Još su prastari narodi primetili da se dve planete – Merkur i Venera – kreću tako što osciluju na istok i zapad od Sunca, a da se sve druge kreću sa zapada na istok – u direktnom smeru – povremeno zastanu i počnu da se vraćaju, da se kreću retrogradno, da bi ubrzo opet zastale i zatim produžile svoje redovno kretanje ka istoku. Na taj način one povremeno opisuju na nebeskoj sferi „petlje“. Kasnije je utvrđeno da je ovo njihovo kretanje prividno, no u ta daleka vremena i astronomi su smatrali da je ovo njihovo pravo kretanje. Da bi to kretanje objasnili još su Aristotel, a zatim Hiparh, učili da ono dolazi otud što je Zemlja u središtu Vasione (geocentrični sistem sveta), a da sva nebeska tela, pa i planete, obilaze oko nje.

Oko 130. g. Ptolemej daje, na osnovu učenja ranijih geocentričara, a naročito Aristotela, svoj poznati geocentrični sistem sveta, koji je četrnaest narednih vekova vladao čovekovim pogledom na svet. Ovaj sistem sadrži 3 osnovna principa, a to su: geocentričnost, kružnost i ravnomernost kretanja tela u njemu. U ovom sistemu Zemljina lopta lebdi nepomično u središtu Vasione – zajedničkom za 8 kristalnih sfera, sve većih što su dalje od Zemlje. Te su sfere: Mesečeva, Merkurova, Venerina, Sunčeva, Marsova, Jupiterova, Saturnova i, najzad, sfera zvezda. Njih 8 učestvuju zajedno, kao jedna, u ravnomernom obrtanju oko Zemlje sa istoka na zapad.

Da bi objasnio kretanje planeta po petljama, Ptolemej je pretpostavio da se svaka planeta kreće po malom krugu nazvanom epicikl, dok se u isto vreme središte tog kruga kreće po krugu većeg poluprečnika (deferentu) oko Zemlje. Slaganje ova dva kretanja, koja se obavljaju u različitim ravnima, daje pri posmatranju sa Zemlje kretanje planeta po petljama, čas napred, čas nazad, sl.1....

Pročitajte ceo rad: