POPULARIZACIJA NAUKE sa primerima vezanim za Teslin jubilej

 

Darko Kapor
Departman za fiziku, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad

Apstrakt. Opisani su osnovni ciljevi popularizacije nauke. Objašnjen je značaj popularizacije za dodatnu afirmaciju prosvetnih ustanova kao i značaj korišćenja popularnih materijala u nastavi. Pobrojane su česte greške kod pripreme popularnih izlaganja, kao i različiti vidovi popularizacionih aktivnosti. Sve je ilustrovano primerima vezanim za aktivnosti tokom godine Teslinog jubileja.

Za temu predavanja je odabrana popularizacija nauke u pokušaju da se ukaže da je to aktivnost oko koje će prosvetni radnici morati da se angažuju, možda i vrlo brzo. Kako cela godina prolazi u obeležavanju 150 godina od rođenja Nikole Tesle, onda će većina primera [1 – 5] biti vezana za ovaj jubilej.

DEFINICIJA I CILjEVI POPULARIZACIJE

Za početak, dajemo jednu moguću definiciju. Popularizacija nauke je aktivnost kojom se rezultati egzaktnih nauka prikazuju bez strogog naučnog formalizma korišćenjem različitih analogija i drugih raspoloživih sredstava, tako da budu bliski slušaocu koji nema potrebno predznanje.

Ciljevi popularizacije mogu biti različiti. Osnovni cilj je da se što šira javnost upozna sa određenim naučnim rezultatima čime se podiže nivo naučnih znanja populacije i zadovoljava njena radoznalost. Ovo je najčešći vid aktivnosti i on može da se odnosi kako na neka nova saznanja, tako i na neka ranija saznanja koja i dalje pobuđuju interesovanje. Život, rad i rezultati Nikole Tesle spadaju upravo u ovu drugu grupu.

Druga mogućnost je da se ljudima koji donose odluke na osnovu određenih naučnih rezultata činjenice predoče na jednostavan način. Ovo je veoma važno kada velike firme žele da menjaju proizvodni program i uvedu određene inovacije a za to im je potrebno odobrenje upravnog odbora u kojem obično ne sede stručnjaci za nauku već stručnjaci za profit. Ljudi koji pripremaju ove materijale su izuzetno dobro plaćeni.

U sličnoj situaciji je bio i Nikola Tesla i to ne jedanput. Poznata je anegdota kako je Tesla tražio investitore za svoje izume vezane za obrtno magnetno polje. Posle jednog izlaganja koje nije moglo da privuče pažnju, Tesla poteže priču o Kolumbu koji je postavio jaje da stoji na vrhu tako što mu je odlomio vrh i sledi ogled. Metalno jaje postavlja na ploču ispod koje se formira obrtno magnetno polje, jaje se zavrti i uspravi. Ovde imamo sjajnu kombinaciju električnih i mehaničkih efekata. Koliko je anegdota istinita ne znam, ali se pouzdano zna da je  1893. godine u Čikagu održana Međunarodna izložba povodom 400 godina od otkrića Amerike. U paviljonu posvećenom elektrotehnici je Tesla demonstrirao svoje oglede uključujući i čuveno jaje.

Postoji i treći cilj, koji je kombinacija ova dva a javlja se kada je celokupna populacija u poziciji da odlučuje ili utiče na odluku. Onda se celokupnoj javnosti predstavljaju rezultati u cilju kompetentnijeg donošenja odluke. Recimo, neka zemlja koja je imala zabranu nuklearnih elektrana želi da ih ponovo uvede i raspisuje u tu svrhu referendum. Onda je neophodno upoznati stanovništvo sa svim prednostima i manama ovakve odluke, ali na popularan i svima razumljiv način.

