Izvor: novosti.rs | Biljana Radivojevic

Miodrag Mićić, profesor na više univerziteta u Americi: Bavim se naukom koju volim i imam dovoljno vremena za sve svoje hobije, a posedujem kuću, jahtu, avion "pajper čiroki", dobra kola. Plaši se da je u Srbiji sve manje naučnog podmlatka.

"Svoj san sam ostvario. Bavim se naukom koju volim i imam dovoljno vremena za sve svoje hobije - vazduhoplovstvo, nautiku, fotografiju, astronomiju... Ne mislim da sam bogat, novac je za mene samo sredstvo da ispunim svoje želje, a posedujem kuću, jahtu, avion "pajper čiroki", dobra kola."

Ovako o svom "razvojnom putu", od jednog od najboljih studenata Fakultata fizičke hemije u Beogradu, do potpredsednika za istraživanja i razvoj u MP "Biomedikals" u Kaliforniji i gostujućeg profesora na više univerziteta u SAD, govori profesor dr Miodrag Mićić.

Tek mu je 38 godina. Izrazito crne, kovrdžave kose, tamnih očiju, u crnim farmerkama i košulji, odaje "naučnički nemar" za spoljašnji utisak, koji može da prevari. Detaljno, čak i laicima razumljivo, priča o sistemima za složenu pripremu uzoraka za analize u molekularnoj biologiji, o svom izumu - instrumentu "fast prep", koji služi za superbrzu ekstrakciju nukleinskih kiselina... U kratkim pauzama pije koka-kolu i objašnjava zašto se ne bi vratio u Srbiju:

"Ovde ne bih mogao da ostvarim nijednu od svojih ideja. Hoću da pomognem, ali to mogu više sa mesta na kojima se trenutno nalazim. U Srbiji ima naučnika čije je znanje ravno onima sa najprestižnijih univerziteta u SAD, Japanu ili zapadnoj Evropi, ali, ovde se, čak i za zemlju u tranziciji, nedopustivo malo ulaže u nauku. I to malo se razvodni, jer, čini mi se da u Srbiji svako "ima projekat", i kada se to malo novca podeli na sve, istraživač dobije taman toliko da kupi toner za štampač."

Profesor Mićić je, čini se, dobro upućen u ovdašnje naučne (ne)prilike. Godinama sarađuje, kako kaže, sa pet odsto najboljih naučnika iz Srbije. Na predavanje koje je u četvrtak održao na Prirodno-matematičkom fakultetu došle su mnoge njegove kolege, i nekadašnji profesori - Aca Stamatović, Dragan Veselinović, Dragan Marković.

"Srbiji fale pravi projekti. Imamo dovoljno ljudi koji mogu da ih "iznesu", ali, nažalost, ili nema dovoljno dobrih ideja ili se one izgube u moru projektnih koještarija," uveren je profesor Mićić.

"Krajem 90-ih godina, dok smo još bili Jugoslavija, ovde se radilo na završnom projektu NA1 nadzvučnog aviona ili na proizvodnji karbonskih vlakana, projektu koji nije zaživeo, a sad je unosan biznis u svetu. Sad bi trebalo finansirati projekte vezane za malu privredu, a jedino što država treba da uradi jeste da prepiše recept od Singapura, koji je od malezijske džungle za manje od pola veka izrastao u visokotehnološku silu."

Mladi profesor, koji je još u detinjstvu važio za čudo od deteta, sarađuje sa kolegama iz Srbije: sa profesorom Ksenijom Radotić objavio je više stručnih radova u najprestižnijim časopisima, sa akademikom Miodragom Rakićem razvija koncept za nove dijagnostičke metode Alchajmerove i Parkinsonove bolesti, i nove biomarkere. Ali, plaši se da će u Srbiji biti sve manje naučnog podmlatka.

"Svako dete želi da bude pilot ili kosmonaut i decu treba podsticati da maštaju, da budu kreativna," kaže nam profesor Mićić. "Odlično je što smo postali priduženi član CERN-a, jer će to mladim naučnicima iz ove zemlje omogućiti da pri istraživanjima koriste najbolju opremu."