Iz knjige  Da li postoje stvari koje ne postoje,  Voje Antonića

Pseudonauka “odozdo” i “odozgo”

Postoje dve vrste pseudonauke. Jedna je relativno bezopasna i njome se služe ljudi koji nemaju naučnog obrazovanja niti su se ikada bavili naukom. Kad ne bi nastupali sa željom da nekoga obmanu svojim lažnim znanjem, mogli bismo i sa simpatijama da posmatramo njihovu želju da dosegnu nešto čemu teže, ali za šta iz nekih razloga nemaju mogućnosti. 

Ovu vrstu relativno je lako prepoznati, tim pre što njeni poklonici nevešto koriste jezik nauke. Pri tome oni odlaze u jednu od dve moguće krajnosti: ili je žargon prilagođen tome da široka publika lako može da ga razume (što uglavnom srećemo u reklamama u kojima se nude razna ezoterična sredstva pod maskom naučnih dostignuća) ili je veštački iskomplikovan i “obogaćen” tako nerazumljivim terminima da ne nosi nikakvu korisnu informaciju nego ima za cilj da impresionira slušaoca i da ga uveri da ima posla sa vrsnim stručnjakom. Ono što je zajedničko za obe krajnosti jeste krajnje nevešto improvizovanje i baratanje naučnim jezikom i podacima. 

Mnogo očiglednih primera za ovo nudi alternativna medicina. Evo izvoda iz oglasa, objavljenog na pola stranice časopisa koji se reklamira kao “magazin za savremenu ženu”. Ovim oglasom se kosmo - bioenergetičar Miša Krstović preporučuje publici, navodi dug niz bolesti kod kojih postiže “dobre rezultate” i upoznaje nas sa impresivnim “naučnim” otkrićima: 

Francuski nuklearni fizičari otkrili su da je bioenergija četvrto agregatno stanje i da u jednom kubnom decimetru ima 10-15 elektrona. Isto tako su utvrdili da ti elektroni imaju svest i, što je najbitnije u svemu, dolaze iz budućnosti, a vreme im se računa kontra našem vremenu. Ja tvrdim da se radi o duhovnim bićima koja oplemenjuju čoveka i jednostavno “rade” preko njega. Ta energija nije moja, ona zapravo radi preko mene. 

Drugu vrstu pseudonauke zastupaju ljudi koji se bave naukom, koji su naučno obrazovani ali nikada nisu uspeli da u sebi nadrastu mističko shvatanje sveta. U pokušaju da dokuče nešto što se po njihovom mišljenju nalazi iznad nauke, oni često nisu ni svesni koliko time degradiraju svoj naučni rad. Vratićemo se na isti oglas: izgleda da je stručni pristup ovog kosmo-bioenergetičara bio dovoljan da impresionira ne samo “savremenu ženu”, kojoj je časopis namenjen, nego i ljude od nauke. Već u sledećem broju jedan “diplomirani psiholog, stručni saradnik za naučno - istraživački rad Instituta za psihologiju u Novom Sadu i Instituta za neurologiju i psihijatriju u Novom Sadu”, objavljuje tekst na skoro celoj strani u kome tvrdi da je Miša Krstović “bacio nauku na kolena i pokazao jedini put ka istini”, pa ga upoređuje i sa slavnim Vilhelmom Rajhom. 

Sve ovo postaje posebno ozbiljan problem kad se takav naučnik nađe na položaju na kome može da utiče na formiranje shvatanja i stava nove generacije budućih naučnika. Profesor dr Dejan Raković je, recimo, u univerzitetskom udžbeniku Osnovi biofizike napisao: 

Iako je reinkarnacija složen spiritualni fenomen (Wentz, 1968), treba reći da posmortalno mentalno opterećeno (tzv. karmičko) adresiranje odlazeće jonske strukture - pruža jaku osnovu za mogućnost reinkarnacije, saglasno biofizičkom modelu svesti (Raković, 1994-95). Kao posledica, reinkarnacioni ciklusi mogu se očekivati između karmički povezanih osoba, u novim i novim međuzavisnim odnosima sve dok se ne “otplati karma”, odnosno dok se energetski ne rasterete mentalne asocijacije dvaju osoba - što istočna ezoterijska tradicija upravo i tvrdi! 

Tako studenti elektrotehnike na Beogradskom univerzitetu uče o čakrama, telepatiji, vidovitosti, prekogniciji (viđenju budućnosti), astralnom telu, bioenergiji i reinkarnaciji. Takođe, svoje tehničko znanje mogu da obogate i navodnim biofizičkim (ne i psihološkim) objašnjenjem dejstva molitve koja bi, kako je autor objasnio, mogla “menjati karmičku preferenciju (i neprijatnosti) budućih događaja” (Osnovi biofizike, izdavač Grosknjiga 1995, str. 163-168). 

Spisak članaka iz knjige: Voja Antonić - Da li postoje stvari koje ne postoje   Nauka i pseudonauka V. Antonić