Iz knjige  Da li postoje stvari koje ne postoje,  Voje Antonića

Dva fronta traganja za istinom 

Od kada je čovek počeo da koristi razum, on neprekidno pokušava da odgonetne gde se nalazi, šta čini svet oko njega i kakva je njegova uloga u tom svetu. Postoje dva uporedna puta kojima pokušava da dođe do cilja: metafizički i empirijski. I jedan i drugi stvorili su umni ljudi, podjednako željni znanja. Dok su jedni vekovima tragali za drevnim knjigama u kojima će pronaći rešenje klasičnog metafizičkog problema koliko anđela može da stane na vrh igle, drugi su gradili matematiku, astronomiju, informatiku i ostale nauke. 

Oba ova puta postoje i danas. Prvi je prerastao u ono što nazivamo savremenim sujeverjem. To su okultne “nauke”, astrologija, proroštvo, telekineza, lečenje ritualima i tako dalje. Smemo li da podvučemo crtu i da se zapitamo do kakvih rezultata je doveo ovaj put? Šta je od svega toga upotrebljivo, šta nam je život učinilo lakšim? Ili, što je podjednako važno, da li nas je taj put bar načinio boljim? Da li je, recimo, čestitiji nastup astrologa, koji ne krije da ga pre svega interesuje sadržaj Vašeg novčanika - ili astronoma, koga vuče samo izazov razotkrivanja tajni beskraja u kome živimo? 

Drugi put kojim se kreće ljudsko saznanje prerastao je u savremenu nauku. Pokazalo se da je naučna istina o svetu u kome živimo fantastičnija od najsmelijih i najmaštovitijih mitova. Traganje za poreklom svemira u kome živimo dovelo je do rezultata od kojih mnoge nije moguće ni predstaviti sebi. Šta se dogodilo u prvom deliću sekunde stvaranja vasione? 

Po najšire prihvaćenoj teoriji, takozvanoj teoriji Velikog praska (Big Bang), svemir je imao veoma burno rođenje. O tome piše dr Ronald Pajn (Ronald C. Pine): 

U prvih 10-43 sekundi (koje fizičari zovu Plankovo vreme), temperatura je bila 100 hiljada milijardi milijardi milijardi stepeni. Tada nisu postojale zasebne prirodne sile kao što je gravitaciona sila koja nas drži na Zemlji, ili elektromagnetna sila koja je odgovorna za magnetno odbijanje i privlačenje, ili ono što mi fizičari zovemo jaka nuklearna sila, koja drži jezgro atoma na okupu, ili slaba nuklearna sila odgovorna za nuklearnu radijaciju. Postojala je samo jedna supersila. Posle 10-35 sekundi, tačka se “ohladila” dovoljno da se oslobode nuklearne sile. Prošlo je još 10-14 sekundi, ili 100 trilionitih delova sekunde, pa su se nuklearne sile razdvojile na jaku i slabu. Po završetku prve sekunde, temperatura je još uvek bila previsoka da bi postojale podatomske čestice kao što su protoni, elektroni i neutroni. Postojali su samo zagonetni, zauvek nevidljivi i neodvojivi kvarkovi, ali čak ni posle 500000 godina još uvek nije bilo atoma, postojali su samo jezgra i zasebni elektroni. Kad su atomi konačno počeli da se formiraju, bili su to samo atomi vodonika i nešto malo helijuma. Sve ostalo je istorija strukturne i hemijske evolucije; dok se svemir širio, nastajale su galaksije i zvezde. 

Ma kako fantastično sve ovo zvučalo, to nije plod nečije mašte niti vizija koju je lansirao neki dokoni samozvani prorok. Naprotiv, to je rezultat veoma ozbiljnog višedecenijskog rada hiljada naučnika koji sistematski analiziraju svaki korak u stvaranju ove teorije. Postoji grad pored Ženeve u Švajcarskoj u koji nema baš svako pristupa. Tu je Evropski savet za nuklearna istraživanja (CERN) u kome živi i radi oko 3000 ljudi od kojih su preko 2000 naučnici. Njihov posao je da se na svoj način “igraju” sa mikrokosmosom. 