Nešto slično se desilo pre 15-ak godina u SAD. Tada je bilo odlučeno da se sredstvima države izgradi najveći akcelerator čestica na svetu takozvani SSC (Superconducting Supercolider, u prevodu «Superprovodni supersudarač») kojim bi se mogli izvesti eksperimenti koji bi omogućili da se načini napredak u fizici čestica a time i u našem sveukupnom razumevanju prirode. Sredstva o kojima je bila reč su bila prilično velika, i Kongres i Senat su prvo odobrili izgradnju a onda počeli da se pitaju ima li to smisla. U želji da animiraju javnost za ovaj poduhvat, neki od najvećih fizičara su se aktivirali pišući popularne knjige i držeći predavanja. Nažalost ni to nije pomoglo, finansiranje je obustavljeno.

Zašto je ova aktivnost bitna za prosvetne radnike uopšte? Dva su različita aspekta ove problematike.

Prvi se odnosi na potrebu da se prosvetni radnici bave popularizacijom. Činjenica je da će se sredstva koja se daju za prosvetu na određen način smanjivati, u smislu da će se svoditi samo na finansiranje osnovne delatnosti, što je generalni trend u svetu. Sredstva za različite dodatne aktivnosti će morati biti obezbeđena iz drugih izvora. Uostalom već danas troškove takmičenja dobrim delom finansiraju sponzori. U takvoj situaciji će škole morati da se aktiviraju da privuku sponzore ali i širu javnost, jer se o ovim sredstvima odlučuje recimo na nivou opštine. Jedan od načina da se javnost zainteresuje za rad škole su razne aktivnosti popularizacije. Prema tome, želeo to neko ili ne, moraćete da se bavite i ovakvim aktivnostima.

Nobelovac De Žen je direktor Visoke škole za industrijsku hemiju i fiziku u Parizu i vrlo mu je jasan značaj popularizacije. Zato je on naterao studente da izvode popularne oglede i drže predavanja u učionicama koje su u suterenu tako da prolaznici mogu da vire kroz prozore i gledaju šta oni rade, a onda ih studenti pozovu i da uđu.

Ovo nas vodi do jednog vida popularizacije koji vas sigurno očekuje. Mnoge školske ustanove u svetu u cilju približavanja svojih aktivnosti široj javnosti prave ono što se kod nas prevodi kao «Dan otvorenih vrata» kada se prostorije škole ili fakulteta otvaraju svima. To znači i kabineti odnosno laboratorije. Vi postavite neke atraktivne oglede i očekujete posetioce koji mogu biti veoma raznorodni. Izgleda zanimljivo ali je veoma naporno.

Drugi aspekt se odnosi na mogućnost da u nastavi koristite već pripremljene naučno-popularne materijale. Naime, količina naučno-popularnih materijala u medijima raste, deca to već čitaju, ili mnogo češće gledaju i slušaju, pa zašto onda da ih i Vi ne iskoristite, ako u školi postoje za to mogućnosti.

U ovom tekstu govorim o oba aspekta istovremeno, a čitalac će sam uočiti kako to da primeni na situaciju kada treba sam da priča ili da odabere neki već postojeći materijal.

35295832544 7c89620516 o copy
AKL 2017.

PROBLEMI I GREŠKE KOD POPULARIZACIJE

Problemi kod popularizacije mogu biti brojni, a što je još gore mogu biti veoma pogubni.

Jedan od najopasnijih problema je da se ne pređe u vulgarizaciju. To je, recimo, pojednostavljivanje kod kojeg se gubi naučna osnova problematike. Sigurno se u praksi sreli sa objašnjenjima fizičkih pojava koje nemaju mnogo veze sa fizikom, ali obično nude kvaziobjašnjenje.

Još jedna česta i veoma opasna greška je podcenjivanje nivoa predznanja slušalaca. Ovo je jako veliki problem jer s jedne strane ljudi mogu da se nađu uvređeni i to sa pravom. S druge strane, mogu sami da nastave da izvlače zaključke a vi ste im nešto bitno prećutali. Postoji priča o jednom profesoru (mislim da nije kod nas) koji je hteo da roditeljima približi fiziku, da pokaže da nije ništa strašno, pa je održao roditeljima koji su želeli da dođu predavanje o dinamici, znači kretanju, brzini, ubrzanju, sili itd. On to sve lepo ispričao i kad je završio, svi zadovoljni, a jedan roditelj kaže «Ne mogu da razumem da deci ovo može da bude teško». A profesor se «upeca» pa kaže: «Nije ovo njima teško, teško im je kad radimo zadatke.» «Koje i kakve zadatke? Znači Vi nas lažete, nama pričate jednom, a deci drugo....» Tako nastaje problem.

