|
FELJTON Pola veka Apoll 11 |
| Zašto sam napisao serijal o 'Apolu'? |
Pre pola stoleća čovek je prvi put prošetao površinom drugog sveta. Tada smo svi mi bili ubeđeni da je to početak nove ere za čovečanstvo i za Nasu. Ali lunarna avantura je trajala samo 4 godine. Četiri godine tokom kojih je putovanje na drugi svet postalo – gotovo – rutinsko. Po Mesecu je hodalo samo desetak ljudi, ali od 1972. godine više niko nije napustio nisku Zemljinu orbitu. Po odluci koja se obično upoređuje s raspuštanjem Zlatne flote admirala Žen Hea od strane vladara dinastije Ming, Sjedinjene Države su odustale od Meseca. Letilice stvorene za 'Apolo' program – raketa 'Saturn V' i moduli CSM i LM – otkazane su i zaboravljene zarad manje skupih i ambicioznih avantura u niskoj orbiti.
'Apolo'.
Dok se u Rusiji i drugim zemljama letovi Gagarina ili 'Sputnjika' smatraju najvažnijim prekretnicama u istraživanju kosmosa, u SAD se oduvek na program 'Apolo' gledalo kao na najvišu tačku svemirskog istraživanja. Sve što se događalo pre 'Apola 11' bio je prelidijum, samo preliminarni, blagi uvod pre nego što će se dogoditi zbilja važna stvar.
Takav stav, razumljiv pre nekoliko decenija, danas je paradoksalan jer znači priznanje poraza: 'Nismo u stanju da ponovimo nešto što smo napravili pre pola veka'. NASA je postala žrtva vlastite mitologije o 'osvajanju' kosmosa. Ako je 'Apolo' bio vrhunac ljudskog napretka u kosmosu, onda bi značilo da od 1972. idemo samo nizbrdo.
Nasini planovi 1969. su bili stvarno ambiciozni: misije na Mars, na Mesec i kosmičke stanice za stotine ljudi.
Naravno, svi znamo da nije baš tačno. Sjedinjene Države – a u manjoj meri i druge zemlje – predvodile su zlatno doba istraživanja Sunčevog sistema od 90-ih, zahvaljujući brojnim bespilotnim automatskim misijama. Nikada pre toga nije bilo toliko robota koji su istraživali ili se spremali da posete sve vrste tela koja se okreću oko Sunca. Ljudski artefakti, većinom Nasini, proučavali su sve vrste svetova, od onih unutar Merkurove orbite do Kajperovog pojasa i šire. Dakle, nije istina da se čovečanstvo, a kamoli SAD, odreklo istraživanja kosmosa. Ono što se dogodilo jeste da nismo pronašli razloge za nastavak ljudskog istraživanja kosmosa van niske orbite. Ali zašto? Je li to bilo neizbežno? Da li je bila moguća alternativna stvarnost sa rutinskim misijama na Mesec i šire?
Da li je spejs šatl baziran na raketi 'Saturn V' je mogao da održi tu tehnologuju u životu?
Izbeglice sa Zemlje. Možda je to bilo rešenje?
Očito je da je 'Apolo' bio produkt Hladnog rata. U pitanju je bila 'Trka za Mesec' sa Sovjetskim Savezom. U trenutku kada je Armstrong spustio nogu u More tišine, jedini cilj programa 'Apolo' je bio ostvaren. Više nije bilo potrebe nastavljati ga. Nije se išlo na Mesec iz naučnih razloga ili da bi se kontrolisali prirodni resursi, ili da bi se 'istraživalo'. Išlo se jedino da bi se pokazalo svetu da je Sovjetski Savez moguće poraziti u kosmosu u vreme kada bi direktan vojni sukob dveju supersila značio kraj civilizacije.
Iako je bio ikona svog doba, istina je da o kraju 'Apola' postoje brojni mitovi. Mnogi još uvek misle da su lunarne misije otkazane jer su postale 'dosadne za javnost' ili zato što je 'Vijetnamski rat sprečavao nastavak izdvajanja za ogromni Nasin budžet'. Nije da su ti argumenti pogrešni, ne, nisu, ali su to samo dva razloga koja sami po sebi ne objašnjavaju mnogo složeniji fenomen.
Stepen S-IC 'Saturna V' u 'Boingovoj' fabrici u Mišou.
