Iz knjige  Da li postoje stvari koje ne postoje,  Voje Antonića

Mehanizmi verovanja 

Ako postavimo pitanje “zašto ljudi veruju u paranormalne pojave?”, često ćemo dobiti odgovor da je to zato što oni imaju potrebu da veruju. Mada je ovaj odgovor manje-više tačan, on nam ipak ništa ne objašnjava. Psihologija ima odgovore koji su detaljniji, a tako su brojni da ih nije lako ni nabrojati. A pošto neki od njih nisu ni očigledni ni atraktivni, potrebno je dosta truda da bi se svi obuhvatili. Za lakše razumevanje, psiholog dr Terens Sendbek (Terrence Sandbeck) je razloge koji su doveli do nekritičkog verovanja u paranormalne pojave podelio u sedam kategorija: (1) Ignorisanje prirodnih i društvenih nauka (posebno matemetike i psihologije), (2) Naivnost, (3) Zatvorenost uma, (4) Lično iskustvo, (5) Pomeranje prioriteta, (6) Informaciono zagađenje i (7) Lakovernost. 

Ignorisanje matematike 

Nepoznavanje i ignorisanje matematike najbolje je objasnio Džon Alen Polos (John Allen Paulos) u svojoj knjizi “Inumeracija”. U njoj je demonstrirao kako je lako razumeti koincidenciju, verovatnoću i slučajne događaje kad se umesto cifara unesu situacije koje su veštački personalizovane. 

Kvazi - matematička pitanja”, navodi Polos, “prirodno se pojavljuju svaki put kad neko procenjuje sebe, porodicu i prijatelje. Koliko? Kako dugo? Koliko daleko? Koliko brzo? Šta je verovatnije? 

Ljudi koji su suviše okrenuti sebi, nalaze da su ova pitanja nedopadljiva ili da su čak sasvim neukusna. Brojevi i “nauka” imaju značaja za ove ljude samo ako ih se lično tiču. Njih uglavnom privlače verovanja u maniru Novog Doba kao što su Tarot karte, I Ching, astrologija i bioritam, jer im pružaju podatke koji su im lično prilagođeni. Nemoguće je pridobiti interesovanje takvih ljudi za matematičke i naučne činjenice, čak i ako je to u njihovom interesu ili prosto zbog toga što je to izazovno i lepo. 

Polos u istoj knjizi objašnjava vezu između inumeracije i pseudonauke. Po njemu, ljudi koji nisu u stanju da vide razliku između korelacije (statističke veze) i kauzaliteta (uzročno - posledične veze) ne mogu ni da donesu ispravan zaključak. 

U časopisu Američki naučnik (American Scientist) tokom 1988. godine objavljeni su rezultati istraživanja o naučnoj opismenjenosti naroda, koje je izvršila Laboratorija za javno mnjenje (Public Opinion Laboratory). Rezultat je bio poražavajući: 95% ljudi nije prošlo osnovni test naučne pismenosti! U studiji koju je ista institucija izvršila tri godine pre toga, ovoga puta na temu tehnološke opismenjenosti, rezultat je bio 85% tehnološki nepismenog stanovništva Amerike. Dve trećine upitanih, recimo, nije imalo ni najgrublju predstavu o tome šta je molekul. Samo 55% znalo je da je Sunce zvezda, 25% je mislilo da je planeta, 15% da je “nešto drugo” a 5% nije imalo nikakvu predstavu šta bi ono moglo biti. 

U propratnom članku koji je napisao Jon Miler (Jon Miller), direktor pomenute laboratorije, izneto je mišljenje da je ovakva nezainteresovanost prosečnog čoveka za nauku u velikoj meri posledica stereotipa koji u narodu postoji o naučnicima kao ljudima. U uzorku od 35 000 Amerikanaca, mogao je da se pronađe iznenađujuće visok procenat negativnog mišljenja o naučnicima: oni su ljudi koji zanemaruju svoju porodicu, ne obraćaju pažnju na svoju suprugu, nikad se ne igraju sa decom i nemaju društveni život niti bilo kakvih drugih interesa. Dalje, naučnici gnjave svoju ženu, decu i prijatelje, uvek žure u svoju laboratoriju, a kao vrhunac svega, neki od njih čak prisiljavaju svoju decu da i sami postanu naučnici! 

Spisak članaka iz knjige: Voja Antonić - Da li postoje stvari koje ne postoje   Nauka i pseudonauka V. Antonić