Da bi se u mozgu formirala 3D slika, koja ima dubinu, potrebno je da on od svakog oka dobije nešto drugačiju sliku. Ovo lako možete proveriti tako što pri gledanju u bliski objekat naizmenično zatvorite jedno pa drugo oko – videćete da se položaj predmeta razlikuje. A ako neki objekat posmatrate samo sa jednim otvorenim okom, biće vam teško da ispravno ocenite njegovu udaljenost. Sve trenutno poznate tehnologije koriste ovu činjenicu. I mada se razlikuju, svima je cilj isti – da prevare ljudsko oko.

Od svetske megapopularnosti Avatara 3D prikaz je doživeo veliki bum, između ostalog i zbog toga što su proizvođači video-opreme iskoristili šansu da povećaju prodaju uređaja.

Ideja o 3D nije preterano nova. Prvi filmovi sa takvim prikazom pojavili su se još pre Drugog svetskog rata, kada počinje postepeno usavršavanje ove tehnologije, ali sve donedavno mogućnosti 3D prikaza su korišćene samo za "specijalne" filmove. Neki će se setiti kultnog filma Ajkula koji se gledao kroz crveno-plave naočare.

Trenutno komercijalno dostupne tehnologije takođe imaju istu karakteristiku – da bi se gledala 3D slika, potrebne su naočare. Da li su u pitanju crveno-plave kojih više skoro i da nema, polaroidne ili aktivne, nije bitno, važno je da morate nešto staviti na nos. Upravo ovo je jedan od razloga sporijeg omasovljavanja 3D prikaza – zamislite samo situaciju u kojoj ulazite u kafić da popijete piće i odgledate utakmicu, a tamo svi nose naočare. Postoji još jedan problem – ako su u pitanju aktivne naočare, koje koštaju između 100 i 200 evra, pitanje je ko može i želi da ih kupi.

Kod aktivnih naočara, inače, postoji sinhronizacija sa izvorom slike, pa se okna na naočarama nekih šezdesetak puta u sekundi zamračuju tako što tečni kristali u njima poprimaju crnu boju. Oni tako dozvoljavaju očima da vide samo onu sliku koju treba da vide. Kod polaroidnih naočara, svako okno prima svetlost različite polarizacije, pa je slika svetlija nego kod aktivnih, a i udobnije su za upotrebu na duže staze. Aktivne, ipak, daju bolji kvalitet prikaza, pogotovu kod sadržaja u visokoj rezoluciji kao što su računarske igre.

Drugi razlog za sporo usvajanje 3D prikaza je nepostojanje dovoljno odgovarajućeg sadržaja. Postoje na desetine 3D filmova, neki sa boljim efektima, neki sa lošijim, ali na tome se priča završava. U Srbiji gde je HD (High Definition) signal TV još uvek pojam, o 3D TV kanalima, sportskim prenosima i sličnim poslasticama trenutno možemo samo da maštamo. Međutim, ni na Zapadu situacija nije mnogo bolja. Nema dovoljno 3D televizora da bi se pravio 3D program, a nema 3D programa da se opravda nabavka novih 3D televizora. Zato i ne čudi što su se proizvođači okrenuli jednom triku – konverziji 2D slike u 3D, u hodu. Iako nije toliko impresivan kao kod namenski snimanog 3D materijala, kod novijih uređaja ovaj efekat je dovoljno dobar da malo "produbi" običan HD film. Treba naglasiti da je kvalitet početnog sadržaja veoma bitan – slika standardne definicije prebačena u 3D biće daleko lošija od HD signala sa kojim je urađeno to isto.

Još jedan od vrlo važnih faktora u razvoju 3D je cena. Donedavno su 3D televizori i monitori bili izuzetno skupi, ali cene u poslednje vreme polako padaju, a proizvođači u paketu poklanjaju više pari naočara i 3D filmove kako bi privukli nove kupce. Nažalost, tu nije kraj troškovima. Uz 3D televizor, potreban je uređaj sa koga će se taj 3D sadržaj puštati, bez obzira da li je u pitanju 3D Blue Ray plejer ili računar sposoban za takvu vrstu reprodukciju koji opet dodatno koštaju.

Za kraj, kako to i obično biva, ostalo je otvoreno pitanje standarda. Da ne bi plaćali troškove licenciranja, i da bi izvukli što više novca potrošenog za istraživanje i razvoj, proizvođači 3D uređaja još uvek ne koriste iste standarde. To naravno nije dobro, jer niko ne želi da potroši 1000 evra na televizor i još 250–300 na plejer, samo da bi ustanovio da nije kompatibilan sa najnovijim 3D filmom koji je skupo platio.

Pravac u kome se razvoj ove tehnologije kreće vrlo je jednostavan – da za 3D prikaz,ne za naočare. Iz godine u godinu po tehnološkim sajmovima moguće je videti sve bolje i bolje ekrane na kojima može da se gleda 3D bez naočara. Trenutni rezultati su već zadovoljavajući, problem je još "samo" visoka cena, koja će pasti, očekuje se, tek 2014. godine.

Izvor: Nedeljnik Vreme.