Zanimljivo je da se gotovo nikad ne pominje da je 'Apolo' bio mrtav i pre nego što se rodio. Doista, program 'Apolo' je de facto bio otkazan već u avgustu 1968, gotovo godinu dana pre nego što je 'Igl' sleteo, kada je Nasin direktor Džejms Veb odbio zahtev ing Džordža Melera za izgradnjom dodatnih raketa 'Saturn V'(odluka je bila posebno paradoksalna, jer je upravo Veb bio pravi otac 'Apola' i zahvaljujući njegovim političkim manevrima uspeo je da održi program u vazduhu uprkos pretnjama o otkazivanju tokom 60-ih). NASA je zahtevala petnaest 'Saturna V' za program 'Apola', a nijedan nije bio izgrađen. A bez džinovske rakete Maršalovog kosmičkog centra iz Alabame bilo je nemoguće otputovati na Mesec sa arhitekturom odabranom za program 'Apolo'. Proizvodna linija 'Saturna V' bila je zatvorena 1968, nedugo nakon vrhunca izdvajanja za 'Apolo', koji su dostigli 4% federalnog budžeta, što je danas nezamisliva brojka.
Projekat nuklearnog remorkera sa termalnim motorom tipa NERVA (Nuclear Engine for Rocket Vehicle Application) za misije na Mesec i Mars.
A možda najmanje poznata činjenica jeste da je 'Apolo' program imao rok trajanja. Dok je javnost mislila da će lunarne misije moći da traju godinama ili čak decenijama, NASA je znala da raspolaže sa samo 15 'Saturna V'. Petnaest, i ni jednu više. Jedina sumnja se odnosila na to koliko će misija na Mesec biti moguće izvesti sa tim brojem lansera.
Nakon nesreće 'Apola 1', NASA nije mogla da ni u svojim najlepšim snovima zamisli da će sve misije 'Apola' pre 'Apola 11' proteći bez značajnijih problema – sa izuzetkom bespilotnog 'Apola 6', koji se gotovo okončao uništenjem rakete – nešto što je omogućilo da se 10 raketa 'Saturn V' koriste za Mesečeve letove. Nažalost, jedna od tih misija – 'Apolo 13' – nije stigla do Meseca, a NASA je otkazala poslednje tri misije ('Apolo 18, 19 i 20'). 'Apolo 20' je otkazan u januaru 1970, u punom jeku popularnosti 'Apola', da bi se njegova raketa 'Saturn V' iskoristila za lansiranje laboratorije 'Skajlab'. 'Apolo 18 i 19' su otkazani u septembru 1970. zbog loših poteza tadašnjeg direktora Nase Tomasa Pejna, koji je smatrao da će ušteda od $42 milionadodeljenih tim misijama – prava beda u poređenju sa ukupnim troškovima programa – 'omekšati' neprijateljski stav Niksonove administracije prema Nasi. Nepotrebno je reći da je to bila ogromna pogreška. Nikson se nije pomaknuo ni milimetar u svom stavu prema svemirskom programu sa ljudskom posadom, već suprotno.
Projekat spašavanja prvog stepena S-IC 'Saturna V' padobranima.
Pa kako je onda 'Apolo' uopšte mogao da opstane?
Jedina mogućnost je bila da je Sovjetski Savez napredovao kao i 'Apolo', ali, kao što sam već nebrojeno puta komentarisao na našem sajtu[1], SSSR nikada nije imao stvarne šanse za pobedu nad Nasom kada je trebalo poslati ljudsko biće na površinu našeg satelita. Ipak, uz samo malo više sreće i truda mogao je da pošalje posadu oko Meseca pre 'Apola 8'. U tom slučaju je moguće da bi proizvodna linija za 'Saturna V' ostala otvorena 'za svaki slučaj', a poslednje lunarne misije ne bi bile otkazane. Ko zna...
Elementi prvih stepeni S-IC 'Saturna V' u fabrici u Mišuu kraj Nju Orleansa u Luizijani. To je bila a i sad je jedna od najvećih fabrika na svetu pod jednim krovom – 174.000 m2. Nešto kasnije tu su pravljeni i spoljnji tankovi (ET) za šatlove.
Inače, drugi razlog za okončanje 'Apola' bio je nedostatak društvene podrške. Iako nam se sada može činiti iznenađujućim, 'Apolo' nikada nije uživao neku veliku podršku američke javnosti. Program je prema svim istraživanjima jedva premašivao 50% odobravanja. I to u punoj euforiji oko 'Apola 11'. Kada je 'Apolo 17'poletio u decembru 1972. godine, podrška je dodatno smanjena i američki masovni mediji su otvoreno isticali dosadu koju je javnost ispoljavala naspram lunarnih misija. Vijetnamski rat i probleme u društvu – ekonomske nejednakosti i borbu za građanska prava[2], uključujući feminizam i politiku protiv pseudo-aparthejdskog režima nekih južnih država – većina javnosti je shvatila kao veće probleme od odlaska na Mesec[3]. I bili su u pravu, naravno, ali očito su to bila pitanja koja nisu bila međusobno povezana. Borba za prava manjina ili ishod rata u Vijetnamu bili su nezavisni od onoga što se događalo sa programom 'Apolo' (u stvari, vrhunac troškova u Vijetnamskom ratu dogodio se, kao i kod 'Apola', pre 1970.). Taj nedostatak društvene potpore, zajedno sa odsustvom sovjetskog podsticaja, rezultirao je nedostatkom političke podrške, kako među demokratima tako i republikancima (mit da je Nikson, republikanac, želeo da okonča 'Apolo' jer je bio deo ostavštine Kenedija, demokrate, bio je samo to, mit).
