Iz knjige  Da li postoje stvari koje ne postoje,  Voje Antonića

Naučni metod

U nauci je standardizovan postupak kojim se dolazi do priznatih naučnih istina i kojim se formira naučni pogled na svet. Ako već imamo problem za koji tražimo naučno objašnjenje, postupak se sastoji od stvaranja teorije koja će, ako se pokaže ispravnom, razjasniti problem i eksperimenta kojim se teorija podvrgava proveri. U zavisnosti od ishoda eksperimenta, teorija se smatra dokazanom (prihvata se) ili oborenom (odbacuje se). Evo kako glasi ceo postupak, korak po korak: 

1. PROBLEM. Formulisati problem tako da se nedvosmisleno vidi šta je pitanje i koju pretpostavku (hipotezu) treba proveriti. 

2. TEORIJA. Ideja o tome šta se nalazi iza pojave koja se istražuje i kojim metodama se treba služiti u proveri teorije (u nauci “teorija” ne znači “pretpostavka” ili “hipoteza” već se odnosi na čitavo učenje o nekoj pojavi). 

3. EKSPERIMENTALNA PROVERA TEORIJE. Kreiranje i izvođenje testa koji će potvrditi ili oboriti teoriju. 

4. ANALIZA I DISKUSIJA PROVERE. Poređenje sa rezultatima drugih autora, koji se odnose na sličnu problematiku. 

5. ZAKLJUČAK kojim se pruža odgovor na pitanje da li, i u kojoj meri, rezultati eksperimenta potvrđuju teoriju. Treba biti oprezan da na zaključak ne bi uticala predubeđenja ili predrasude koje svaki ispitivač, budući da je i sam ljudsko biće, unosi u ispitivanje. Dakle, zaključke je dozvoljeno izvoditi samo na osnovu dokaza koji su provereni i potvrđeni, bez obzira na lične želje i sopstveno shvatanje pojave koja se ispituje. 

Neke naučne hipoteze u ne empirijskim disciplinama tako su složene da njihovu proveru vrše čitave generacije naučnika, pa ipak nemamo pouzdan odgovor na pitanje da li su tačne. Kad se i na to pronađe odgovor, one će ili biti odbačene ili će dobiti status naučnih istina. Ipak, rezultati jednog eksperimenta uglavnom se ne usvajaju automatski niti se koriste za donošenje zaključaka; što bi se naučnim jezikom reklo, rezultati pojedinačnih eksperimenata nisu konkluzivni nego sugestivni. Oni se objavljuju u stručnim publikacijama, posle čega se od strane drugih naučnika analiziraju, kritikuju i uglavnom se slični eksperimenti sprovode na više mesta u svetu. Niko se ne plaši da će mu ideja biti ukradena, jer je već ustoličeno pravilo da je autor ideje onaj ko je prvi objavio. 

Novi eksperimenti najčešće se izvode pod strožijim uslovima, pri čemu se grozničavo traga za slabostima i nedorečenostima početnog eksperimenta. Svako ko pronađe neki nedostatak odmah će pokušati da usavrši teoriju ili da drugačije osmisli i izvede eksperiment i objaviće svoja zapažanja, što će i njemu doneti priznanja. 

Veoma je važno da je eksperiment ponovljiv (reproducibilan), da može da ga izvede svako ko želi i ima uslova za to. On se obično ponavlja mnogo puta pod strogo kontrolisanim uslovima, pre nego što naučni svet konsenzusom usvoji novu teoriju. Ono što bi za prosečnog čoveka bio gotov zaključak, za naučnika je tek početak strpljivog i metodičnog istraživanja. Zato treba oprezno primati krupne, bombaste naslove u novinama u kojima se najavljuje “još jedna pobeda nauke” nad ovim ili onim problemom. Prosto rečeno, novinari imaju neke druge ciljeve i metode rada, pa sa rezultatima naučnih eksperimenata rukuju na drugi način. 

Hipoteza koja opstane posle ovako strogog postupka zaista zaslužuje svako poverenje. Zbog toga naučnicima nije teško da razgraniče ono što zna mo od onoga što samo pretpostavljamo i od onoga što još uvek ne znamo. Naučni metod usvajanja znanja veoma je strog, ali zato kad se nešto nađe u kategoriji “znamo”, to onda funkcioniše; na svakom koraku okruženi smo predmetima i uređajima koji ovo potvrđuju. Ljudi koji se kreću u domenu paranormalnog nikada neće reći da nešto ne znaju; oni znaju sve, ali od toga ništa ne funkcioniše.  

Spisak članaka iz knjige: Voja Antonić - Da li postoje stvari koje ne postoje   Nauka i pseudonauka V. Antonić