Suprotno tome može da se desi da ste nivo predznanja slušalaca precenili. Recimo, krenete da ljudima pišete formule i propala stvar, ili snimite za učenike jednu emisiju na televiziji koja ima sjajne primere ali komentar vrvi od stručnih izraza koje učenici ne razumeju.

Ovde moramo da naglasimo da treba praviti razliku između nivoa predznanja i nivoa obaveštenosti slušalaca. Obično su te dve stvari povezane, jer slušalac sa višim nivoom predznanja je obično i bolje obavešten. To, međutim, ne mora uvek biti slučaj. Neki put slušaoci mogu da vas iznenade pozitivno ili negativno. Najekstremniji slučaj je čovek koji nema osnovnu školu a «guta» sve što nađe o vanzemaljcima i na Vašem predavanju ga zanima samo da li je Tesla zaista komunicirao sa njima. Važno je da budete fleksibilni u takvom slučaju.

Konačno, kada je reč o ciljevima popularizacije koje smo naveli pod 2 i 3, javlja se mogućnost pristrasnosti ili preciznije, neobjektivne interpretacije činjenica. Setimo se kako je Edison, kao čovek koji je mnogo uložio u jednosmernu struju, potrošio mnogo napora i sredstava da se električne stolice koje su uvođene u američkim zatvorima napajaju naizmeničnom strujom, čime je dokazivao koliko je ona opasna.

36135530015 a2cd442611 o copy
AKL 2018. 

VRSTE AKTIVNOSTI I PRIPREMA

Postoje razni oblici aktivnosti popularizacije zavisno od medija koji se koristi.

Najstariji vid popularizacije je usmeno izlaganje - predavanje koje bi kad god je moguće, trebalo da bude praćeno ogledima. Setimo se samo prof. Živojina Ćuluma koji je putovao svuda gde god bi ga pozvali a za predavanja iz astronomije nosio sa sobom model Sunčevog sistema. I onda se ljudi okupe oko njega dok čeka voz na stanici, a on odmah koristi priliku da objasni recimo pomračenje Sunca.

Recimo još da su ovakva predavanja izuzetno cenjena. Mnogi veliki fizičari su se time bavili, jedan od najpoznatijih je bio Majkl Faradej, koji je osnove nauka i stekao slušajući popularna predavanja jednog drugog velikana, Hamfrija Dejvija. Englezi su prvi shvatili značaj ovoga i zato su osnovali ustanovu koju su nazvali upravo tako «Royal Institution» - Kraljevska ustanova, čiji je cilj bio popularizacije nauke. Faradej je godinama bio njen direktor.

Tesla je tokom boravka u Londonu 1892. godine bio pozvan da tamo održi predavanje, i on lično je smatrao da je time veoma počastvovan.

Suština predavanja je da imate direktan kontakt sa slušaocima i vidite kako oni reaguju pa se prilagođavate tome.

Tesla je tokom života imao periode kada je mnogo putovao i držao predavanja. Pri tome je on pravio veliku razliku kakvo predavanje drži. Jedno su bila predavanja za kolege inžinjere elektrotehničare, a druga za širu javnost. To se vidi po izboru ogleda. Dok je na stručnim skupovima izvodio veoma konkretne oglede, kada je trebalo demonstrirati patent ili ići na izložbu, to je bilo nešto što će oduševiti široke krugove gledalaca. Na već pomenutoj izložbi u Čikagu, na svom štandu je imao staklene cevi savijene tako da predstavljaju imena velikih fizičara. Cevi su bile napunjene gasovima pod niskim pritiskom, a svetlele su bez provodnika u polju koje su stvarali Teslini oscilatori.

