|
FELJTON Pola veka Apoll 11 |
| Zašto sam napisao serijal o 'Apolu'? |
UNUTRAŠNJI FRONT
Međutim, istina je da sovjetska vlada i politički vrh nisu ozbiljno shvatili razvoj 'N1', a još manje lunarnu arhitekturu koja bi se suprotstavila 'Apolu'. Lider zemlje, Nikita Hruščov je kosmički program video kao dobar način da SSSR propagandno prihoduje, te je vršio pritisak na Koroljeva da sprovodi sve bombastičnije misije za širu javnost (let Terješkove, izlazak Leonova u kosmos, itd.), ali, paradoksalno, nije snažno podržavao njegov lunarni program, pogotovo što je smartao da je 'Apolo'ništa drugo do blef.
Zapravo, upravo u tim kritičnim godinama, Kremlj je favorizovao uspon nove zvezde na nebu sovjetskog kosmičkog programa koji će ubrzo postati konkurent Koroljevu. Pomenuo sam Vladimira Čelomeja, šefa konstruktorskog biroa OKB-52, Hruščovljevog štićenika (njegov sin je radio kao inženjer kod njega). Čelomej je razvio nekoliko kosmičkih raketa na temelju balističkih projektila svog biroa, a 1965. uspeo je da dovrši 'UR-500', teški interkontinentalni projektil koja će se pretvoriti u raketu 'Proton', sposobnu da ponese više od 20 tona u nisku orbitu. Naravno, Čelomej je koristio hipergolične motore u svim svojim kreacijama, na veliko zadovoljstvo Gluška.
Verzija 'UR-700' trebalo je da leti na Mesec.
Koroljev je bio veliki protivnih hipergoličkih motora zbog toksičnosti njihovog goriva, često navodeći
Nedelinovukatastrofuiz 1960. kao primer opasnosti od njih.
Čelomejevljev model lunarnog modula 'LK-700'. O ovome sam nekad davno pisao posebnu priču.
Čelomej je sanjao na veliko, kao i Koroljev. Koristeći tehnologiju 'UR-500', predložio je kosmonautsku misiju oko Meseca pomoću kosmičke letilice 'LK-1'. Takođe je zamislio lunarnu misiju direktnog uzletanja[1]koja bi koristila džinovsku raketu 'UR-700'za slanje lunarnog modula 'LK-700'na Mesec. S lansirnom masom većom od 4500 tona, 'UR-700'je bio snažnija raketa od 'N1', iako ju je kompaktna konstrukcija činila manjom. Njena nosivost u niskoj orbiti je bila oko 150 tona, a koristila je, naravno, Gluškov snažni hipergolični motor RD-270 u prvim stepenima. Čelomej se nadao da će Kremlj dići ruke od Koroljeva i finansirati njegove lunarne letilice, ali stari Glavni inženjer ne bi bio to što je bio da se lako predavao, te se svim silama suprotstavio predstojećoj pretnji.
Lunarni orbitni brod 'Sojuz LOK'je trebalo da ponese 2 putnika. Imao je dužinu 10 m, prečnik 2,2 m, težinu 9,8 t i zapreminu pod pritiskom od 9 m3.
Lunarni orbitni brod 'Sojuz LOK'za dva putnika. (Paco Arnau)
Sovjetski lunarni modul'LK'.(Paco Arnau)
Dakako, šema direktnog uzletanja Čelomejeve rakete 'UR-700'bila je jednostavnija od Koroljevljeve nezgrapne šeme'L3's tri lansiranja rakete 'N1'. Sem toga, 'UR-700'je mogla da se u delovima preveze do kosmodroma železnicom iz Moskve, bez potrebe za izvođenjem složenih zadataka sastavljanja rakete u Bajkonuru[2]. S druge strane, 'Apolova'LOR metoda je takođe koristila samo jedno lansiranje 'Saturna V'. Pritisnuti s obe strane, Koroljev i njegov zamenik Vasilije Mišin su u julu 1963. promijenili mišljenje i odabrali LOR šemu sličnu Nasinoj. Odabir jednog lansiranja 'N1' za odlazak na Mesec značio je pojednostavljenje čitavog projekta a vreme potrebno za izvođenje svake misije se skraćivalo. Ali kako izvesti lunarnu misiju s raketom čija je nosivost dostizala svega 75 tona?
Sovjetski lunarni modul, jednosedni lender 'LK' (11F94).Imao je zapreminu od samo 5 m3. Malo ljudi zna da je tokom testiranja 4 ovakva broda (verzija 'T2K') letelo bez posade u kosmos. Lunarni brod 'L3'je, pored lendera 'LK', činio još komandnibrod'LOK'('Sojuz7K-L3').
Delovi 'LK-a': 1– lunarni sletni agregat; 2– raketni 'Blok E'; 3– kabina kosmonauta; 4– sistemi za održavanje života; 5– instrument za navođenje prilikom sletanja; 6– trasteri za kontrolu položaja;
7– radijator sistema za termoregulaciju; 8 – pasivni elemenat sistema za spajanje;9– radar za randevu u orbiti; 10– senzori za fino podešavanje; 11– servisni otsek; 12– TV kamera; 13– neusmerena помоћнаantena;14– akumulatori; 15– stajni trap sa amortizerom; 16– kosnik sa amortizerom; 17– sletni radar;
18– spoljnji priborni otsek; 19– poluusmerena antena; 20– antena sistema za približavanje; 21– TV antena; 22– motori nа čvrsto gorivokoji pritiskaju lender o tlo; 23– glavni motor; 24– reflektor;
25– rezervnimotor.Pored ovoga, obeležio sam 4 antene koje su verovatno bile povezane sa 'Kontaktom'. Neusmerene antene(A) postavljene su na 6 mesta. Visokofrekventne antene 'C' tipa su pripadale sistemu 'Kontakt'i one su slale signale ka 'LOK-u'. Spiralna antena'D' je verovatno dobijala signal sa 'LOK-a'o udaljenosti. Imale su prečnik 10-12 cvm i bilo ih je tri – dve okrenute napred, a jedna unazad.
