Delovi iz knjige: Voje ANTONIĆA , Da li postoje stvari koje ne postoje |
Karl Gustav Jung (Carl Gustav Jung) ponudio je, sa gledišta psihologije, zanimljivo objašnjenje naše potrebe da svaki nerazumljiviznak sa neba tumačimo kao posetu superiorne civilizacije iz daleka. To je za njega zadovoljavanje mita o dolasku stranaca, čovekove potrebe i želje da odnekud dođu bića i uspostave kontakt s njim, ne bi li ga izbavili iz usamljenosti i uverili da nije sam u svemiru. Inke su bile dobri ratnici, ali su lako pokoreni jer su osvajači došli u metalnim oklopima i tako se nenamerno predstavili kao božanstva koja su domoroci vekovima očekivali.
Svaka religija na svetu koristi neobjašnjene pojave za podržavanje teze o postojanju božanskih sila. S druge strane, UFOlozi su pronašli delove u Bibliji koje smatraju za svedočenja o poseti bića iz svemira. Najpoznatiji je deo Knjige proroka Jezekilja (1:4-2:2).
Ja pogledah, i gle, silan vetar dođe od severa, i gust oblak i snop plamena, koji sipaše na sve strane blistavu svetlost, u čijoj sesredini sijaše nešto kao uglađen bakar izvađen iz ognja. U sredini bejahu još četiri živa svorenja koja na oči bejahu nalik načoveka; Svako od njih imaše četiri lica i svako je imalo četiri krila. Noge im bejahu prave, a u stopalu noge im bejahu kao u teleta; i sijahu se kao uglađen bakar. Pod krilima na četiri strane imahu ruke čovečje, i sva četiri imahu svoja lica i svoja krila. Krila im bejahu sastavljena jedno s drugim; i ne okretahu se idući, nego svako iđaše pravo napred. Sva četiri imahu jedno lice čovečje, sva četiri jedno lice lavovsko s desne strane, sva četiri jedno lice volujsko s leve strane, i sva četiri jedno lice orlovsko. Lica im i krila bejahu razdeljena ozgo; u svakome se dva krila sastavljahu jedno s drugim, a dva im pokrivahu telo. Svako iđaše pravo napred; iđahu kod ih vođaše duh, i ne okretahu se idući. Ta stvorenja izgledahu kao živo ugljevlje, kao buktinje, i taj oganj prolažaše između tih živih stvorenja, i bacaše blistavu svetlost i sevanja. I ta stvorenja trčahu i vraćahu se kao munje.
Ja pogledah ta stvorenja i gle, na zemlji beše po jedan točak uza svako stvorenje prema četiri lica njegova. Izgledom i oblikom ti točkovi bejahu kao hrisolit, i sva četiti bejahu jednaka; izgledom i oblikom bejahu kao jedan točak utisnut u drugi točak. Kad iđahu, iđahu na svoje četiri strane i ne skretahu s puta svoga. Obim i visina im bejaše strašna, a na naplatcima sva su četiri točka imala mnoštvo očiju. Kad ta stvorenja iđahu, iđahu i točkovi uz njih; a kad se ta stvorenja podizahu od zemlje, podizahu se i točkovi. Kud ih god gonjaše onamo iđahu, i prema njima se podizahu točkovi, jer duh tih stvorenja bejaše u točkovima. Kad ona iđahu, iđahu i oni, a kad ona stajahu, stajahu i oni, i kad se ona podizahu od zemlje, podizahu se i točkovi prema njima, jer duh tih stvorenja bejaše u točkovima.
Iznad glava tih stvorenja bejaše kao nebo, kristalno, blistavo, razastrto ozgo, iznad glava njihovih. Pod tim nebom bejahu im krila pružena jedno prema drugome, a imahu ih svako po dvoja koja pokrivahu telo njegovo. Ja čuh huku krila njihovih kad iđahu, kao huku velike vode, kao glas Svemoćnoga, kao graju u logoru. Kad stajahu spuštahu krila. Kad spuštahu krila pri zastajanju, čujašese huka koja se odbijaše s neba iznad glava njihovih.
Svrh neba, iznad glava njihovih, bejaše kao kamen safir u obliku prestola, i na tom obliku prestola bejaše pojava čoveka postavljena s visine. I vidjeh nešto kao uglađen bakar, kao oganj u kome bejaše taj čovek, te sipaše zrake unaokolo. Od bedara njegovih pa do gore, od bedara njegovih pa do dole, videh kao oganj i blistavu svetlost koja ga obavijaše. Kao što je duga u oblaku u dan kiše, tako bejaše izgled te blistave svetlosti koja ga obavijaše. To bejaše prava slava Gospodnja. Pred tom pojavom japadoh na lice i čuh glas nekoga koji govoraše.
I reče mi: Sine čovečji, ustani na noge, govoriću ti. Čim mi progovori, uđe u me duh i postavi me na noge, i ja slušah onoga koji mi govoraše.
Delovi iz knjige: Voje ANTONIĆA , Da li postoje stvari koje ne postoje |