| MILOVAN ŠUVAKOV

"Želim da ovim tekstom pojasnim okolnosti u kojima se zadesila naša naučna zajednica, okolnosti u kojima smo spas počeli da tražimo na ulici, okolnosti koje prete da nepovratno unište i ovo malo nauke koje imamo. Takođe, želim da ukažem i na moguća rešenja ovog problema. Rešenja svakako ima različitih, ali vremena za njihovu primenu ima sve manje", kaže dr Šuvakov u svom ličnom osvrtu na stanje nauke u Srbiji.

Nauka u našoj zemlji se finansira isključivo projektno. To podrazumeva da se naučnici udružuju u projekte sa kojima učestvuju na konkursu kod ministarstva. Finansiranje odobrenih projekata podrazumeva: zarade istraživača, režijske troškove (DMT1) i materijalne troškove (DMT2). Režijski troškovi podrazumevaju nadoknadu koju dobija institucija istraživača, a uključuju i zarade nenaučnog osoblja na institutima. 

“Materijalni troškovi” predstavljaju osnovna finansijska sredstva za rad na projektima - najvažniji deo ovakve finansijske konstrukcije. To su sredstva za nabavku potrošnog materijala za rad i eksperimente, sredstva kojima se pokriva školarina postdiplomskim studentima, sredstva za širenje informacija o rezultatima naučnog rada (npr. troškovi objavljivanja radova, štampanje materijala, kao i učestvovanja na naučnim skupovima).

Problem 1 

Kako se vremenom smanjivao budžet po istraživaču (bilo smanjivanjem izdvajanja, bilo povećavanjem broja istraživača) jedina stavka od pomenute tri koja je trpela je DMT2. Razlog je više nego očigledan. U ostale dve stavke nalaze se plate koje se u političkom sistemu poput našeg, koji vapi za populizmom, smanjuju samo kada ništa drugo ne preostane. Time smo došli u poziciju da država plaća hiljade istraživača, a da im ne obezbeđuje ni dinara za rad. Nivo materijalnih troškova je sada oko 200 evra po istraživaču godišnje, a imajući u vidu da za jednog postdiplomskog sudenta moramo da izdvojimo preko 1000 evra školarine, jasno je da su projekti čak u minusu. Treba pomenuti da ni plate nisu velike, ali da su donekle usklađene sa opštim ekonomskim stanjem. 

Problem 2 

Bez obzira što je je i laiku jasno da je potreba za “materijalnim troškovima” različita u zavisnosti od vrste istraživanja (uporedimo recimo čist teorijski rad sa eksperimentalnim istraživanjima koja koriste skupocene hemikalije kao potrošan materijal) ovo nije jasno našem ministarstvu. Bez obzira šta, kako i koliko dobro radili, projekti dobijaju isti ili sličan nivo finansiranja.

Problem 3 

Pored svega, minimalna odobrena sredstva za materijalne troškove kasne čak i preko pola godine. Ovo je posledica kašnjenja administracije pri pripremanju aneksa ugovora i ostalih propratnih pravnih dokumenata. Imajući u vidu koliko je u nauci važno planiranje i redovan priliv odobrenih sredstava, ovakav neodgovoran odnos administracije pravi postojeće probleme još većim. U poslednje vreme i zarade istraživača redovno kasne čak i po mesec dana. Ovo dodatno pokazuje nebrigu države i omalovažava našu profesiju. 

Problem 4 

Glavna “radna snaga” u nauci su postdiplomski studenti koji rade na svojim doktoratima. Bez njih nema nauke. Imajući u vidu gore navedene probleme i činjenicu da ovi mladi pametni ljudi imaju alternativu (sada im ni viza nije potrebna da napuste zemlju), jasno je da će oni u sve većem broju odlaziti na doktorate u inostranstvo i predstavljati pokretačku snagu društva koje je svesno njihovog značaja. Sa druge strane, a takođe zbog navedenih problema, mi nemamo ni priliv stranih postdiplomskih studenata: kada ostanemo bez studenata, ostajemo bez nauke. Ovaj scenario smo već imali tokom devedesetih godina. Posledica svega ovoga je da sada imamo manjak kolega srednjih godina koji bi trebalo da planiraju i vode istraživanja. Sistem se usled ovoga veoma teško i sporo oporavljao i sasvim je izvesno da se nije dovoljno oporavio da može da preživi još jedan ovakav udar. 

Problem 5 

Pomenute projektne konkurse sprovodi ministarstvo i time je sam proces pod pritiskom dnevne populističke politike. Jedna od posledica ovoga je da visoka prolaznost projekata (preko 90%) čime sam konkurs gubi smisao i predstavlja gubljenje vremena i novca.