'N1-L3': SOVJETSKI 'APOLO'
OKB-1 je zamislio misijsku šemu 'N1-L3'(11A52) u julu 1963. (ne brkati s gore navedenim 'L3'). 'N1' bi služila za iznošenje u orbitu lunarnog kompleksa koji bi se sastojao od četiri elementa: 'Bloka G' (IV stepen 'N1') i 'Bloka D' (V stepen 'N1'; obakeroloxna), lunarnog modula 'LK'(sa stepenom 'Blok E'koji je trebalo da omogući sletanje i uzletanje sa površine) i 'Sojuzovog'lunarnog orbitnog broda 'LOK'.
Stepen 'Blok G' je igrao istu ulogu kao S-IVB kod 'Saturna V', tj. da pošalje kompoziciju sa naše orbite put Meseca. Stepen 'Blok D' bi usporio kompoziciju i uveo je u lunarnu orbitu a potom usporio lender radi ulaska u sletnu trajektoriju. Napokon, 'SoјuzLOK'bi upotrebio svoj hipergolički motor ('Blok I') za izlazak iz lunarne orbite i povratak na Zemlju. S ciljem uštede težine, posadu bi činila samo dva kosmonauta, pilot 'LOK-a'i pilot 'LK-a', naspram trojice u 'Apolu'. Zajednička masa 'LOK-a'(9,9 tona) i 'LK-a'(5,6 tona) bila je manja od solo mase'Apolovog'lunarnog modula (oko 15 tona). Slično tome, da bi se smanjila težina, sistem sletanja na Mesec je bio vrlo jednostavan i rizičan.
Četvrti stepen 'N1' rakete 'Blok G'nosi kompleks 'L3'ka Mesecu. Imao je jedan kerozinski motor NK-21 koji je projektovao Kuznjecov, dok je sâm blok konstruisao Koroljev.
Lunarni kompleks 'N1-L3': 'Blok G', 'Blok D', 'LK' i 'LOK'. Sve zajedno je bilo teško oko 63,6 tona.
Vrlo komplikovana i rizična operacija razdvajanja i oslobađanja lunarnog modula.
Sovjetski plan leta posade na Mesec podrazumevao je kosmičku šetnju prilikom sletanja na Mesec i posle, prilikom povratka s Meseca, radi povratka na Zemlju. Mnogi su videli Leonova kao prvog putnika.
Poređenje lunarnih konfiguracija dve kosmičke sile koje su učestvovale u trci za osvalanje Lune. Sovjetska i na prvi pogled izgleda komplikovanija...
Jednom kad bi ušao u lunarnu orbitu, pilot 'LK-a'je trebao da uđe u svoj skafander tipa 'Krečet'i uputi se kroz kosmos ka lenderu 'LK', koji se za vreme putovanja ka Mesecu nalazio unutar cilindričnog spremnika iza 'LOK-a'. Nakon aktiviranja Mesečevog modula, 'LK'i 'Blok D' bi se odvojili zarad sletanja na Mesec. Spuštanje ne bi bilo prikladno za srčane bolesnike, jer bi se na oko 2 km visine 'Blok D' morao da odvoji od 'LK-a'. Lunarni modul bi pokrenuo motore ('Blok E') i sleteo automatski ili pod kontrolom kosmonauta. Putnik bi mogao da provede na Mesečevoj površini između 6 i 22 sata, od čega bi samo nekoliko sati proveo u šetnji i prikupljanju uzoraka i postavljanju sovjetske zastave sa srpom i čekićem.
Nakon toga bi uzleteo istim motorom 'Bloka E' koji je korišćen i za sletanje na Mesec, ostavljajući iza sebe stajni trap kao lansirnu rampu. 'LK'bi se zatim spojio s 'LOK-om'putem randevu-radio sistema 'Kontakt'. Ovaj sistem nije zahtevao savršeno usklađivanje između letilica, već je bilo dovoljno da 'LOK'ubaci niz kuka u 'LK-ov'spojni panel s brojnim šestougaonim rupama. Nažalost, sistem nije dopuštao posadi da se prebacuje iz jedne u drugu letilicu kroz tunel pod pritiskom, pa je pilot 'LK-a'bio prisiljen da izvrši još jedan EVA sa uzorcima da bi se prebacio u orbitalni modul 'LOK', gde bi mu drugi kosmonaut pomogao da se preobuče u skafander tipa 'Orlan'. Nakon što su se konačno oba kosmonauta našla u kapsuli ('SA'), 'LOK'bi se odvojio od orbitnog modula, a sistem za manevrisanje (DOK[3]) i motor 'Bloka I' obezbedili bi povratak na Zemlju.
Složena šema 'N1-L3':1– lansiranje'N1; 2– parkirna orbita; 3– translunarno paljenje motora 'Bloka G' i odbacivanje bloka; 4 – manevar korekcije trajektorije pomoću 'Bloka D'; 5– ulazak u Mesečevu orbitu pomoću 'Bloka D'; 6– prelazak jednog kosmonauta u lender; 7– odvajanje lendera i 'Bloka D' od lunarnog orbitnog modula; 8– kočenje i sletanje uz pomoć 'Bloka D'. Blok se odbacuje od 'L3'ma 1-3 km od površine. 'L3'nastavlja spuštanje svojim ili pomoćnim motorom; 9– sletanje; 10– 'Blok D' pada na Mesec; 11– 'L3'uzleće pomoću motora sa kojim je i sleteo. Nogari ostaju na površini; 12– randevu sa 'LOK-om'uz pomoć sistema 'Kontakt';13– prelazak kosmonauta u LOK i odbacivanje 'LK'; 14– paljenje 'Bloka I' radi povratka na Zemlju; 15– korekcija trajektorije; 16– odvajanje kapsule ('SA'); 17– dvostruki ulazak u atmosferu iznad Indije; 18– padobrani i ateriranje u Kazahstanu.
