Autorski tekst programskog direktora ISP Nikole Božića za „Prosvetni pregled“. Objavljeno 16. maja 2019.

Škola budućnosti ne treba da pokušava da učenike i studente nauči svemu što sledi, jer to nije moguće. Škola budućnosti treba sve da pripremi da budu samostalni, sposobni da se adaptiraju, da odgovore svim izazovima… Škola budućnosti treba da uči, pre svega, kako se uči.

Nikola Božić na Konferenciji Lightpoll 2019

Brzina promena današnjeg društva, i lokalno i globalno, dovodi da je sve teže predviđati njegove potrebe u srednjoročnom, a posebno dugoročnom periodu. Samo poslednjih desetak godina, od pojave prvih pametnih telefona, naši životi toliko su se promenili da bi za gledaoce popularne naučne emisije sa kraja dvadesetog veka „Posle 2000” sve ovo izgledalo kao naučna fantastika.

Obrazovanje služi da dolazeće generacije pripremi da se uključe na civilizacijski i istorijski tok razvoja, da razumeju osnovne koncepte koji funkcionišu u prirodi i društvu, da svesni prošlosti mogu da sagledavaju budućnost, ali i da se pripreme za nove, nepoznate izazove, koji će tek da se pojave. Ako je brzina razvoja društva, tehnologije i njihove povezanosti tolika da je teško pogledati u narednu deceniju, a kamoli u naredni vek, postavlja se pitanje kakvo obrazovanje danas treba da imamo da bismo dolazeće generacije pripremili da budu sposobne za opstanak i razvoj.

I akademska zajednica i svetski privrednici predviđaju da će u narednih dvadesetak godina bar 30 odsto svih aktuelnih profesija biti zamenjeno tehnologijama (Izveštaj CIO, 2016). Ipak, za razliku od Industrijske revolucije, koja je dovela da mašine zamenjuju fizičku radnu snagu, ova današnja će dovesti do zamene visokoobrazovanih ljudi. Upravo zbog toga pitanje o budućnosti obrazovanja postaje još važnije.

Treba imati na umu da obrazovnom sistemu treba oko 16 godina, u proseku, da nekog pojedinca pripremi da bude kvalitetan profesionalac i da narednih, najmanje, 40 godina bude uspešan i produktivan. Kako se tehnologije ubrzano menjaju i razvijaju, kroz obrazovni sistem sve je teže obezbediti veštine i znanja da prate tehnološke promene kroz decenije života. Obrazovni programi trenutno kaskaju u čitavom svetu bar jednu generaciju za današnjim potrebama na tržištu radne snage.

U ovom veku znanja proizvodi se velika količina podataka. Tako se procenjuje da će 2020. godine svaki čovek proizvoditi 1,7 MB podataka u sekundi (Izveštaj DOMO, 2018). U poslednje dve godine proizveli smo 90 odsto svih podataka od nastanka civilizacije. To ukazuje da obrazovanje više ne može biti zasnovano na faktografskom znanju. Ne možemo povećavati obim školskog gradiva da bismo pratili društvene promene i tehnološke inovacije.

Setimo se da je format škole nastao krajem 19. i početkom 20. veka. Školski razredi i boravak u školi osmišljeni su kao način socijalizacije dečaka i devojčica, koji u to vreme nisu imali kontakta sa mnogo vršnjaka. Školsko zvono i sedenje u klupama jednih iza drugih imalo je ulogu da disciplinuje buduće radnike i pripremi ih za rad u fabrikama i radno vreme. Ponavljanje činjenica i znanja iz knjige ili glave profesora imalo je za cilj da se na nove generacije prenesu dotadašnja znanja i veštine. I sve to je bilo dovoljno da se ide napred.

Naravno da su se mnoge stvari u društvu promenile, naravno da se i škola menjala. Danas je mnogo interaktivnija, slobodnija u odnosu učenika sa autoritetima, čak je i model učionice promenjen. Ipak te promene su više pratile savremene tokove razvoja, ali nedovoljno da bi današnja škola (i fakulteti) bili adekvatna priprema za budućnost koja dolazi.