Kada govorimo o pisanim materijalima, to može biti članak, serija članaka, ili knjiga. Sumnjam da će iko od prisutnih pisati knjigu, ali članak u lokalnim novinama je moguć. Problem sa člankom je ograničen obim, tako da morate pažljivo da pripremite strukturu teksta: prvo uvedete pojavu, obično preko primera, ponudite objašnjenje (recimo analogijom) i analizirate da li to objašnjenje tumači pojavu u potpunosti. Obično i nemate mesta ni za toliko. U tom pogledu, serija članaka je pogodnija forma, ali uvek postoji problem: redakcija ne može da garantuje da će članci sigurno izlaziti u kontinuitetu, i u tom slučaju svaki put morate napraviti mali uvod kojim rezimirate nešto od prethodnog izlaganja.

Emisija na radiju može imati oblik izlaganja ili intervjua. U pravom slučaju važe slična pravila kao za članak, ali sa jednom bitnom razlikom: čitalac može da se vrati unazad po tekstu i podseti se nečega. Ovde je to nemoguće pa ponekad treba ponoviti i nešto ranije rečeno da bi bilo jasnije. Intervju može da bude veoma uspešan ako je vaš sagovornik dobro pripremljen: za ovakve emisije se ili pitanja dostave unapred ili se dogovori o tematici.

Emisija na televiziji ima u principu isti oblik ali se ovde mogu praviti prave dokumentarno obrazovne emisije, ili kombinovati izlaganje sa snimljenim materijalom. Naravno, može se koristiti i postojeći tuđi materijal, mada se tu mora voditi računa o autorskim pravima, što lokalne televizije obično ne poštuju. Danas je naravno teško sa našim sredstvima napraviti emisiju koja se može meriti sa emisijama koje proizvode specijalizovane kuće. Doduše, tu je jedna emisija iznad svih, čuveni fizičar Karl Sagan je davno napravio čuveni Kosmos koji je i dan danas neprevaziđen po kvalitetu primera, obrade i tome slično.

Postoji i treći oblik TV programa koji je srodan usmenom izlaganju ali ima drugačiji karakter. To su emisije na kojima se odgovara na pitanja publike, obično postavljena unapred a prisutni su i gledaoci u sali. Takve emisije spadaju u veoma popularne ali su obično veoma retke jer zahtevaju dva preduslova. Prvo da voditelj bude naučnik ili šoumen, što nije tako lako, a drugo da se obezbede relativno velika sredstva da bi se neke stvari mogle raditi u studiju.

Pre više od 20-ak godina je BBC postavio standard čuvenom emisijom Dont ask me! (Ne pitajte mene!) u kojoj je voditelj čitao pisma gledalaca sa neobičnim pitanjima iz prirodnih nauka, a onda pozivao stručnjake da odgovore umesto njega na licu mesta. Program je i dan danas neprevaziđen bez obzira na veliki broj novih sa sve većim sredstvima. Jedini koji može da mu priđe su Razbijači mitova, koje možete videti na Diskaveriju.

Neki put možete snimiti neku emisiju i onda prikazati slušaocima uz svoje žive komentare.

Sledeće bitno pitanje je priprema aktivnosti. Uporedo radite dve stvari: odabir teme i odabir oblika i obima. Oblik je najčešće nametnut spolja i tu ne možete praviti mnogo varijacija, ali treba da pokušate da se nekako tome prilagodite. Onda birate temu, ako i ona nije nametnuta. Čak i ako je nametnuta vi je možete, čak morate prilagoditi sebi. Ako prolazi neka kometa, i zato vas zovu da održite predavanje, vi još uvek možete odabrati da li ćete pričati o kometama, o nebeskim telima uopšte ili recimo o tome kako proučavamo komete. Posle toga se obim sam nameće, jer je jasno da kada znate gde ste pozvani i o čemu ćete pričati, relativno lako ćete proceniti koliko vremena ćete uspeti da im držite pažnju.