Oko 100 naučnika iz ovog grada pripada specijalnoj vrsti, posebno povlašćenoj. Oni primaju fantastične honorare da bi se, bar naizgled, izležavali ili šetali. Mada ih formalno na to ništa ne obavezuje, oni provode vreme u razmišljanjima i matematičkim spekulacijama, jer je to njihova opsesija koja će ih pratiti celog života. Deo svog posla rade na superkompjuterima, ali deo i na salvetama ili na poleđini kartonskih podmetača za čaše; nikad se ne zna kada će beskrajna kombinatorika u njihovim glavama doneti plod. 

Gde oni vrše provere svojih pretpostavki i kako izgleda njihov eksperimentalni rad? U istom gradu postoji takozvani Superprotonski sinhrotron, koji u obimu ima skoro 7 kilometara i u kome su ostvareni sudari materije i antimaterije. Tu je i Elektronsko - pozitronski kolajder, koji je još veći: preko 27 kilometara. Slične laboratorije postoje i na drugim mestima u svetu - recimo Tristan u Japanu ili Hera u Nemačkoj. 

Na Long Ajlendu u državi Njujork, sagrađen je kolajder u kome se u dve cevi dugačke po 4 kilometra, uz pomoć izuzetno snažnih magneta, čestice zlata ubrzavaju do 99,9% brzine svetlosti. Pri sudaru stvara se loptica superguste materije čija temperatura iznosi oko jedan trilion stepeni, što je preko 10 000 puta toplije od površine Sunca. U tim uslovima atomska jezgra isparavaju i stvara se plazma i još sitnije čestice kao što su kvarkovi i gluoni, a pretpostavlja se da se pri hlađenju oslobađaju još neke čestice koje bi trebalo tek upoznati. Inače, ovakva temperatura je poslednji put u istoriji svemira postojala samo u jednom trilionitom delu sekunde posle Velikog praska, pa se strahuje čak i od toga da bi ovi eksperimenti mogli da izazovu stvaranje takozvane crne rupe, čime bi Zemlja bila uništena u deliću sekunde. Fizičari smatraju da su mogućnosti za ovako katastrofalan razvoj događaja minimalni, ali da ih ne treba ni zanemariti. 

Šta je razlog da se troše nebrojene milijarde dolara na ovakve poduhvate? Dobićemo odgovor na pitanje šta se dogodilo pre 15 milijardi godina, ali čemu služi takvo saznanje? Da li je zaista toliko važno da znamo šta se dogodilo u svemiru koji je bio star tek jedan trilioniti deo sekunde? 

Ne postoji direktan i lako razumljiv odgovor na ovo pitanje. Često se korist od nekog naučnog programa ostvaruje na područjima koja su naizgled daleko od njega. Istraživanje svemira, recimo, donelo nam je koristi koje su znatno veće od onoga što je u njega uloženo. Pomenućemo nekoliko: satelitske komunikacije, poluprovodničke čipove, teflon, nove medicinske postupke, a uskoro i proizvodna postrojenja za tehnologiju ostvarljivu samo u uslovima mikrogravitacije. Osim toga, ispitivanje Venere pomoglo je da shvatimo mehanizam staklene bašte, koji ugrožava i živi svet na Zemlji. Možda će, isto tako, nekima izgledati smešno to što je neko odbranio doktorsku disertaciju sa temom šta se događa sa kapljicom vode kad padne na ravnu podlogu ili kad bućne u punu čašu, ali će svako ko ima tehničkog poriva odmah potvrditi da nam je takvo znanje potrebno da bismo napravili efikasne turbine za hidrocentrale i termocentrale, rashladne sisteme ili da bismo upoznali neke hemijske procese. 

Bez obzira na sve argumente jedne ili druge strane, i dalje će postojati oba puta kojima se kreće ljudsko saznanje; pored naučnog, svoje pristalice imaće i ezoterično shvatanje sveta. Svejedno, to neće zaustaviti nauku u njenom napredovanju; ona će i dalje donositi plodove koji će se upotrebljavati i zloupotrebljavati. Čak i od strane onih koji se kreću drugim putem. 

Spisak članaka iz knjige: Voja Antonić - Da li postoje stvari koje ne postoje   Nauka i pseudonauka V. Antonić