Jedna je od retkih slika na kojoj možemo da vidimo lunarni kompleks 'N1-L3'. S leve strane možemo da vidimo stepen 'Blok G', pričvršćen za svetli valjak u kojem su bili smešteni 'LK'i stepen 'Blok D'. Desno vidimo 'Sojuz 7K-L1S'(7K-L1A) umesto 'Sojuza LOK', koji je bio testiran za let na Mesec, 21. februara 1969. posle samo 68 sekundi leta izgoreo prilikom prvog lansiranja rakete 'N1'.
Plan 'N1-L3'je bio toliko rizičan, da samo vrlo kratko vreme nije bio van margina tadašnje sovjetske tehnologije. Uprkos svemu, nosivost 'N1' još uvek nije bila dovoljna za dosezanje Meseca jednim lansiranjem, pa je OKB-1 pregložio da konstruiše raketu koja bi mogla da podigne 95 tona u nisku orbitu. Zbog toga je konstrukcija drastično izmijenjena a prvom stepenu ('Blok A') je dodato još 6 motora[4]. Sada je ovaj stepen imao čak 30 motora raspoređenih u dva koncentrična kruga! Za upravljanje njihovim radom trebalo je da se pobrine analogni računar KORD(skraćenica od rus. 'контроль ракетных двигателей', kontrola raketnih motora[5]).Manipulisanjem potiska svakog motora i njegovog parnjaka smeštenog nasuprot njemu, kao i nagibom mlaznica, sistem KORD je trebalo da bude u stanju da upravlja raketom u sve tri ose. U prvom stepenu je bilo moguće izgubiti čak do 6 motora NK-15 i još uvek stići do orbite. Koncept je bio dobar, ali nije bilo moguće testirati rad motora i KORD sistema na zemlji pre prve misije. Koroljev je lično odlučio da će prvo testiranje sistema biti zapravo prvo lansiranje 'N1', jer nije bilo ni vremena ni rubalja za izgradnju pogona za testiranje – sudbonosna odluka koja je bila smrtna presuda za raketu (radi poređenja, za 'Saturn V'su bile izgrađene sve vrste objekata neophodnih za testiranje različitih stepeni i motora[6]).
Montaža 'N1' je vršena direktno na kosmodromu. Desno gore: u funkciji I stepena rakete javljao se 'Blok A'. Maksimalni prečnik bloka – 16,8 m (preko stabilizatora – 22,3 m), visina – 30,1 m. Kao II stepen javljao se 'Blok B' maksimalnog prečnika oko 10,3 m i visine 20,5 m. Kao III stepen javljao se 'Blok V' visine 11,5 m.
Dno rakete 'N1' kakvo nikad nije viđeno ni pre ni posle toga. Tek je prošle godine A. Mask pokušao nešto slično ali skromnije...
Stigla je 1964, a Sjedinjene Države su već dve godine radile na 'Apolu'. Do tada je postalo vidljivo da je 'Apolov'program vrlo ozbiljan. A šta je radio SSSR? Logično je bilo pomisliti da je sve resurse usmerio na 'N1', ali nije. 3. avgusta 1964. objavljena je ključna uredba sovjetske vlade u kojoj je konačno odobren lunarni plan 'N1-L3'Sergeja Koroljeva. No, istodobno je uredbom takođe odobren i lunarni plan 'L1'Vladimira Čelomeja za putovanje oko Meseca pomoću broda 'LK-1'i rakete 'UR-500K'('Proton-K').
Uredba je kasnila tri godine i, kao da to nije bilo dovoljno, sada Sovjetski Savez nije imao jedan već dva lunarna programa. Odluku Kremlja je (donekle) shvatljiva s obzirom na kašnjenje u razvoju 'N1': program 'L1' (rus. 'лунный первый', Mesečev prvi) za let oko Meseca označen je kao 'plan B' koji će, iako nije tako spektakularan kao 'Apolo', poslužiti za amortizovanje Nasinog uspeha pred licem svog javnog mnenje. SSSR ne bi postao prva nacija koja je poslala ljude na Mjesec, ali bi barem bila prva koja je poslala kosmonaute oko Meseca... Međutim, koliko god program 'L1'bio jednostavan, preusmjeravanje resursa namenjenih programu 'N1-L3'da bi se iz početka konstruisala nove kosmička letilice, predstavljala je pravu neodgovornost obzirom na to da 'Sojuz'nije bio spreman.
Lunarni brod 'LK-1'u Čelomejevljevom birou.
Čelomejevljev cirkumlunarni putnički brod 'LK-1'. Težina – 17 t; dužina 5,20 m.
Poređenje lunarnih brodova 'Apolo', broda 'L3'i broda iz Čelomejevljevog projekta 'UR-700'.
Srećom po Koroljeva, Hruščov je svrgnut s vlasti u oktobru 1964, čime je Čelomej izgubio svoj glavni oslonac u Kremlju. Koroljev se borio da eliminiše konkurenciju svog suparnika, ali je uspeo samo delimično. Kremlj se složio da će se letilica '7K-L1' – modifikovani 'Sojuz'bez orbitnog modula ('BO') radi uštede težine – koristiti u programu 'L1'– sa 'Blokom D', oba elementa iz biroa OKB-1, ali da će se i dalje koristiti raketa 'UR-500K'iz Čelomejevljevog biroa OKB-52.
Raketa 'Proton-K' sa '7K-L1'. Plan je bio da brod sa dvočlanom posadom obleti Mesec, bez sletanja na površinu. Verovao ili ne, bilo je lansirano 14 ovih brodova, ali većinom neuspešno.