Treći direktor u istoriji Nase, Tomas O. Pejn, nasledio je Džejmsa Veba. Za njegovo vreme, poletelo je prvih sedam misija sa posadom programa 'Apolo'. Mislim da niko nije za života bio direktor u više firmi ('Northrop Corp.', RCA, NBC, 'Eastern Air Lines', 'Nike', 'Arthur D. Little, Inc.', 'Orbital Sciences', 'Quotron Systems', 'Planetary Society', 'National Space Institute', 'International Academy ofAstronautics', 'Pacific Forum CSIS Honolulu Hawaii' itd.).
Naravno, neuspeli pregovori direktora Tomasa Pejna sa predsednikom Niksonom nisu pomogli budućnosti ovog programa. Godine 1969, kada je već postalo jasno da 'Apolo' nema dovoljnu podršku javnosti i Bele kuće, Pejn je pokušao da Niksonu 'proda' niz projekata potpuno odvojenih od realnosti. Iako je Nikson želeo da otkaže lunarne misije zbog njihove visoke cene i niske popularnosti, Pejnova alternativa Nasine budućnosti bila je ... putovanje ljudi na Mars!
To je bio još skuplji, rizični i ambiciozni projekt. I, ne zadovoljavajući se time, Pejn je istovremeno želeo da Nikson odobri projekt kosmičkog šatla, orbitnu stanicu u niskoj orbiti za stotinjak ljudi i flotu nuklearnih trajekata koji bi koristili tehnologiju Marsovih misija za putovanje iz niske orbite na Mesec. Niksonov odgovor je bio najgori mogući i pretio je da u potpunosti otkaže kosmički program sa posadama. U martu 1970. Pejn je od Bele kuće dobio jedino odobrenje da počne da napreduje sa stanicom 'Skajlab' i obavezu da nastavi razvoj kosmičkog šatla, zvezde Nasinih projekata za post-Apolo eru.
MEM, Martian Excursion Module za misiju na Marsu, koja je razmatrana tokom 80-ih. Dvojica ljudi su trebali da ostanu tamo oko 40 dana.
Na svačije iznenađenje, verojatno i samog Niksona, Pejn nije posustajao nego je nastavio da predlaže fantastične projekte – iako sa sve manje žara – za Nasinu budućnost, sve dok nije smenjen u septembru 1970. Njegov nasljednik Džejms Flečer – koji je bio sličan Niksonu i, uz to, realniji – znao je da je jedina opcija odabrati manje zlo. Odnosno, trebalo je zaboraviti na misije na Mars i boriti se za napredovanje sa spejs šatlom, skromni projekat – u poređenju sa 'Apolom' – koji bi barem garantovao američku prisutnost u kosmosu i omogućio održavanje dela 'Apolove' tehnologije i radnih mesta. Ipak, 1970. i 1971. NASA je ponovno predložila putničke misije na Mars sa očekivanim rezultatom.
Džejms Flečer i Ričard Nikson sa modelom gotovo potpuno dovršenog dizajna spejs šatla u januaru 1972.
Kosmički šatl je imao za cilj da smanji troškove pristupu kosmosu i revolucionarno unapredi kosmonautiku. Administracija se nadala da će novim projektom uspeti da ostavi iza sebe ogromne troškove programa 'Apolo'[4]. A činjenica je da je još jedan od faktora pada 'Apola' bila snažna unutrašnja opozicija. Koliko god se nama danas možda čini neverovatnim, velika većina inženjera i tehničara koji su radili na 'Apolu'smatrala je da je tehnologija lunarnih misija – zastarela. Da, 'Saturn V' su videli kao veliko tehničko dostignuće, što jeste tačno, ali istovremeno su verovali da je to džinovski metalni dinosaur, vrlo skup i nespretan.
Ogromne raketne sa više stepeni koje je konstruisao stari inženjer iz nacističke Nemačke bili su nešto što je trebalo prevazići. Budućnost će se odvijati u lepim i stiliziranim krilatim letilicama koje će se u potpunosti moći ponovo upotrebljavati. Rakete za jednokratnu upotrebu smatrane su staromodnim. Jedina alternativa je bila ponovna upotreba koju je obećavao spejs šatl. A kad bi jednom pristupilo kosmosu na jeftin način, čovečanstvo bi se proširilo po Sunčevom sistemu. Sve je to više ličilo na čin vere tipičniji za religiozni kult nego za kosmičku agenciju.
