Godine 1996, John Horgan napisao je knjigu pod nazivom "Kraj nauke" u kojoj je tvrdio da je nauka stala i da se više neće pokrenuti. To ga je, ne tako iznenađujuće, učinilo neprijateljem br.1 naučnika, jer nije smešno kada ti neko prorekne kraj profesije.

Ali Horgan se nije povukao. Godine 2016, 20 godina nakon što je knjiga prvi put objavljena, napisao je novi predgovor govoreći da, koliko on može da vidi, bio je u pravu. Horganova tvrdnja nije bila da ćemo prestati da se bavimo naukom, već "da više neće biti velikih 'otkrića ili revolucija', kao što su heliocentrizam, evolucija, kvantna mehanika, relativnost ili veliki prasak." I zaista, zar nije bio u pravu?

Slika 1. Džon Horgan i naslovna strane njegove knjige "Kraj nauke"

Pogledajte fiziku. Sva velika pitanja koja su bila neodgovorena pre 40 godina, i danas su neodgovorena. Još uvek ne znamo šta je tamna materija, kako kvantizovati gravitaciju ili kako je univerzum nastao. Isto je u svim ostalim naučnim disciplinama, još uvek ne znamo kako je život počeo, šta je svest, kako postati besmrtan, i još uvek ne znamo zašto čarape nestaju u veš-mašinama. Horgan nije bio čak ni prvi koji je pokrenuo pitanje. Imamo i knjigu Johna Barrowa pod nazivom "Nemogućnost". Barrow je imao logički veoma ubedljiv argument. Rekao je, znanje o zakonima prirode ili je konačno ili nije. Ili ćemo saznati sve što postoji za saznanje, ili nećemo. Ako je znanje beskonačno i mi smo zaista dobri u smišljanju, nauka će trajati zauvek. Ali ako je znanje konačno, ili imamo konačan kapacitet za razumevanje, dostići ćemo limit. Nemamo načina da znamo šta ne znamo, pa je realna mogućnost da će nauka završiti, pitanje je samo kada.

Slika 2. Džon Barou i dva izdanje njegove knjige "Nemogućnost: granice nauke i nauka granica"

Ovde postoji neka nejasnoća oko toga ko ili šta znači "mi". Možda vi i ja nismo ti koji će otkriti sve o nauci, ali "mi" može značiti novu vrstu u koju ljudi evoluiraju. Ili ljudi s moždanim implantima, ili ljudi uz pomoć veštačke inteligencije. Ali bez obzira na to kako bismo mogli proširiti naše umove, i dalje bi ostalo pitanje da li možemo neograničeno proširivati znanje, ili postoji granica. Horganova tvrdnja je jača od Barrowove. Barrow je samo rekao da bi nauka mogla da se završi. Horgan kaže da smo već stigli do kraja.

Prema Horganu, otkriće zakona prirode bila je privremena faza u ljudskom razvoju i završila se. Baš kao i istraživanje površine Zemlje, ili to ljudske anatomije. Postoji vreme kada se velika otkrića događaju. Zatim, to vreme završava. To ne znači da je kartografija ili proučavanje ljudskog tela završeno, kao ni dalje proučavanje prirode u drugim oblastima. NASA, na primer, pravi sve preciznija merenja površine Zemlje skenirajući je laserima, meri čak i visinu i dubinu šuma te male promene u gravitacionom privlačenju različitih gustina površina. Ali niko neće otkriti novi kontinent. I mi nastavljamo da istražujemo ljudsko telo, nalazeći nove načine za popravke, kao što je spajanje oštećenih nerava. Ali niko neće pronaći dodatni mozak ispod levog kolena. Doba velikog otkrića u tim oblastima zauvek je završeno. I to postavlja pitanje: hoće li se isto desiti i sa naukom u celini?