U to vreme, nedostatak jasno definisanog pravca sovjetskog kosmičkog programa počinje polako da se oseća. Ipak, istina je da panorama nije bila tako haotična kao što se često prikazivala. Sovjetski kosmički program nije bio prost skup nezavisnih poseda kojima su upravljali konstruktorski biroi. Kako bi koordinisali rad kosmičkih napora, formirana je Vojno-industrijska komisija, VPK[7], i Ministarstvo za kosmos, MOM[8](njegovo pravo ime je bilo Ministarstvo opšte mašinogradnje). Na čelu te dve agencije bile su dve veličine sovjetske politike: Dmitri Ustinov[9]i Sergej Afansjev[10]. Uprkos svemu, VPK i MOM nisu mogli da se takmiče sa Nasom po pitanju koordinacije kosmičkih napora zemalja, pogotovo što su u mnogim prilikama obe organizacije imale vrlo različite prioritete.
Brod za let oko Meseca '7K-L1' / 'Zond'. Levo se vidi peti stepen rakete 'N1', 'Blok D'.
'Argon-11S', računar broda '7K-L1'из 1968. Imao je ROM od 4 kB i RAM od 128 bajta, kao i trostruku redundantnu arhitekturu.Bio je težak 34 kga trošio je oko 75 W struje. Napravljen je ukupno 21 komad.
BUJANJE PROBLEMA
U januaru 1966, neočekivano, u 59. godini, tokom benigne operacije creva, umire Sergej Koroljev. Bio je to brutalan udarac sovjetskom kosmičkom naporu ali, iznad svega, lunarnom programu 'N1-L3'. Na čelu OKB-1 naslijedio ga je Vasilije Mišin, njegova desna ruka u birou. Nažalost, Mišin niti je imao kontakte niti dara u radu s ljudima kao Koroljev, a njegovo upravljanje kosmičkim programom moglo opisati jedino kao vrlo loše. U međuvremenu, 'N1' je nastavila da gomila kašnjenja, a težina kompleksa 'LOK'/'LK'nije prestajala da raste, dostižući granice nosivosti 'N1', uprkos činjenici da je do tada njen kapacitet bio povećan na 97 tona. Poteškoće u razvoju različitih sistema i tehnologija, poput 'LOK-ovih' računara i gorivnih ćelija, takođe postaju sve evidentnije. Pretnja od otkazivanja programa 'N1-L3'postala je vrlo realna...
Lunarni skafander 'Krečet'iz 'onog' vremena. Bio je težak 106 kga morao je da isprati rad od 10 sati. Bio je to tzv. polučvrsti skafander, prvi u svetu, sa aluminijumskim torzom i mekanim udovima. U sakafander se ulazilo s leđa, kroz ranac sa sistemima za održavanje života.
Logično je da bi odgovorna odluka u ovom trenutku bila prihvatanje činjenice da NASA ima preveliku prednost u programu 'Apolo' i da će se ubrzo pretočiti u prvo aluniranje. Kremlj je morao da bira između dve mogućnosti: ili da odredi prioritet za program 'L1'za put oko Meseca pre Nase a zamrzne program 'N1-L3'za sletanje na Mesec, ili da, priznajući poraz, odbaciti program 'L1'i koncentriše se na novi realističniji program sletanja na Mesec uz pomoć nekoliko lansiranja 'N1'. Ali niko nije želeo da donese prelomnu odluku, pa je sovjetski lunarni program nastavio po inerciji prema sigurnom neuspehu. I ne samo to, već se stvar pogoršala. Kako? Budući da je istovremeno nastavljen razvoj i 'N1-L3'i 'L1', ministarstvo za kosmos MOM ovlastilo je Čelomeja da izgradi svoju divovsku raketu 'UR-700'za odlazak na Mesec. Neko se verovatno dosetio da je rešenje za groznicu koju su stvarala dva paralelna lunarna programa sa posadama bilo uvođenje dodatnog programa upravo u poslednjem segmentu trke za Mesec. Šta bi moglo da se desi loše?
Lunarne rakete. Poslednja je Jangelova trostepena 'R-56'. Trebalo je da nosi 40 tona u nisku orbitu.
Bez dovoljno sredstava i sa raštrkanim prioritetima među brojnim civilnim i vojnim programima, Mišinov biro OKB-1 (danas Raketno-kosmičkа kоrporаciја'Energija'pod imenom Koroljevljevа[11]) borio se za nastavljanje programa 'L1'i 'N1-L3'(sve to za vreme razvoja letilica'Sojuz'i projekata kosmičkih stanica). Tragedija 'Apola 1'u februaru 1967. dala je SSSR-u izvesnu nadu da bi NASA mogla da kasni sa svojim planovima. Ali schadenfreude[12]nije dugo trajao. Dva meseca kasnije gine Vladimir Komarov tokom prve misije broda 'Sojuz'. Pored tragičnog kraja, višestruki kvarovi koje je pretrpeo 'Sojuz 1'istakli su koliko još treba da učini OKB-1 da bi se napredni putnički brod makar našao u niskoj orbiti. Na mnogo načina, nesreća 'Sojuza 1'je bila ozbiljnija po SSSR od nesreće 'Apola 1'po Nasu. Ipak, činilo se da se 1967. SSSR probudio iz letargije i odlučio da ubrza program 'L1'– na zapadu poznat kao 'Zond'– kada je kašnjenje u odnosu na 'Apolo'već bio više nego očigledan. Ali upravo tada, Čelomejevljeva raketa 'UR-500K'doživljava seriju neuspeha tokom lansiranja, što je bilo ogromno opterećenje za program 'L1'i programe kosmičkih istraživanja.
'UR-500K'('Proton-K') sa cirkumlunarnim brodom '7K-L3'.