Sada dolazi izuzetno važan detalj: procena nivoa predznanja slušalaca. O tome smo već govorili. Od ove procene zavisi izbor jezika i izbor primera. Kada govorimo o jeziku, pri tome mislimo na sledeće: jedan od osnovnih izvora nesporazuma stručnjaka i laika je što oni ne misle na iste stvari kada koriste iste izraze. Zato vi morate veoma strogo definistati šta znače vaši termini, a da pri tome ne odete previše u struku. Jako je opasno biti neprecizan a ne dati pri tome ogradu, pa kada dobijete pitanje a vi kažete, «Jao, nisam na to mislio!» a odgovor je «Sad se vadi!». Recimo jednostavan primer- čovek koji drži teg pola sata u ruci nepomično se itekakako umori, a da pri tome on za fizičara ne vrši rad.

Kod izbora jezika se podrazumeva još jedan problem – formule. Naime, matematika jeste jezik egzaktnih nauka, ali procena nivoa vam govori da li možete koristiti formule i u kojem obimu.

Čuvena je priča Stivena Hokinga o tome kako mu je izdavač rekao da svaka formula napisana u popularnoj knjizi smanjuje broj čitalaca na polovinu. I on je onda odlučio da u svojoj čuvenoj knjizi o savremenoj fizici Kratka povest vremena [6] napiše samo jednu formulu, pa makar mu honorar opao za polovinu. Koju je formulu napisao?

Faradej, a delimično i Tesla su izbegavali matematiku, ali iz različitih razloga. Faradej zaista nije znao matematiku, pa je pribegavao slikama polja, a Tesla je imao solidno poznavanje matematike (možda nije polagao, ali slušao predavanja jeste) ali je smatrao da efektna slika kaže više, pogotovu kada je reč o obrtnom magnetnom polju. Setite se kako su izgledale njegove prijave patenata, za razliku od Pupinovih koje su vrvele od formula.

Odabir primera je isto važan jer primeri treba da budu takvi da su svima razumljivi i bliski a da nisu vulgarizacija. Ovde se mogu koristiti analogije ako su korektno zasnovane. Uz primere ide naravno i izbor ilustracija, što je uz pomoć Interneta neverovatno olakšano. Ipak, ako se koriste računarske animacije treba to naglasiti, i biti oprezan jer ako s time preterate ljudi neće verovati da pričate o realnom svetu.

dsc03386m1 copy
AKL 2018

PRIMERI

Ilustrujmo sve ovo primerima iz fizike. Kada me pitaju da li postoji jedna knjiga koju treba da pročita svaki fizičar, ja odmah odgovaram da je to Fajnmanova knjiga Karakter fizičkog zakona (postoji relativno novo izdanje kluba NT [7]). U toj knjizi on pokušava da laicima objasni šta to rade fizičari i kako zaključuju. Slično tome, nobelovac Lion Ledermen u knjizi Božija čestica [8] (napisanoj za potrebe propagande SSC-a) pokušava da objasni ljudima kako razmišljaju istraživači fizike čestica i kako uopšte mogu da bilo šta zaključe kada je sve to daleko od naših čula.

Naravno, moramo spomenuti i ruske autore. Tamo je produkcija naučnopopularne literature ogromna, ali jako malo stiže do nas. U školskim bibliotekama se mogu naći odlične knjige ali veoma stare tako da su i primeri zastareli, bar za savremenu omladinu.

Kada je naš veliki naučnik Milutin Milanković rešio da se bavi popularizacijom nauke, on je prvo objavio seriju članaka pod nazivom «Kroz vasionu i vekove» koji su izlazili u Letopisu Matice srpske a kasnije to sakupio u knjigu [9]. On jednostavno čitaoca vodi na imaginarna putovanja na kojima obilaze Sunčev sistem ili idu u prošlost da porazgovaraju sa poznatim naučnicima. Veoma imaginativno, zanimljivo i danas.