Da li je otkriće novih prirodnih zakona samo bila faza naše istorije koja je prošla? To mogućnost koju treba ozbiljno razmotriti. Ali većina naučnika odbacuje Horganove brige. I da budemo fer, fizičari posebno imaju dobre razloge da odbiju "kraj nauke". To je zato što fizika ima puno velikih otvorenih problema za koje znamo da zahtevaju rešenje. Recimo, šta se dešava sa svim tim posmatranjima koja se obično pripisuju tamnoj materiji. Da li je to neka vrsta čestice koju još nismo otkrili? Ili pogrešno razumemo gravitaciju? Naše trenutne teorije to ne mogu objasniti, a ipak se događa tamo napolju. I tu je nedostajuća kvantizacija gravitacije, to jest nespojivost između Ajnštajnove opšte relativnosti i kvantne fizike. Najlakše je videti da mora postojati neko rešenje za to, to što jednostavno ne znamo kakvo je gravitaciono polje čestice kada se nalazi na dva mesta odjednom. Ajnštajnova teorija ne daje rešenje. I šta je s problemom merenja u kvantnoj mehanici? Pre ili kasnije, trebaće nam rešenje za to, nešto što će nam tačno reći kada uređaj ima prave osobine da deluje kao detektor.

Horgan misli da nikada nećemo odgovoriti na ta pitanja. Moje mišljenje da nismo blizu dostizanja kraja nauke, i to nema veze s fizikom. To je istraživačka oblast koju je Horgan odbacio, proučavanje haosa i kompleksnosti. To je priča s efektom leptira i samoorganizovanim adaptivnim sistemima i svim tim stvarima. Haos i kompleksnost bili su veliki modni izrazi 1980-ih i istina je da iz toga nije proizašlo mnogo toga.

Pa biste mogli reći, ha, Horgan je u pravu. Možda, ali mislim da razlog što to istraživanje nije daleko odmaklo je taj što još nismo razvili matematiku za to. A postoji puno velikih proboja koji čekaju da se dogode kada budemo imamo matematiku za to. Fizika koristi najsofisticiraniju matematiku od svih nauka. Ali ako je pogledate iz šire perspektive, u suštini je veoma primitivna. Mi znamo kako da rešimo samo određene vrste jednačina, takozvane linearne diferencijalne jednačine. Ali većina zanimljivih pojava u prirodi, poput haosa i kompleksnosti, zahteva nelinearne jednačine. I nemamo dobar metod za rešavanje tih jednačina. 

Zato se usuđujem da kažem da smo tek počeli sa naukom. Snašli smo se prilično dobro u mikroskopskom i makroskopskom području. Fizika čestica i kosmologija, da, to je funkcionisalo dobro jer su oba matematički prosta. Ali pogledajte stvari poput bioloških sistema, života, svesti, društva i politike, nemamo matematiku za to. Dakle, gotovo je sigurno da u mezokoskopskom opsegu, kada dolaze do izražaja kompleksnost i haos, postoji još zakona prirode za otkrivanje, i sasvim je moguće da će nam veštačka inteligencija pomoći da ih otkrijemo. 

Ali ipak mislim da bismo mogli dostići kraj nauke. Evo zašto. Setite se Barouovog argumenta. Postoje dva razloga zbog kojih nauka može stati. Možda je to zato što nema više ništa za otkriti. Ali postoji drugi razlog. Možda postoje prirodni zakoni za otkriti, ali jednostavno nismo sposobni da ih shvatimo. Da nismo sposobni da organizujemo naučna istraživanja tako da naučnici mogu efikasno raditi ka tim rešenjima. I ironično je što ne uspevamo da pametno organizujemo nauku zato što u prvom redu ne razumemo složene sisteme. Dakle, to postaje problem ko je prvi došao, kokoška ili jaje. Ne razumemo kompleksnost jer je naučno istraživanje složeni sistem koji treba da razumemo da bismo shvatili kompleksnost.

Slika 3. Da li će dolaskom nauke do njenih granica, nastupiti stagniacija ili čak mračno doba za čovečanstvo? Slika: ChatGPT, DALL-E

Ali zašto je to uopšte važno? Važno je jer stavljamo mnogo vere u naučni i tehnološki napredak u rešavanju problema u koje smo se sami uvalili. Klimatske promene, pandemije, prenaseljenost, siromaštvo, pretnja nuklearnim ratom. Sve češće verujemo da će nam više nauke i bolje tehnologije doći u pomoć. Ali šta ako nije tako? Tada smo u velikom problemu.

Prilagođen tekst sa Jutjuba: Is Scince dying? (https://www.youtube.com/watch?v=KW4yBSV4U38)