FINALNA TRKA ZA MESEC
U leto 1968, NASA je neočekivano odlučila da pošalje 'Apolo 8'ka Mesecu, navodno zbog kašnjenja u izgradnji lunarnog modula. Mnogo se raspravljalo u kojoj je meri ta odluka bila izazvana sovjetskim naporima, ali je jasno da su misije 'L1'/'Zond'bile svakako faktor koji treba uzeti u obzir, čak i ako nije bio presudan. U septembru 1968. 'Zond5'('7K-L1'№9) je prvi put uspeo da izvršiti uspešnu misiju leta oko Meseca, ali je zbog kvara sistema za navođenja, koji je sprečio sprovođenje tehnike dvostrukog ulaska u atmosferu,sleteo u Indijski okean umesto u Kazahstan. Na brodu je putovalo nekoliko živih bića, uključujući dve kornjače koje su tako postale prve životinje koje su putovale oko Meseca i vratile se žive kući. 27. septembra 1968, Mišin i general Nikolaj Kamanin, zadužen za odabir kosmonauta za vazdušne snage, izabrali su prve tri posade za brodove 'L1'. Prvu su činili Aleksej Leonovi OlegMakarov, dok su u drugu ušli NikolajRukavišnikovi PjotrKlimuk. Treću posadu su činili PavelPopoviči VitaliSevastjanov.
Dve ruske kornjače vrste Agrionemys horsfieldii, koje su 1968. putovale na 'Zondu 5'oko Meseca, bile su prve životinje koje su sretno odletele do Meseca. Kornjače nisu ništa jele 12 dana pre i tokom leta.
Ali sistem'L1'je još uvek bio previše 'zelen' da bi omogućio letove s posadom. U novembru 1968, 'Zond 6'je doživeo dekompresiju tokom povratka u atmosferu. Da su se u brodu nalazili kosmonauti, svi bi izginuli. NASA ne zna, ali nema konkurenciju. Sve zavisi samo od njih. U decembru 1968, Borman, Lovel i Anders postaju prva ljudska bića koja su putovala na Mesec i, usput rečeno, takođe likvidirala strateški interes za program 'L1', iako će se on po čistoj inerciji nastaviti sve do 1970. godine. Izbacivši 'L1'iz jednačine, svi aduti se prebacuju na program 'N1-L3', koji nastavlja borbu kako bi izbegao puko otkazivanje.
1969. je bila godina 'Apola'. Obično se pominju dva lansiranja 'N1'izvršena te godine kako bi se stvorio utisak nekakvog takmičenja s misijama 'Apolo', ali to je uglavnom samo zbog dramaturgije. Jer nije bilo konkurencije. Godine 1969. lunarna trka se nalazila isključivo u rukama Nase, i zapadne obaveštajne službe su to znale. Program 'N1-L3'je akumulirao kašnjenje za kašnjenjem, iako je super-raketa 'N1' impozantno stajala na rampi №110kosmodroma Bajkonur poput neke fatamorgane. Brodovi 'LOK'i 'LK', kao i deseci povezanih sistema, nisu bili spremni za prevoz kosmonauta i ne bi bili spremni makar još nekoliko godina. I to uz sreću... Ili, bolje rečeno, sa novcem.
Brod '7K-L1S'(ponegde nazivan i kao '7K-L1A') poleteo je na prvu misiju sa 'N1'. Bio je to brod '7K-L1'/'Zond'sa manevarskim sistemom DOK napred. Veliki prsten je zapravo distancer koji je imao zadatak da drži brod stabilnim u vrhu rakete tokom lansiranja.
21. februara 1969. sa Bajkonura je konačno uzletela prva raketa 'N1', '3L', sabajkonurske rampe №110. Bio je to zapanjujući šou. Na vrhu je nosila brod '7K-L1S'[13](koji se negde označavao i kao '7K-L1A'), što je u osnovi bio 'Zond'/'L1'kojem je na prednjoj strani dodat sistem manevarskih motora DOK broda 'LOK'. Ali teret nije bio mnogo bitan, jer je, obzirom na nedostatak probnih poligona, lansiranje bio zapravo test, prvi, rakete i njenih brojnih motora. 68,7 sekundi nakon poletanja motor №2 prvog stepena ('Bloka A') prestaje da radi i sistem KORD je panično odlučio da isključi sve motore rakete[14]. 'N1' doseže visinu od 12,2 kilometra i brutalno udara o zemlju 52 kilometra od lansirne rampe.
Međutim, većina inženjera CKBEM-a[15]nije smatrala pad rakete neuspehom. Barem je raketa uspela da se podigne i kontroliše svoju putanju sve dok sistem KORD nije uklonio višak zanosa. Zabrinut radom KORD-a, Vladimir Barmin, ratni heroj, akademik[16]i šef konstruktorskog biroa zaduženog za izgradnju svih lansirnih rampi u zemlji, predložio je da osoblje CKBEM-a izmeni program tako da se motori ne mogu da isključe tokom prvih sekundi pokretanja kako bi se osiguralo da raketa ne padne i ne uništi dragocenu infrastrukturu. Njegove reči su se pokazale proročkim.
Druga raketa 'N1-5L'u prvom planu i maketa'1M1'iza nje, na dva lansirna postolja rampe №110na Bajkonuru 1969. godine, najskupljem i najsloženijem lansirnom postrojenju koje je izgradio SSSR. Različiti nivoi servisnog tornja nosili su svoje brojeve. Nivo 13 je bio rezervisan za pristup kosmonauta. Ove dve rampe su korišćene 80-ih godina za program 'Energija-Buran'.
Naredno lansiranje je bilo 3. jula, samo dve nedelje pre lansiranja 'Apola 11'. Nekoliko nedelja nova raketa'5L'nalazila se na jednom od dva postolja rampe №110, dok je na drugom bila raketa za logističko testiranje i trening, '1M1'('N1-2L'). Pogled na dve džinovske rakete veličine 'Genexovih'kula na Novom Beogradu postavljene jedna pored druge sigurno je bio fascinantan. Scenu je snimio američki špijunski satelit KH-8 'Gambit3', iako su obaveštajne službe znale da je 'N1' još uvek u vrlo ranoj fazi razvoja i da ne predstavlja ozbiljnu pretnju za 'Apolo'.
