novembar 2017 21:05; Autor Aleksandar Zorkić

11.10.2023.

Zamislimo da, uprkos zakonima fizike, Sunce najednom nestane. O tom besmislenom događaju po Internetu kruži više članaka, a ovo je njihov grubi presek.

Leto je, podne, nebo vedro, Sunce upeklo. Životinje leže u hladu, drveće opustilo grane, ptice se zavukle u krošnje. Asfalt se topi. I onda odjednom Sunce nestane. Informacija o tom kolosalnom događaju do nas bi putovala brzinom svetla: 8,5 svetlosnih minuta koliko ima od Sunca do Zemlje. Prevedeno u kilometre to je 150 miliona.

sunce detalj

Prvi koji bi upali u paniku zbog nestanka Sunca su Merkurijanci (zamislimo da postoje). Od Sunca Merkur je udaljen nešto preko 57 miliona kilometra u proseku i do njegovih stanovnika bi vest o propasti stigla za 3 minuta i dvadesetak sekundi. Posle Merkura panika bi se proširila na Veneru, nakon 6 minuta i koju sekundu od početka događaja. Mi na Zemlji bi se još sledeća 2,5 minuta brinuli, radovali, svađali i ratovali oko stvari koje će kroz ta 2,5 minuta postati potpuno besmislene. Za to vreme planeta bi nastavila svoj put oko Sunca koje više ne postoji. Po uticajem Sučeve gravitacije koja takođe putuje brzinom svetla, napravila bi delić svog kruga oko nepostojeće zvezde pre nego što i gravitacija te zvezde iščezne.

A onda, na dnevnoj strani Zemlje, 8,5 minuta nakon nestanka Sunca, svetlo bi se najednom ugasilo. Posle trenutka zbunjenosti i šoka, usledila bi očajna i beznadežna panika…. Ali to nije naša tema.

Dakle, na dnevnoj strani planete ugasilo bi se svetlo i odmah potom fotoćelije bi automatski uključile uličnu rasvetu po gradovima, svetionike po morima, svetla po aerodromima. Na noćnoj strani planete, još nekoliko sekunde sve bi izgledalo normalno i svet bi živeo u uverenju da je sve u redu na nebesima. Ali posle tri sekunde, po selima i svuda gde rasveta ne ometa pogled na nebo, primetili bi da je Mesec, ukoliko se nalazi nad tom stranom planete, nestao. Poslao bi na Zemlju poslednji odbijen Sunčev zrak i onda bi i on utonuo u tamu.

Posle Meseca i ostala velika tela na noćnom nebu redom bi se gasila: Mars, Jupiter, Saturn, već kako poslednji Sunčevi zraci stižu do njih. Ali zvezde, magline i galaksije treperile bi spokojno kao da se tragedija kod nas nije ni dogodila.

Bilo bi interesantno iz daljine posmatrati čitav događaj. U početku ne bi se videlo ništa dramatično, i samo bi u jednom trenutku, bez vidljivog razloga, planete iz kužnog kretanja, onda kada zadnji talas gravitacije Sunca prođe kroz njih, prešle u pravolinijsko. I to redom, Merkur, Venera, Zemlja… kako se gravitacija gasi.

kretanjeplaneta

Ali, posle nekog vremena, nastao bi haos. Svako telo nastavilo bi putovanje po tangenti na svoje dotadašnje orbite i tako bi svako krenulo u različitom pravcu i svako svojom brzinom, onom koju je imalo dok je orbitiralo oko Sunca. Brža tela sustizala bi sporija te bi gravitaciono manje ili više uticala jedno na drugo. Tako bi možda, zavisno od početnog položaja u momentu nestanka Sunca, Zemlja stigla Jupiter i postala njegov najveći mesec. Ili bi se s njim sudarila što bi bio kolosalan događaj koji ne bi imao ko da primeti jer bi složeniji život do tada već izumro. Tipična brzina Zemlje je 29,78 kilometara u sekundi, a Jupitera 13,07.

Ali šta bi se dešavalo sa samom Zemljom? Njena temperatura bi odmah počela da opada. Posle nedelju dana površina planete bi se ohladila na nula stepeni, a posle godinu na -100 i nastavila bi da pada sve do -240 stepeni kada bi se stabilizovala. Ali do tada bi prošlo više miliona godina. Međutim jezgro Zemlje bi i dalje bilo vrelo. Temperatura središta Zemlje iznosi oko 5,5 hiljada stepeni. Tu temperaturu održavaju dugotrajni radioaktivni raspadi. Zapravo, od svog nastanka pre 4,5 milijardi godina Zemljino jezgro se ohladilo za svega nekoliko stotina stepeni.

Bez svetla fotosinteza bi odmah prestala i većina biljaka bi u roku nekoliko nedelja, uvela. Izuzetak bi mogla da budu retka, vrlo velika stabala koja bi možda preživela čak i nekoliko dekada. Ostali živi svet na površini bi ubrzo izumro od zime i gladi u najvećem pomoru od nastanka. Jedino bi strvinari neko vreme imali hrane u izobilju, ali i oni bi izdržali najviše nekoliko nedelja.

Međutim duboko ispod površine planete jednostavne forme života bi opstale godinama. To su mikroorganizmi koji ne zavise od Sunca i koji ne bi osetili nikakve promene sve dok jeziva hladnoća, kroz naslage zemlje, ne dopre i do njih.

Površina okeana bi se zamrzla da oko dva meseca. Površinski led bi zatim usporio dalje zamrzavanje dubokih voda. Ipak i one bi se vremenom sasvim zaledile, ali tek kroz hiljadu godina. Međutim, na samom dnu okeana oko geotermalnih izvora bilo bi i dalje toplo i tamo bi jednostavni život mogao da opstane više milijardi godina.

Gore, na površini, konačno bi se i sama atmosfera zamrzla, čime bi Zemlja ostala bez svog štita od kosmičkog zračenja. Cela planeta iz daljine bi izgledala kao ogromna ledena grudva koja besciljno luta galaksijom.

Do Alfe Kentaura, nama najbliže zvezde posle Sunca, ima 4,3 svetlosne godine. Ako bi krenula ka toj zvezdi Zemlja bi do nje stigla na 43 000 godina i postala delić njenog planetarnog sistema. Ali to je malo verovatno. Ako je ne bi zahvatila gravitacija ni jedne zvezde Zemlja bi nastavila putovanje. Za milijardu godina prevalila bi put od 100 000 svetlosnih godina. Ali, pre ili kasnije upala bi u neki sistem i tamo bi se možda probudile klice života koje je u svojim nedrima sve vreme nosila.

sunce strip