Iz knjige  Da li postoje stvari koje ne postoje,  Voje Antonića

Značaj dokaza

Neka “narodska” verovanja zasnivaju se na istini, a neka na zabludi. Isto važi i za određene naučne hipoteze; razlika je samo u tretmanu ovih uverenja. U domenu religije ili verovanja u paranormalne pojave nema dokaznog postupka i nije dozvoljena sumnja: sledbenici su dužni da veruju u sve što osoba od autoriteta tvrdi. Pokušaji provere tih tvrdnji ili se kažnjavaju, ili se za njihov neuspeh okrivljuje neki spoljni faktor. Najčešće se u filozofiju vere ili praznoverja unapred ugrađuje faktor neproverljivosti (samim tim i neoborivosti) tvrdnje: test telepatije ili telekineze nije uspeo zato što ga vode skeptici koji emituju negativne talase, rašljar nije pronašao vodu zato što ga naslage rude ometaju svojim zračenjem a nadrilekar nije spasao život bolesniku zato što on nije bez rezerve verovao u svoje izlečenje. Ako ispostavimo bilo kakav dokaz koji obara tvrdnju, dobićemo novo “zato što”, manje ili više maštovito; jedino što sigurno nećemo dobiti, to je priznanje “nisam u pravu”. Tako dolazimo do zaključka da u ovim domenima proverljivost tvrđenja nije dobrodošla i da je na svaki način treba izbeći. 

Zanimljivo iskustvo iz svojih studentskih dana iznosi Ričard Dokins (Richard Dawkins): 

Kad sam bio student, impresionirala me je reakcija jednog veoma poštovanog starijeg naučnika sa Oksfordskog odeljenja za zoologiju, kad je posetilac iz Amerike javno oborio njegovu omiljenu teoriju. Stari naučnik je krupnim koracima došao na binu amfiteatra, srdačno stegao ruku Amerikancu i duboko potresen rekao: "Dragi čoveče, želim da vam zahvalim. Bio sam u zabludi čitavih petnaest godina". Posle ovih reči, mi smo mu aplaudirali dok nas dlanovi nisu zaboleli! 

Možete li da zamislite nekog astrologa, proroka ili “belog maga” kako izgovara slično priznanje? 

Za razliku od verovanja u paranormalno, da bi neka teorija dobila ulaznicu u svet nauke, ona pre svega mora da bude proverljiva. I više od toga: kao što nas je učio filozof i teoretičar nauke Karl Poper(Karl Popper, 1902- 1993), svaka tvrdnja mora da bude oboriva. Drugim rečima, da bi se pristupilo proveri tvrdnje, neophodno je da postoje dve mogućnosti: da ona može da se pokaže tačnom, ali i pogrešnom. Neoborive tvrdnje ne smatraju se unapred dokazanim, nego besmislenim. O ovome ćemo uskoro opširnije govoriti. 

Izvinjenja koja počinju sa “Tvrdnja je pala na proveri zato što...” ne znače mnogo. Ako eksperiment nije uspešno proverio hipotezu, onda se hipoteza smatra oborenom; primedba koja sledi posle “zato što...” može da se iskoristi da bi se hipoteza preformulisala ili da bi se izmenili uslovi pod kojima će novi eksperiment biti izveden, ali ne i za progledavanje kroz prste i usvajanje neproverenih hipoteza. 

Očigledno, naučnici su “teški” ljudi. Kod njih sve mora da se dokaže, inače ništa od nauke. Oni stvaraju modele i testiraju ih onoliko koliko je to potrebno, pri čemu se odbacuju oni koji se nisu dokazali kroz eksperimente i posmatranja, dok se ne ukloni svaka sumnja u njihovu valjanost. Osim toga, zahteva se još i da rezultat eksperimenta bude predvidljiv - naučnik mora teorijom da objasni ponašanje svih elemenata i da eksperimentom samo pokaže da je model bio tačan. Rezultati ovih teorija i eksperimenata stvorili su naučni pogled na svet, koji je daleko od savršenog, ali se sa svakom novom teorijom kreće ka Istini (sa velikim “I”), jer ga upravo strog i skeptičan stav čuva od stranputica i zabluda. 

Spisak članaka iz knjige: Voja Antonić - Da li postoje stvari koje ne postoje   Nauka i pseudonauka V. Antonić