Druga misija 'N1' otpočela je noćnim lansiranjem. Bajkonursko ponoćno nebo je zasvetlilo kada je gigantska raketa uzletela uz potisak svojih 30 motora. Ali radost nije dugo trajala: samo 10 sekundi nakon poletanja, KORD je ponovno pokazao prekomernu osetljivost isključivanjem svih motora sem jednog[17]– №18. Raketa je odmakla jedva 200 metara dalje od rampe (sa koje je uzletela i prava raketa) i srušila se na nju, izazvavši ogromnu eksploziju koja ju je potpuno uništila. Udarni talas se osetio nekoliko kilometara dalje, a nekoliko svedoka je bilo zasuto kišnom kerozina koja ih je zasula nakon eksplozije (srećom, nije se svo gorivo zapalilo usled udara). Mala uteha je bila u tome što je sistem za spašavanje posade SAS funkcionisao ispravno, odnoseći bespilotnu kapsulu '7K-L1A'dalje od vatrene kugle. Bila je to najveća eksplozija kosmičke rakete u istoriji. Barminova rampa je bila totalno uništena... za popravku je trebalo dve godine mukotrpnog rada.
Još jedan snimak 'N1-5L'(u prvom planu) i '1M1'na kosmodromu.
Poslednji trenuci druge rakete 'N1'.Vidi se momenat paljenja motora sistema SAS, koji je trebalo da spasi kapsulu sa potencijalnim kosmonautima.
Opet je lopta bila u Nasinom dvorištu. 'Apolo 11'je ušao u istoriju, ali čak i da nije uspeo da sleti, SSSR im više nije bio konkurencija. Nesumnjivo da bi se 'Apolo 12', ako ne i 'Apolo 13', spustio na Mesečevu površinu pre nego što su Sovjeti pripremili novu raketu 'N1'. Špijunski satelit KH-4B 'CORONA'uspeo je da snimi štetu nastalu eksplozijom i potvrdi glasine obavještajnih službi. I pored velikog peha, nesreća je dobro poslužila da sovjetski kosmički napor dobije određeni pravac. Iako je razvoj brodova 'LK'i 'LOK'nastavljen, postajalo je sve jasnije da je jedina razumna opcija korištenje šeme EOR (Earth Orbit Rendezvous) s najmanje dva lansiranja 'N1'. Sledeće misije rakete 'N1', '6L' i '7L', usledile su 1971. i 1972. Obe su takođe bile neuspešne, iako je tokom poslednje misije raketa uspela da bez problema leti 106,93 sekunde, samo 7 sekundi kraće od planiranog odvajanja prvog stepena. Možda bi, da je ta misija protekla uspešno, 'N1' imala nekakvu budućnost.
Drugo lansiranje 'N1' ('N1-5L') samo sekundu pre nego što su motori prvog stepena isključeni. Eksplodiralo je i izgorelo 1750 tona goriva u I stepenu + 510 tona II stepena + 176 tona III stepena + 56 tona IV stepena + 14 tona V stepena. To je preko 2500 tonagoriva, iako je sama raketa, duga 105 metara, bila teška svega 208 tona.
Do tada je Koroljevljev stari biro de factonapustio šemu 'N1-L3'.Više nije postojao imperativ pobediti Nasu, pa su početi da se razrađuju planovi da se poboljša 'N1' i napravi verzija 'N1F', sa motorima NK-33(11Д111) u prvom i drugom stepenu. Ovi motori su mogli da se pokreću nekoliko puta, što im je omogućavalo testiranje na lansurnom postolju pre poletanja. Koristili su 'sintin'[18]umesto kerozina, što je povećavalo nosivost iznad 100 tona.
Novi lunarni plan CKBEM-a se zvao 'L3M'i podrazumevao je dva lansiranja 'N1F'. Prva raketa bi poslala propulzioni stepen na Mesec (tešak ~66 tona) koji bi ostao tamo u orbiti, dok bi druga poslala lunarni modul sa kosmonautima. Susrevši se u lunarnoj orbiti, dva bi se elementa spojila, a propulzivni modul bi se iskoristio za kočenje i spuštanje modula na površinu. Završivši poslove, deo modula ('Sojuzova'kapsula) uzletela bi sa Meseca i direktno krenula ka Zemlji. Također su predstavljeni planovi uvođenja kriogenih gornjih stepeni[19]i verzija 'N1', nazvana 'N1M', koja bi koristila ovu tehnologiju u III stepenu radi povećanje korisne nosivosti na 160 tona. Sledeće lansiranje 'N1' bilo je zakazano za 1974.
Dve varijante lunarnog broda 'L3M'težine oko 25 tona. U prvoj varijanti, kosmonaut bi uzletanje sa Zemlje proveo u kapsuli na vrhu broda. U lunarni modul bi ulazio preko cevi na naduvavanje koja bi se nalazila spolja. U drugoj varijanti, iznad brodskog motora je postavljen boravišni odsek unutar koga je smeštena povratna kapsula
Poslednja 'N1', 'N1-7L', u novembru 1972. Nosila je bespilotni lunarni orbitni brod'LOK'(11F93) i maketu lunarnog sletnog modula 'LK'(11F94) kompleksa 'L3'. Simbolično, na slici je uhvaćen nedostižni Mesec.
