logob9226. januar 2009.

Pisati nauku i pisati o nauci, dve su različite vrste pisanja. Kad naučnici pišu i objavljuju svoje rezultate, oni se najčešće obraćaju kolegama, ljudima koji se bave sličnom temom ili problematikom. Pisati o nauci je, sa stilske i jezičke tačke gledišta, neuporedivo teže.

Piše: Nenad Švrakić

Objasniti nešto novo znači povezati sa nečim što je već poznato.

R. Feynman

Pisati nauku i pisati o nauci, dve su različite vrste pisanja. Kad naučnici pišu i objavljuju svoje rezultate, oni se najčešće obraćaju kolegama, ljudima koji se bave sličnom temom ili problematikom. Poznavanje osnovnih pojmova se podrazumeva, a očekuju se da su čitaoci upućeni i u ranije stručne rezultate iz oblasti o kojoj je reč. U takvoj situaciji, stil prezentacije nije toliko važan koliko je važna preciznost u izlaganju postupka, novih ideja, ili prikaz rezultata. Aliteracije, metafore, i slične stilske forme se obično smatraju za dekorativni višak ili šum. Ovaj process je u velikoj meri formalizovan, tako da čak i naučnici koji slabije vladaju jezikom na kome saopštavaju svoje rezultate nemaju mnogo problema da sastave tekst prihvatljiv za objavljivanje. To je možda razlog što laicima radovi objavljeni u stručnim naučnim časopisima deluju nerazumljivo.

Pisati o nauci je, sa stilske i jezičke tačke gledišta, neuporedivo teže. Po mom mišljenju, potrebno je imati poseban talenat za ovu vrstu pisanja. Izmedju ostalog i zato što se tekst prvenstveno obraća širokoj publici, ljudima koji su inteligentni, ali stručni u nekim drugim disciplinama, recimo.

predstavljanjenauke1Neki naučnici taj talenat imaju - Dokins ili Sagan su u stanju da napišu popularnu knjigu iz nauke kojom prenesu i važne ideje, kao i lični entuzijazam koji sami imaju za temu o kojoj pišu. I taj entuzijazam je zarazan, da tako kažem. Takve knjige su prvenstveno namenjene laicima, ljudima koji su zainteresovani za neku tematiku, ali nekog posebnog stručnog obrazovanja u toj oblasti nemaju. One takodje služe stručnjacima da ih podseti na šire aspekte onoga čime se i sami bave. Ima, najzad, ljudi koji nisu po profesiji naučnici, ali koji imaju talenat da o nauci pišu na popularan način. Takvi ljudi su dragocen most izmedju stručnjaka i šire publike. Oni su u stanju da i najkomplikovanije naučne rezultate predstave široj publici na razumljiv način. U njihovom obraćanju široj čitalačkoj publici, retorička sredstva kao sto su metafora, aliteracija, igra reči i slično su dobrodošle tehnike koje pomažu da se neka nova naučna činjenica ili teorija objasni, tj., da se poveže sa nečim što je već opšte poznato. Svi jezički trikovi su dozvoljeni, ako se koriste u funkciji popularizacije. Medju takve ljude spada, recimo James Gleick koji se proslavio svojom knjigom ‘'Haos''. Zahvaljujući njegovom pisanju, izraz ‘'efekat leptira'' je ušao u svakodnevni govor. Gleick je završio književnost i engleski jezik - dinamika nelinearnih sistema mu svakako nije struka. Ali, zahvaljujući svom književnom daru, i, razume se, ogromnom novinarsko-istraživačkom radu, postao je jedan od najpoznatijih pisaca o nauci.

Još jedna na taj način talentovana osoba je K.C. Cole, novinarka koja se kasnije zaposlila u Školi za Žurnalistiku Univerziteta u Kaliforniji. Ona već godinama piše kratke eseje o nauci (do 700 reči) i obučava studente ovoj veštini. Dobitnik je velikog broja nagrada iz ove oblasti, i objavila je zbirku svojih eseja u knjizi Um iznad materije: razgovori s kosmosom. Na Guglu se može naći nekoliko eseja iz ove knjige ovde. K.C., kako voli da je zovu, ima obrazovanje iz fizike, ali se fizikom "ne bavi". Ona neumorno posećuje konferencije fizičara, razgovara sa važnim ljudima u oblasti, beleži, sluša, zapaža. I neprestano hvata metafore, dosetke, humor, i obicne primedbe koje joj pomazu u njemom radu. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja koja su joj dodelila kako novinarska tako i naučna udruženja.

Mnogi njeni raniji eseji mogu da se nadju na linku koji sam gore dao. Moj omiljeni je ovaj preveden dole, i ja ga smatram za najbolji esej iz popularne nauke ikad napisan. U tačno 700 reči je K.C. uspela da opiše kosmičku simfoniju svetla i materije u nastanku. Ili pesmu andjela prilikom radjanja kosmosa, za one koji više vole takvu metaforu.

Mrmljanja

predstavljanjenauke2Kada kosmos govori, astronomi slušaju.