Ovi primeri su nas ujedno doveli i do sledećeg pitanja, a to je izvor materijala. Kao pripadnik starije generacije ja volim da listam knjige i naučne časopise, ali mlađi idu pravo na Internet. Problem sa Internetom je u tome što tamo nema recenzije, znači bilo ko može da istakne bilo šta i to proglasi za svetu istinu. Zato ove podatke treba uvek proveravati. Recimo, o Tesli sam našao negde preko milion sajtova.

Vratimo se Teslin jubilej i činjenicu da ćete možda biti u prilici da održite neko popularno predavanje ili napišete tekst na tu temu. Šta sve možete koristiti. U pripremi ovog predavanja sam koristio raznovrsnu literaturu o Nikoli Tesli, i želeo bih da preporučim neke knjige svima koji budu u prilici da govore o njemu. Osnovna je svakako Moji izumi [1], koju je napisao sam Tesla. U stvari, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je izdao Izabrana dela Nikole Tesle [2]. Tamo možete pronaći mnogo materijala ako pripremate neko izlaganje.

Klasične knjige o Tesli su O Nilove, a meni je u pripremi ovog izlaganja mnogo pomogla knjiga K.G. Cverave [3]. Ako govorite učenicima i to mlađim, preporučujem knjigu koju su volela moja deca, onu u kojoj sam Tesla priča o detinjstvu, a pripremili su je dva Dušana: Radović i Petričić [4]. Od novijih, tu je veoma dobra, ali pomalo skupa knjiga jednog od direktora Teslinog muzeja, Branimira Jovanovića [5]. Upotrebu Interneta sam već komentarisao.

Još malo o Teslinom jubileju. Postoji nekoliko problema kod popularnih predavanja o Nikoli Tesli. Prvo, nivo obaveštenosti zavara. Naime, šira javnost zna o Tesli da je on bio veliki ali ne zna zašto je bio veliki. Ovaj trend se nastavlja. Naime, vi znate da trenutno u osnovnoj školi imamo situaciju da je skoro sve o generatorima naizmenične struje, motorima i transformatorima izbačeno ali je ostala lekcija «Doprinos Nikole Tesle nauci o elektricitetu».

Sledeći problem je što kada kažete da ćete govoriti o stvarnom doprinosu Nikole Tesle čovečanstvu, svi očekuju nešto spektakularno. I kada počnete da pričate o prenosu električne energije i trofaznoj struji (patenti 1887 i 1888), većina se razočara. Dakle, u izlaganju morate stvoriti takvu klimu da dočarate ljudima kako je to izgledalo u vreme kada je Tesla radio i zašto je to tako bitno.

Prema tome, ako želite da pričate o tome šta je ono što sigurno znamo da je Tesla uradio i šta je ugrađeno u savremenu civilizaciju, moramo početi upravo od onoga što sada deca u osnovnoj školi ne vide. Ne znam koliko stvarno vide u srednjoj školi, trebalo bi da vide, ali to zavisi od mnogih faktora, pre svega kako vam je opremljen kabinet. Dakle, predlažem da na početku prikažete bar neki od onih jako prostih ogleda interakcije magnetnog polja i provodnika sa strujom. Tu sada dolazi onaj problem podcenjivanja. Ljudi će reći «Mi hoćemo da slušamo o velikanu, a ti nam pokazuješ igračke!» Onda Vi zato počnete tako što kažete da je Tesla imao u srednjoj školi (a to su po našem viši razredi osnovne) jednog jako dobrog profesora po imenu Martin Sekulić, koji mu je pokazivao upravo ovakve oglede, a on mu asistirao, i time mu otvorio volju za proučavanje elektriciteta. U suštini niste ništa izmislili, Sekulić je bio izuzetan eksperimentalac i skoro sigurno je izvodio ove oglede.