Ali nijedan od tih planova nije ugledao svetlost dana. Kremlj je odlučio da nema šta da dobije a ima mnogo toga da izgubi nastavljajući s Mesečevim misijama sa posadom. 'N1' je otkazana nedugo nakon četvrte i poslednje eksplozije, iako će program službeno biti likvidiran tek četiri godine kasnije. Umesto toga, SSSR je krenuo u drugu trku sa Sjedinjenim Državama, ali ovog puta cilj nije bio Mesec već razvoj kosmičkog šatla skoro identičnog onom Nasinom. Ironijom sudbine, Valentín Gluško je postao glavni inženjer nekadašnjeg Koroljevljevog konstruktorskog biroa. Njegove prve dve odluke su bile: izbrisati bilo koji trag 'N1' iz istorije i započeti s dizajniranjem snažnog kerolox raketnog motora od nule. Moćni hipergolički motori više nisu bili u modi i Gluško je odlučio da posluša Koroljeva deset godina kasnije. Novi Gluškovljev motor, RD-170, poslužiće za novu raketu koja će vremenom postati poznata i kao 'Energija', istog imena koje je do tada imao stari Koroljevljev konstruktorski biro. Do danas su preživeli samo neki delovi 'N1', uključujući nekoliko delova NK-33 motora koji su spašeni jer su neki radnici u Kuznecovljevom birou odbili da izvrše naredbu o njihovom uništavanju.
Slika američkog satelita KH-8 'Gambit 3'od juna 1969. na kojoj se lepo vidi 'N1-1M1'na lansirnom postolju. U to vreme, CIA je označavala Bajkonur kao 'Tjuratam' a 'N-1' kao 'letilica J'. Na slici nema oštećenja rampe nastalog 3. jula kada je 'N1' eksplodirala, ali je iskorišćena u izveštajima CIA da ilustruje događaj.
Mesto lansiranja 'N1' nakon eksplozije '5L'. Bilo je potrebno 18 meseci da se rampa popravi, što je dodatno odložilo lansiranja. To je bila jedna od najvećih nenuklearnih eksplozija u ljudskoj istoriji, koja je bila vidliva sa udaljenosti od 35 km.
Krajem 1974. urađen je tehnički predlog za lunarni ekspedicioni kompleks 'Zvezda. Na Mesec se stizalo po direktnoj šemi, tj. bez potrebe za ulaskom u Mesečevu orbitu. Tokom 1 godine bilo bi zamenjeno svih 6 članova posade. Masa bi bila oko 130 t, od čega oko 21,5 t naučne opreme. 1– lunarni ekspedicioni modul; 2– laboratorijski i boravišni modul; 3– rover; 4– sletni modul; 5– nuklearna centrala; 6– laboratorijsko-proizvodni modul.
Tužna sudbina sovjetskog a i svetskog ponosa raketne industrije.
PORAZ I ZABORAV
Iako je bio najskuplji i najsloženiji kosmički projekt u istoriji SSSR-a, 'N1' je bio zaboravljen. Samo su se sovjetski personal direktno uključen u program i zapadne obavještajne službe sećali da je on postojao. I slike 'N1' koje su američki špijunski sateliti snimili iz svemira ostaće klasifikovane do XXI veka. U svojim javnim medijima, SSSR je oštro negirao postojanje 'N1' i bilo kakvog Mesečevog programa sa ljudskom posadom. Za CIA i NRO, 'N1' je jednostavno bila poznata kao 'raketa J', a od Pentagona je dobila aseptičnu oznaku 'SL-15'. Međutim, mnogi nezavisni istraživači su povezivali činjenice i zaključili da sovjetska džinovska raketa nije bila fatamorgana. Stručnjaci poput Charlesa Sheldonai Charlesa Vickadržali su priču o obnovi 'Grakete'zasnovanu na glasinama i posrednim dokazima dve decenije. Tek krajem 80-ih, sapotpunim raspadom SSSR-a, postali su poznati svi detalji različitih sovjetskih lunarnih programa, uključujući 'N1-L3'. Zbog čudnovatih karakteristika sovjetske planske ekonomije, vrlo je teško proceniti cenu lunarnog programa SSSR-a, ali stručnjaci poput Asifa A. Siddiqijaizračunali su da je od 1965. do 1. januara 1973. SSSR na ovaj projekt potrošio oko \(7,2 milijarde, u poređenju s gotovo \)26 milijardikoje je uložila SAD – što bi, uzimajući u obzir inflaciju, bilo ekvivalentno \(228 milijardi(!!).
Troškovi putničkih lunarnih programa Sovjeta i Amerikanaca u milionima dolara.
Rekonstrukcija 'N1' od strane Charlesa P. Vicka, međunarodnog autoriteta za sovjetski kosmički program. Njegove studije i crteži tajnih raketa i šatlova korišćeni su u US kongresnim raspravama i izveštajima aeronautičkih eksperata širom sveta.
U nekom paralelnom kosmosu moguće je da je SSSR na vreme reagovao i da je sovjetski kosmonaut bio prvi koji je obleteo Mesec pa čak i sleteo na njega. Ali ne u našem kosmosu. U našoj povesti to je bio 'Apolo 11'koji je pobrao svu slavu pre pola stoleća.
[1]Lukava metoda koja je podrazumevala direktno sletanje na Mesec, bez potrebe za sastavljanjem komponenti u Zemljinoj orbiti ili ulaskom u Mesečevu orbitu. To je bio prvi predloženi metod i za sletanje Amerikanaca na Mesec, ali je odbačen jer nisu imali dovoljno snažnu raketu-nosač.
[2]'N1' je sastavljana deo po deo na samom kosmodromu, što je zahtevalo ne samo složene tehnološke i proizvodne pogone već i ogromne timove inženjera, tehničara i radnika svihvrsta.
[3]To su tzv. orbitni motori (24 kom.). Oni su omogućavali orijentaciju 'LOK-a'tokom translunarnog putovanja i operacija u lunarnoj orbiti. Taj modul težak 800 kg (od čega je 300 kg gorivo) sa mlaznicom dužine 780 mm bio je napravljen u lenjingradskoj fabrici KB 'Arsenal'.
[4]Pošto je Koroljev iznenada umro 1966, ideju o povećanju broja motora je potpisao njegov naslednik Vasili Mišin (njega će kasnije zameniti Gluško).