Ali ne možemo da krivimo protagoniste koji su omogućili nastanak 'Apola'. Bilo je to vreme u kojem se sanjalo o velikim stvarima i u kojem ništa nije bilo nemoguće uz dovoljno domišljatosti, truda i novca. Podrazumeva se da ova 'peta kolona' koja je kritikovala 'zastarelu i skupu' 'Apolovu' tehnologiju, zagovarajući rušenje programa iznutra, nije želela da pomogne u nastavku sa lunarnim misijama.
Predlog potpuno obnovljivog spejs šatla koji nije video svetlost zarad konačnog dizajna, koji nije bio potpuno obnovljiv ali jeftiniji.
Istoričar David Portre je zamislio alternativnu stvarnost u kojoj program 'Apolo' nikada nije otkazan i u kojem je čovečanstvo i dalje napredovalo van niske Zemljine orbite. U ovoj stvarnosti troškovi lunarnih misija su se smanjivali jer su letovi postajali rutinirani i česti. A između lunarnih misija i ostalih misija NASA bi obavljala letove do kosmičkih stanica u niskoj orbiti.
Na taj način je 'Apolova' infrastruktura mogla da preživ do danas – ili barem do 80-ih ili 90-ih godina – slično onome što se dogodilo sa brodom 'Sojuz' i istoimenom raketom. Ovo je još uvek zanimljiva vežba mašte, ali, kao što smo videli, sve se bilo urotilo protiv 'Apola'. Možda da je neko poput Flečera zauzeo Pejnovo mesto i predložio nastavak 'Apolove' tehnologije skromnijim i jeftinim projektima, priča bi bila drugačija. Može, ali nikad nećemo saznati...
Američki i sovjetski piloti kreću u istorijsku misiju. Zašto to nije zaživelo, postoji puno razloga...
Bog Rata je dobio po dupetu...
Pola stoleća kasnije, nakon stanke tokom tri decenije ere šatlova, NASA namerava da se vrati na Mesec s programom 'Artemis' koristeći raketu slabiju od 'Saturna V' – 'SLS' – i jednu kapsulu još veću od 'Apolovog'CSM-a– 'Oriona MPCV'. Kina je takođe predstavila nekoliko planova za slanje tajkonauta na Mesec, iako za sada nema zvaničnog projekta. Paradoksalno je da se sve ove arhitekture baziraju na raketama za jednokratnu upotrebu.
Jedino 'SpejsX' predlaže putovanje na Mesec i Mars koristeći kombinaciju 'Staršip'/'SuperHevi', kompletan sistem za višekratnu upotrebu. Hoće li se snovi 'Apolovih' inženjera ostvariti više od pedeset godina kasnije?
'Staršip' kompanije 'SpejsX' na Mesecu.
I to bi bilo to.
Više misije koje mogu da stanu rame uz rame sa 'Apolom 11' ne postoje niti će ih biti u doglednoj budućnosti. Tek kad čovek sleti lično na Mars ti ljudi će biti pravi istorijski takmaci Armstrongu, Oldrinu i Kolinsu.
Treba još da dodam da je pisanje ovog serijala bilo vrlo naporno za mene (oko 300 strana) i da je trajalo mesecima, što ne bi bilo moguće bez pomoći neke od knjiga (enciklopedija) koje imam u biblioteci i interneta, a naročito blogova E. Lakdawale i D. Martina.
[1] Recimo, samo ove godine Zašto su Sovjeti izgubili Moon Race? i ZOND - Ruski cirkumlunarni program.
[2] Amerika je čudo! Tek su 1967. dozvolili mešovite brakove, a 1968. su počeli da kažnjavaju ljude oki su odbijali da prodaju ili iznajmljuju kuće/stanove/zemlju crncima i indijancima, a iste godine su indijanci konačno dobili civilna prava... A ovamo lete na Mesec!
[3] Ni danas nije mnogo bolje. Kad sam bio tamo lično sam se uveriko da se niko živi niti bavi niti interesuje za spoljnju politiku zemlje, a bogami ih ne interesuju ni njihove susedne države. Bio sam na Floridi i u lokalnim vestima danima i danima nema šta se dešava recimo u Njujorku a kamoli u Kuvajtu, Holandiji ili Čileu.
[4] Tada niko nije znao da se spremala jedna od najvećih prevara u Nasi, koja je zasigurno ozbiljno usporila američki put u kosmos. Šatlovi su bio vojni program, a generali su obećavali desetine jeftinih latova godišnje – na kraju ih je bilo u vrh glave samonekoliko godišnje uz astronomske cene. U proseku, svaki drugi let je bio vojni, top secret, a privilegiju da lete, bar u prvim godinama projekta, imali su samo mornarički oficiri.
|
FELJTON Pola veka Apoll 11 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