Deo koji je još teži je doprinos komunikacijama. Jako je teško izdvojiti ono što je Tesla uradio od onoga što su drugi uradili ili pripisivali sebi. Posebna je priča o Markoniju koji je dobio i Nobelovu nagradu, za nešto što definitivno nije on pronašao. U suštini treba poći od toga da je pre Čikaške izložbe, Tesla održao u Filadelfiji 1893. godine jedno predavanje u kojem je izneo neku vrstu svog programa, prikazao ono što je već imao i izneo šta namerava da uradi još. Najbolji rezime daje Jovanović [5] koji nabraja Tesline glavne doprinose radiotehnici:

- višepolni generatori i oscilatorni transformatori;
- oscilatorni sistem antena – zemlja,
- sistem 4 kola u rezonanciji,
- multifrekvencijski sistem predaje i prijema signala,
- prijemnika sa integracijom i rasterećenjem.

Ako krenete da ovo razradite, biće više nego dovoljno. No, ako imate Teslin transformator pa izvedete neki ogled sa cevima koje svetle u rukama gledalaca, biće mnogo efektnije.

Problem je što se skoro svako predavanje nastavlja pitanjima koja se tiču onoga što Tesla nije uradio... Naime, posle predavanja svakako sledi najteži deo a to je diskusija. Postavlja se pitanje argumenata koje ćete koristiti. Jedna od mogućnosti je da se pripremite za diskusiju tako što ćete predvideti eventualna pitanja i pripremiti se za njih. Uvek, međutim, postoje neočekivna pitanja, i tu je važna Vaša reakcija.

Naime, vrlo verovatno će Vas pitati šta znate o beležnicama koje je FBI odneo iz Tesline sobe. Ako kažete da ne znate ništa, reći će Vam da ste neznalica jer o tome svi znaju. Onda Vi naivno pitate a što Vas pita kada svi znaju. Slično je i sa vanzemaljcima, ili besplatnom raspodelom energije.

Kada smo kod reakcija, poznata je priča kako Amper prvi put pokazuje da jedan provodnik sa strujom deluje na drugi provodnik sa strujom. Prethodno je pokazao da magnet deluje na jedan provodnik sa strujom. Javlja se jedan slušalac i kaže «Pa šta je tu novo, to je za očekivati čim magnet deluje na svakog od njih, jasno je da će i oni delovati jedan na drugi.» Amper istog momenta vadi iz džepa dva gvozdena ključa i kaže: «Evo magnet deluje i na jedan i na drugi ključ, pa ipak oni ne deluju jedan na drugi, znači, ovo nije bilo za očekivati!»

35744522980 2c44ae67fb o copy
AKL 2018.

ZAKLjUČAK

Niko od vas ne očekuje da budete Amperi, Faradeji ili Tesle, već je cilj ovog izlaganja da vas pripremi s jedne strane na mogućnost da ćete morati da se pojavite sa popularnim predavanjima recimo u mesnoj zajednici ne biste li tako izborili sredstva za školu, a s druge da popularni TV programi ne budu Vaša konkurencija, već Vaš saradnik u nastavi.

LITERATURA

1. Tesla, N., Moji izumi, Beograd, Klub NT, 1998.
2. Izabrana dela Nikole Tesle, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1995.
3.Cverava, K.G., Nikola Tesla (1856 – 1943), Beograd Klub NT i Muzej Nikole Tesle , 1998
4. Tesla N., Priča o detinjstvu, Priredio Radović, D., ilustrovao Petričić D., Beograd, BIGZ, 1980
5. Jovanović, B., Tesla, duh, delo, vizija, Beograd,
Freemental, 2001
6. Hoking, S., Kratka povest vremena, Beograd, Polaris, 1988
7. Fajnman R., Karakter fizičkog zakona
Beograd Klub NT, 1999
8
. Ledermen L.sa Terezijem D., Božija čestica, Beograd, Polaris, 1998
9. Milanković, M., Kroz vasionu i vekove - Kroz carstvo nauka , Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997.

(05.11.2006.)

Ovaj rad prof. dr D. Kapor je izložio na"Republičkom seminaru o nastavi fizike" koji je, u organizaciji Ministarstva prosvete i sporta i Društva fizičara Srbije, Održan na Tari 2006.

Author: Dako Kapor

Dodaj komentar