[5]Računar je trebalo da prati rad 43 motora u tri stepena rakete 'N1'. Serijska proizvodnja delova elektronike za KORD poverena je Zagorskom optiko-mehaničkom zavodu (rus. 'ЗОМЗ'). Svaki motor je imao svoju elektroniku. U drugom stepenu je smelo da se isključi najviše dva para motora, a u trećem samo jedan.
[6]Često srećem podatak da je program 'Apola'koštao preko \)25 milijardii to se navodi kao neka ogromna suma. Retko se kaže da se radi o ONDAŠNJIM milijardama, a da bi to iznosilo preko 200 milijardiDANAŠNJIH dolara. Podsećam da je današnji godišnji bidžet Nase ispod $20 milijardi. U to vreme lunarni program je bio od ogromnog političkog i propagandnog značaja, tako da je para bilo beskonačno, te da je trebalo i duplo više našlo bi se...
[7]Kоmisija organizovana 1957.u čiji sastav je ulazilo Ministarstvo odbrane, predstavnici avioindustrije, radio- i elektronske industrije, pomorske industrije, srednje i opšte mašinogradnje, itd.
[8]Državni organ iz Moskve koji je od 1955. koordinisao rad ogromnog broja preduzeća i naučnih organizacija (preko 1200) vezanih za razradu i proizvodnju opreme za kosmos i raketno-nuklearnog naoružanja.
[9]Maršal i sekretar Centralnog komiteta i Ministar odbrane SSSR-a. Podržavao je Čelomeja...
[10]Inženjer i Мinistar mašinogradnjestarog kova, zaslužan za sustizanje SAD u nuklearnom oružju. U tom cilju je naredio pravljenje oko 1000 balističkih projektila koje bi se ispaljivale sa podmornica i preko 1400 interkontinentalnih projektila. Pratio je radove na šatlu 'Buran', raketi 'Energija'i orbitnim stanicama. Služio je pod 4 sovjetska predsednika.
[11]Kompanija je osnovana 1946. kao OKB-1 NII-88(Naučno-istraživačkim institutom №88 je rukovodio Koroljev, a nalazili su se u Kaliningradu. Tek '56. OKB-1 se odvojio od NII-88 i postao nezavistan biro), da bi se jedno vreme zvao CKBEM('Centralni konstruktorski eksperimentalni biro mašinogradnje'), pa NPO 'Energija', a danas S.P. Koroljevljev RSC 'Energija'. Oko 38% akcija pripada danas državi.
Da napišem šta su sve proizveli do danas trebala bi mi čitava strana.
[12]Iako je reč na nemačkom, često se koristi na čitavom Zapadu, i začudio sam se koliko ljudi u SAD (doduše onih s faksom) znaju za ovaj izraz...
[13]Verzija 'Sojuz 7K-L1'je pravljena u dve modifikacije: prva je bila 'Sojuz 7K-L1S'('Zond-M', prototip 'LOK-a'), koja je dvaput neuspešno pokušala da poleti sa raketom 'N1' na put oko Meseca jer orbitni modul '7K-LOK'lunarnog kompleksa 'L3'nije bio završen; i druga, 'Sojuz 7K-L1E'('Zond-LOK'), kao proba za 'Sojuz 7K-LOK'koja je uspešno lansirana raketom 'Proton'u Zemljinu orbitu ('Kosmos 382') i neuspešno oko Meseca u trećem pokušaju lansiranja 'N1'.
[14]Računar KORDje upravo i bio programiran da se izbori sa sličnim situacijama. Sve je počelo nekoliko sekundi posle starta, jer je zbog pada napona struje KORD isključio motor №12, a odmah potom i naspramni motor – to je bio №24 – da bi sprečio nesimetričan potisak. U T+6 sec. pogooscilacijeu motoru №2 izazvalo je cepanje metala i curenje goriva. U T+25, dalje vibracije su dovele do pucanja cevi i izlivanje kerozina po dnu stepena i požar. To je zapalilo neke senzore koji su signalizirali KORD-u probleme u turbopumpama, na šta je ovaj reagovao isključivanjem svih motora 'Bloka A' u T+68 sec. Signal je 'zaključao' motore II i III stepena, sprečavajući njihovo eventualno uključivanje komandama sa Zemlje. Raketa se nalazila na visini od 12,2 km...
[15]Već sam rekao da je Koroljevljev biro OKB-1 preimenovan 1966. u CKBEM (ЦКБЭМ) podkomandom Mišina.
[16]Iako ga svi znaju kao Glavnog konstruktora raketnog bacača iz II sv. rata, 'Kaćuša', treba znati da je rukovodio izradom automata za uzimanje uzoraka sa Meseca i Venere (jedan je uzeo lunarne uzorke sa dubine od 2,5 m i poslao ih na Zemlju, a drugi je istražio Venerine uzorke uzete sa tri mesta i rezultate poslao radio-vezom na Zemlju). Ja sam prvi put čuo za njega kada sam pročitao da je bio prvi na svetu koji je objavio detaljan projekatlunarnebaze'Zvezda', koji su njegove kolege nazivale 'Barmingradom'.
[17]Samo 0,22 sekunde pre odlepljivanja rakete od rampe došlo je do eksplozije pumpe oksidatora motora №8, verovatno zbog nekog zaostalog opiljka u njoj. U T+0,6 sec. zbog porasta temperature KORD isključuje motore №7,8 i 19,20 a u T+10,15 sec. isključeni su svi motori sem №18.
[18]Tečno bezbojno sintetičko ugljovodonično raketno gorivo razvijeno u SSSR-u. Nazivan je 'sintin'ili 'ciklin'ili 1-metil-1,2-diciklopropilciklopropan (C10H16).
[19]Plan je bio da se napravi kiseoničko-vodonički blok sa oko 50 tona goriva.
|
FELJTON Pola veka Apoll 11 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