Pomenuti nivo osnovnih sredstava za rad (DMT2), koji je sada po istraživaču oko deset puta manji od nivoa u 2010. fiskalnoj godini, u ukupnoj cifri iznosi četvrtinu promila ukupnog državnog budžeta. To je narodski rečeno “sića”, “kusur” u dogovorima o budžetu. Cifra koja se gubi u zaokruživanju kada se radi o drugim stavkama u budžetu kao što su penzije i plate. 

Ta sića verovali ili ne, znači opstanak nauke, a jedini razlog zašto je dopušteno da ni tu siću ne dobijemo je neverovatan koliko i očigledan: neznanje, nebriga i stara praksa naših političara koja se ogleda u rečenici “samo im daj platu i neće se buniti”. Mi nismo naučnici zato što smo plaćeni da budemo “naučnici”, već smo naučnici onda kada možemo da se zaista bavimo naukom. Nauka treba da bude pokretač društva, te tehnološkog i privrednog razvoja. Investicija u nauku predstavlja investiciju u budućnost. Preduslov za sve ovo je da nauka postoji u realnosti, a ne samo na papiru. 

Kada pričamo o ulaganju pričamo naravno o udelu ulaganja, a ne o apsolutnim brojkama, te bilo kakva priča o tome kako je kriza, ne pije vodu. Malo veće ulaganje od današnjeg, ulaganje od 1% bruto društvenog proizvoda koje je i sama država zacrtala svojom strategijom je nešto što bi delimično ovaj problem rešilo. Pored ulaganja potrebno je napraviti ozbiljniji sistem koji se bavi raspodelom ovih sredstava. 

Svuda u svetu (videti mapu) ovo radi agencija ili fondacija koja je odvojena od ministarstva i čiji rad se bazira na stručnosti. Imali smo prilike da vidimo kako političari raspodeljuju novac. Čak ne uzimaju sebi u džep, što bi se verovatno očekivalo, već usled kukavičluka i nestručnosti dele na ravne časti. Tako se to u nauci nigde ne radi, čak ni u komunističkim zemljama. U nauci moraju da postoje prioriteti i dugoročni planovi finansiranja. Zato ostatak planete ovo rešava na pomenuti način, odvajanjem ovog sistema od dnevnopolitičkih uticaja. 

Konkursi za višegodišnje projekte (4-5 godina) moraju da imaju mnogo manju stopu prolaznosti, ali svakako je potrebno da pozivi za ove konkurse budu otvoreni svake godine. Ocenjivanje projekata na konkursu, kao i tokom realizacije se mora realizovati na mnogo ozbiljniji način. Takođe, potrebni su konkursi za male početne projekte koji bi omogućili osamostaljivanje mladih sposobnih kolega, kao konkursi namenjeni povratku uspešnih kolega iz inostranstva.

Postoji bojazan da prelazak na ovakav sistem može biti fatalan po neke oblasti koje su generalno važne za društvo, ali trenutno ne predstavljaju izazov u istraživačko razvojnom smislu. Takođe je jasno da se radi o modelu koji je suroviji po pojedince. Imajući ovo u vidu, kompromisni model bi podrazumevao da država finansira postojeće institucije i pojedince, propisujući koliko je u kojoj oblasti potrebno istraživača i kojima bi iz ovog vida finansiranja bila obezbeđena minimalna zarada i sredstva za rad i održavanje, a da se do svih ostalih sredstava dolazi na projektnom konkursu koji bi imao pravu svrhu i zaista ulagao u ono što daje rezultat onoliko koliko je to potrebno sa rigoroznijom kontrolom rada. 

Šema predloga rešenja problema: 

1. Povećanje ulaganja na 1% bruto nacionalnog dohotka 

2. Nov model finansiranja koji podrazumeva dva dela: 

a) institucionalni deo - osnovne plate i troškove 

b) projektni deo - sredstva do kojih se dolazi na projektnom konkursu 

3. Osnivanje naučne fondacije po ugledu na ostatak planete, koja bi se bavila projektnim konkursom i raspodelom sredstava 

Sadašnji projekti se završavaju početkom 2015. godine. Svakako treba računati da bar pola godine ranije novi sistem treba da počne sa radom kako bi bilo vremena da se realizuje konkurs za nove projekte. Ovo ne ostavlja mnogo vremena, ali ako se odmah prione na rad, ovo nije neizvodljivo. Ostaje pitanje ima li političke volje i snage da se problem zaista reši.