Kada peva, oni se u taktu njišu.

To se otprilike nedavno desilo kada je grupa astronoma objavila do sada najdetaljniju analizu kosmičke primalne pesme: nizak brum, duboko iz grla, koji je preteča i atoma i zvezda.

To je prost zvuk, kao mantra ''Om''. Ali, skiriveni u njegovim harmonicima su detalji o obliku kosmosa, o njegovom sadržaju i rodjenju. Ti detalji su toliko bogati da su se nekoliko časova posle objavljivanja ovog rada, nova tumačenja podataka već pojavila na serveru Los Alamosa koji sadrži nove radove iz oblasti astrofizike.

''Uznemireno je osinje gnezdo zainteresovanih'', rekao je Ned Wright, astronom sa UCLA, koji je održao kolegama predavanje o ovom radu - kao što su učinili i mnogi drugi - već naredne nedelje.

Pa, zbog čega toliko uzbudjenje? Zašto astronomi objavljuju rad za radom o nečemu što laicima izgleda kao smušen skup krivulja koje se uspinju i padaju - grafički prikaz ovog zvuka, zasnovan na satima i satima njegove matematičke analize?

Zato što ima naučnog zlata u tim tamo sinusoidalnim brdima.

Ti vrhovi i doline vizuelno prikazuju glas novorodjenog kosmosa, proizveden kad je još bio mokar iza ušiju, majušnih 300 000 godina po rodjenju u Velikom Prasku. Tada ništa nije postojalo, osim čiste svetlosti začinjene mešavinom subatomskih čestica.

I ništa se nije dešavalo, osim što se ova tekućina svetla i materije, kako kažu fizičari, prelivara iz jednog gravitacionog bunara u drugi, sabijajući tečnost na nekim mestima, i razredjujući je na drugim. Kao kada se udara u bubanj, ovo sabijanje ''tečne svetlosti'' prilikom pada u gravitacioni bunar je proizvodilo ''zvučne talase'' koje je kosmolog Charles Lineweaver nazvao ''najstarija muzika u svemiru''.

Onda, odjednom, zvuk je ućutao. Kosmos se dovoljno ohladio da su se čestice, u suštini, koagulisale, kao mešavina sirćeta i ulja za salatu ostavljena u frižideru; svetlost se odvojila iz mešavine i otišla, kao ulje što ode na površinu.

Ostalo je istorija svemira. Čestice su se zatim medjusobno spajale da formiraju atome, zvezde, i sve drugo, uključujući i ljude.

''Kosmos je bio jednostavan u to vreme'', rekao je Anrew Lange sa Catech-a na jednom predavanju. ''Posle toga pojavili su se atomi, hemija, ekonomija. Stvari se brzo srozavaju.''

Što se tiče svetlosti, ili zračenja, ona još uvek prožima ceo prostor. U stvari, ona je deo poznatog ''snega'' koji se pojavi na ekranu ponekad prilikom TV prenosa. Ali, ovo je više nego običan šum: kad su se čestice koagulisale, one su ostavile svoje otiske na svetlosti.
Kao deca kada krišom jedu kolače, čestice su ostavile svoje lepljive otiske prstiju svugde po nebu.

Oblik i raspored tih otisaka nam govori sve što želimo da znamo o ranom kosmosu: o njegovom obliku, o tome koliki njegov deo je sačinjavala materija, a koliko nešto drugo.

Princip je poznat: glas vašeg deteta posebno zvuči zbog rezonantnih oblika njenog grla koje proizvode svoj jedinstven zvučni otisak. Veliko drveno čelo proizvodi mekši zvuk od nategnute violine. Isto tako, zvuk koji nam dolazi iz ranog kosmosa direktno zavisi od gustine materije i oblika kosmosa.

Astronomi ne mogu da čuju ovaj zvuk, naravno. Ali, oni mogu da ga pročitaju kao što bi čitali note. Sabijen zvuk postane vreo i proizvodi vruće tonove, kao pretis lonac. Razredjeni delovi su hladni. Analizirajte vruće i hladne delove kosmosa i dobićete sliku tog zvuka: znaćete tačno koliko ga ima u C molu ili B duru.

Ono što je do sada vidjeno je i uzbudljivo i zabrinjavajuće. Zvuk nam pokazuje da kosmos ima za nijansu veću kolicinu obične materije nego što predvidjaju standardne kosmološke teorije; on zvuči više kao oboa nego kao flauta. Nešto se dešava što ne umemo da objasnimo.

Odgovori će nam doći kada priključimo još osetljivije kosmičke stetoskope tokom sledećih nekoliko godina.

Ako smatrate da se ovaj zvuk namenjen samo za uši astronoma, pomislite: Isti nabori prostora koji su stvorili gravitacione bunare koji su proizveli ovaj zvuk takodje su eksplodirali i obrazovali jata, galaksije, zvezde, planete, nas.

Čak i Hare Krišne koji mrmljaju ''Om''.

 

Author: B92

Dodaj komentar