Jedan od mehanizama za unapređenje lokalnog obrazovnog sistema neke zemlje može biti potraga za uspešnim modelom koji daje rezultate na drugim tačkama na planeti. Ipak, copy/paste metoda nije dovoljna.

Mnogo je razloga zbog kojih je neki obrazovni sistem uspešan. Treba imati na umu i kulturološke odlike naroda i države, socio-ekonomsku situaciju, porodične odnose, klimatske i geografske karakteristike, istorijski razvoj, odnos društva prema obrazovanju i nastavnicima i profesorima, tržište rada… Sve to treba uzeti u razmatranje prilikom traganja za modelom koji može unaprediti neki drugi lokalni obrazovni sistem.

Ipak, problem je mnogo globalniji. Kriza obrazovnih institucija je planetarna. Da li, u stvari, postoje uspešni obrazovni sistemi, kada uzmemo u obzir sve ranije navedeno? Došlo se do trenutka da treba menjati osnovne obrazovne i akademske paradigme. Dakle, mnogo više mora da se uradi od blagih adaptacija, promena programa, činjenica ili načina rada. Svuda. U čitavom svetu.

Ključno je da razumemo da obrazovanje više nije samo deo života, i to njegovog početka, nego postaje deo svih životnih faza. Kontinuirano obrazovanje, stalno informisanje o oblasti ekspertize, rad na sopstvenim veštinama bez prekida, praćenje i drugih oblasti, najvažnije su osobine uspešnih ljudi u decenijama pred nama. Diploma više nije cilj, ali nije ni garancija celoživotnog uspeha. Samo je stalni rad i ostajanje u toku sa dešavanjima i promenama garancija uspešnosti.

Šta nam onda škola može pružiti i u kom smeru je treba razvijati? Svakako školi ostaje da nove generacije upozna sa pojavama, fenomenima, procesima, međusobnim vezama, osnovnim činjenicama o svetu oko nas, o prirodi, o društvu, o tehnologijama…

Ono što škola današnjice mora da nauči učenike i studente jesu kritičko razmišljanje, rešavanje problema, da su nauke interdisciplinarno povezane, veštine međusobne saradnje i veštine komunikacije.

Kritičko razmišljanje je srž opstanka današnjeg čoveka. Kada nauči kako da se iz činjenica dođe do pravih zaključaka, kako koristeći naučni metod proveriti odgovarajuće pretpostavke i hipoteze, kako se u moru činjenica izboriti sa lažnim i razumeti prave, tada je osoba spremna da se izbori sa svim novim i nepoznatim izazovima.

Negovanje kreativnosti, sagledavanje šire slike, razmišljanje van okvira osobine su koje moraju da krase savremenog čoveka. Znati definisati problem, sagledati sve njegove delove i pogledati ga iz različitih uglova, a zatim kreativno rešavati problem, odlika je uspešnog pojedinca u vremenu pred nama.

Fah idiotizam je davna prošlost. Neka vrsta renesansnosti je potreba 21. veka. Danas moramo biti dobro informisani o različitim oblastima društvenog delovanja, međusobno povezivati činjenice i znanja i interdisciplinarno sagledavati stvarnost.

Rad u timu treba negovati od malih nogu. Vrlo je važno da svako bude svestan svojih osobina, koje pomažu funkcionisanju grupe ili grupu čine slabijom. Važno je te osobine poznavati i dobro njima upravljati i unapređivati ih. Veština rada u timu može se uvežbavati, a tako se postaje sposobniji za prilagođavanje promenama, koje mogu da se dese bilo kada u profesionalnom životu.

Kako iskomunicirati svoje potrebe, svoja znanja, zaključke, sopstvene stavove vrlo je važna odlika sposobnih stručnjaka. Na veštinama komunikacije – i verbalne i pisane, i akademske i svakodnevne, i adminstrativne i stručne – mora se svakodnevno raditi.

Škola budućnosti ne treba da pokušava da učenike i studente nauči svemu što sledi, jer to nije moguće. Škola budućnosti treba sve da pripremi da budu samostalni, sposobni da se adaptiraju, da odgovore svim izazovima… Škola budućnosti treba da uči, pre svega, kako se uči.

Zašto je u Srbiji potrebna popularizacija nauke